Olimpijske ceremonije - patetika i moć

Prošle su i Olimpijske igre u Pekingu, sledeće su tek za četiri godine. U dobro poznatom maniru, evrovizijski rečeno, bilo je spektakularnije i skuplje od svih igara do sada. Kina je uspešno ostvarila nameru – da se pokaže u svoj svojoj moći, finansijskoj, kulturnoj, ali i sportskoj – da se vidi da je reformisana komunistička Kina rame uz rame sa svim drugim velesilama.

Očekivano, ceremonija zatvaranja Olimpijade, kao i samo otvaranje, zadivili su tehničkom izvedbom i organizacijom pre svega. Na žalost, za razliku od Atinskih ceremonija 2004, mnogobrojni posetioci novootvorenog Ptičijeg gnezda i milijarde gledalaca širom sveta nisu imali prilike da vide mnogo og kineske kulture, mada ih je potkačilo par najpoznatijih kineskih folk i pop pevača.

Svakako da je otvaranje bilo bogatije, ozbiljnije i sadržajnije, sa zaista neverovatnim efektima, dok je ceremonija zatvaranja bila i osmišljena da bude jednostavnija i zabavnija.

Pre svega otvaranje, ali i zatvaranje, obilovali su apstraktnim igrama boja i svetlosti, akrobatikom na zemlji i iznad nje i simboličnim formacijama koje su činile stotine odlično uvežbanih izvođača i bubnjara. Nalik postmodernom komunističkom sletu.

Nit koja je povezivala koreografiju jesu bili bubnjari sa biciklističkim kacigama na glavi, koji su otvorili obe ceremonije. Pratile su ih devojke koje su na sebi imale zvončiće i fluorescentnu odeću, pa su u mraku izgledale kao svici, a zvučale kao cvrčci. Takođe, koreografija je često podsećala na scene iz prirode. To sve jesu bili tradicionalni kineski motivi.

Koristile su se sve moguće vrste tehničkih pomagala, koje su Kinezi maksimalno usavršili, pa su se tako biciklisti vozili u velikim osvetljenim točkovima, akrobate su letele po stadionu viseći kao perači prozora, a deo učesnika je skakao na skakačkim oprugama. Izvođači su pravili razne formacije, koje su evocirale zvezdu ili biciklističku stazu, a uglavnom su bile apstraktne.

Možda su najveći utisak ostavila svetla i boje, a vatromet, kome je Kina kolevka, doprineo je karnevalskoj atmosferi. Karneval je svakako jedna od reči kojima se može opisati spektakl koji se dogodio u Pekingu.

Ideja jednog mladića pretvorena je u realnost, pa su na stadion ušli predstavnici svih zemalja bez nacionalnih obeležja, što je simbolički predstavljalo da su svi ljudi jedna nacija. Oni su se zatim do kraja ceremonije zabavljali kao na žurci nakon višednevnih napornih takmičenja.

Ipak, fokus nije bio na njima već na govornicima. Nakon što su kineski vojnici skupili olimpijsku zastavu, ona je predata u ruke predstavnika Londona, koji će za četiri godine biti organizator Igara.

Učesnicima se obratio Žak Rog, predsednik Olimpijskog komiteta, a u osmominutnom delu primopredaje Olimpijskih igara gradonačelnik Pekinga Guo Đinlong predao je zastavu Borisu Džonsonu, svom kolegi iz Londona.

London je izabrao sasvim drugačiji pristup svojoj prezentaciji u Pekingu. Moderni dabl-deker vozio je po stadionu, dok su oko njega, a zatim i na njemu, igrali baletski igrači, predstavljajući tako jednu londonsku ulicu i ljude koji čekaju autobus. Naravno, tu je zbog londonskih kiša bio i nezaobilazni kišobran, koji je u ovoj stilizovanoj izvedbi menjao boje.

A kada se autobus pretvorio u park, u njemu je zasvirao, zaista potpuno neočekivano, čuveni gitarista grupe Led Cepelin Džimi Pejdž, i to jednu od najpoznatijih pesama te britanske grupe. Pesmu nije ipak otpevao Robert Plant, već aktuelna britanska pevačica Liona Luis. Sledilo je i novo iznenađenje – na autobusu se našao i fudbalski superstar Dejvid Bekam, koji je šutnuo loptu među učesnike ceremonije.

Ugašen je i olimpijski plamen, a zatim je sledila i simulacija odlaska sportista iz Pekinga: troje glumaca se penjalo avionskim stepenicama, dok su na vrhu stadiona snimljeni avioni rulali pistom, spremajući se za poletanje. Najpatetičniji trenutak je usledio baš tada – kada je jedan od glumaca razvio svitak kao uspomenu na Kinu i kinesku kulturu, dok su išli snimci sportista koji su obeležili ovogodišnje Olimpijske igre.

Zatim su se ponovo na tornju koji izlazi iz sredine terena našle akrobate, koje su pravile cvetove svojim telima, a zatim i Vavilonsku kulu. Oni su povremeno svojim telima izvodili i figure koje podsećaju na soc-realističke skulpture radnika, a njihovo izvođenje začinjeno je vatrometom.

Za sam kraj ostavljeno je nekoliko pesama u azijskoj varijanti Evrovizije, pevao je i Plasido Domingo, kao i nekoliko pevača iz Kine, Hong Konga i Južne Koreje, a zvezda akcionih filmova Džeki Čen je pevao obučen u dres Kine.

Plesači su bili obučeni u nošnje iz raznih krajeva Kine, 56 različitih nacionalnih manjina. Time je Kina izrazila još jedan politički stav: naime, tu zemlju je Zapad veoma često kritikovao zbog gušenja prava manjina, pa je Peking time želeo da pokaže kako priznaje i ceni svoje manjine. A na Tjenanmenu, trgu na kome je pre 19 godina brutalno ugušena pobuna studenata, na samom kraju Olimpijskih igara trajao je vatromet. Svet se zaista promenio poslednjih godina…

Svečanosti je prisustvovao i veliki broj državnika, kao i kinesko političko rukovodstvo. Samo u jednoj tački programa pojavilo se čak 350 majstora kung-fua, kao i 60 muzičara, koji su svirali tradicionalni kineski instrument erhu, sličan violini. Tako je karneval slika sa preko 7.000 učesnika u programu postavio novi standard za sledeće Olimpijske igre i van sportske konkurencije. Da li će London izabrati da pokuša da nadmaši Kinu u tome ili će se okrenuti nekom sasvim drugačiijem pristupu videćemo 2012. godine, ali su Britanci već najavili da će se sa Pekingom teško nositi.

Izgleda da je otvaranje Igara 8.8. 2008. u 8 i 8 donelo je sreću Kinezima. Mešavina sporta, kiča, patetike i prikaza moći – sve je to činilo otvaranje i zatvaranje "kineskih" Olimpijskih igara i pokazalo se kao najbolji recept za uspeh ovakvih vrsta predstavljanja jedne zemlje danas u svetu. Sve to nema mnogo veze sa sportom, ali itekako ima sa politikom i ekonomijom, pa i zabavom.