Sport / Peđa Popović 3

Vejkborderi Srbije na svetskom vrhu

Iako je u Srbiju došao pre pet godina vejk broderi Srbije već su uspeli da se nađu na svetskom i evropskom vrhu.

Izvor:

Milica, zvanično druga sa prošlog Kontinentalnog šampionata i prošle godine prva u generalnom plasmanu plasmanu za b92.net/sport priča o ovom atraktivnom ekstremnom sprotu na koji se kako kaže “navukla” kada je prvi put stala na dasku, krajem avgusta 2002. godine.

Od tada nisam mogla da propustim ni jedan dan do kraja sezone. Vuklo me je sve više i više, a počela sam ozbiljnije da vozim 2003. Te godine su na Adu došli Hrvati koji imaju žicu od ranije. Tek tada smo videli šta može da se radi. Gledali smo ih kao vanzemaljce. Nismo verovali da je sve to moguće. A pošto su živi ljudi hteli smo i mi da pokušamo. Da vidimo možemo li. Godinu dana kasnije otišla sam na prvo takmičenje i tako je krenulo”.

U međuvremenu Milica koja vozi za tima Blakn manijaks je postala vicešampionka Evrope i sveta, a prošlu sezonu je završila na prvom mestu u generalnom plasmanu. Ipak, kada je vejbording u pitanju dobri rezultati ne moraju da znače i uspeh na predstojećem prvenstvu.

To se nikada ne zna. Zavisi od toga kako ti legne žica, da li imaš dobar dan, tu je i faktor sreće...Vule /Vukašin Čupić/ definitivno jeste najbolji u svojoj kategoriji. Može da bude prvi ali ne mora. U wakeboardu takmičenje ne mora da bude pokazatelj ko je najbolji. Mi međusobno znamo, ko šta i koliko zna. Najbolji vozač može da padne i to je kraj. Prošle godine na Svetskom prvenstvu Berner Hitenberger, trostruki prvak sveta /i do prošlog svetkog jedini prvak planete/ i petostruki Evrope, nije ušao u finale jer je pao na prvom ranu. Iako je drugi ran bio najbolji na celom prvenstvu peh je uradio svoje.“

Slično iskustvo imala je nedavno i Milica koja je na stopu /takmičenju/ u Beogradu pala i na kraju zauzela četvrto mesto. Razlog je bila trema. Po malo neobično za nekog bavi ekstremnim sportom.

Svi imamo tremu. Svako je prevazilazi na svoj način. Nekad deluje pozitivno nekada negativno. Na mene, najčešće pozitivno ali u Beogradu nije bilo tako. U pitanju je bio splet okolnosti i činjenica da je to bilo prvo internacionalno takmičenje na domaćoj žičari. Pada se na trikovima koje su radili hiljadu puta iako znate svaki deo ove žičare. Publika reguje Iinavija i kada uradite najamnji trik. Treba se navići na to i zato često domaći loše prolaze. To je kao neko pravilo. Na Svetskom prvenstvu 2005. godine najbolji mađarski takmičari loše prošli. U svakom slučaju bio je to čudan osećaj.”

Iako je rivalitet veliki među borderima veliki u “esnafu” vlada kolegijalnost i solidarnost.

Vule je i se neviđeno slažemo. Super smo pijatelji. Tako i mora da bude jer previše vremena provodimo zajedno. Dožvljavam ga kao trenera. Najviše razgovaramo i učimo jedni od drugih. Na pripremama smo po mesec dana zajedno. Spavamo zajedno. Dođe mi kao stariji brat. Sa strancima smo kao velika porodica. Super se družimo. Na stopu u Beogradu bilo je 80 takmičara, I dosta njih je spavalo kod nas, po kućama. Mislim da je i atmosfera u Beogradu bila najbolja od svih evropskih stopova ove godine. Ipak, kada se uđe u vodu protivnici smo, ali bez mržnje i zavisti.”

Vrhunsko bavljenje sportom zahteva dosta napora i redovan trening. U Miličinom slučaju, to je pet puta nedeljno.

Dva dana moram da odmorim, kako bi se telo oporavilo, jer je svaki pad stresan. I ostali sportovi iscprljuju mišiće ali ovaj ima faktor padova i dodatnog stresa. Naročito na vrat i glavu".

Povrede su sastavni deo sprotske karijere gotovo svakog sportoste, naročito ekstremnih, tako da ni Milica nije izuzetak.

Svi smo imali neke povrede. Meni nedostaje deo kosti u laktu. Lakše je povrediti se u snoubordu snowboard/. Tamo sam i zaradila najtežu povredu.”

Milica iza sebe ima veliko iskustvo u raznim sportovima. Tako se pre wakeboardinga bavila se ronjenjem, podvodnim hokejom, padobranstvom /30 skokova/, plivanjem 10 godina, a preko zime radi kao instruktorka snouborda na Kopaoniku. Trenutno osim trikova na vodu upražnjava jednu na prvi pogled suprotnu veštinu u odnosu na esktremni sport – jogu.

Jogom upražnjavam već šest godina. Poboljšava mi život, tj to bi pre nazvala načinom života i radom na sebi.”

I pored uspeha na internacionalnom niovu pomoći od države gotovo da nije bilo. A i kada dođe prvo se oko novca potuku u savezu. Ipak, mala pomoć stigla je od Red bulla ali i vlasnika žičare koji Milici I Vukašinu ne naplaćuju treninge.

Plaćali smo samo prve dve godine ali i tada simbolično. Takođe kod nas je najeftinija karta, 300 evra za sezonu koja traje od maja do septmbra. Na Kopaniku je npr. to suma koja mora da se odvoji za tronedeljni ski pas. No i ovako sam zadovoljna. Nikome ništa ne dugujem a ostvarila sam ono o čemu sam sanjala".

Komentari 3
Čitajte
Pošalji komentar