Prevaga je bio Tony Parker

Parkera sam prvi put “zapamtio” kao predvodnika francuske juniorske reprezentacije, koja je u Zadru 2000. godine postala prvak Evrope (odlična generacija: Parker, Pietrus, Turiaf, Diawara, Diaw). Brz i prodoran, vrlo težak za kontrolisanje (u svakom smislu) mnogo bolji u “otvorenom terenu” nego u postavljenom napadu, ne baš sjajnih šuterskih kvaliteta i sklon donošenju ponekad “čudnih” odluka.

Par godina posle, San Antonio je imao 27. pik na draftu, jednu titulu iza sebe, potrebu za mladim playmakerom, koji će morati da shvati da mu je prvi zadatak da opslužuje Tima Dankana, da je to prioritet, kao i igra u odbrani za trenera koji jednostavno zna šta hoće i kako hoće (a uz to i pobeđuje na taj način).

Prvi “kontrolni trening” i nije obećavao, jer je Parkera prosto oduvao sa terena jedan od pomoćnih trenera, u igri 1 na 1. Francuz nije mogao da se nosi sa bivšim NBA igračem, samim tim šanse da bude funkcionalan u realnoj igri nisu bile velike. Međutim, neverovatna brzina i sposobnost da realizuje sa malih distanci, bez obzira ko je ispred njega, ga je odvajala od ostalih.

Već na sledećim proverama, izgledao je ubedljivije i Popović donosi odluku da njihov izbor bude, za NBA svet nepoznati Francuz, koji je rođen u Belgiji, od oca Amerikanca i majke rođene u Holandiji.

Ostatak NBA lige je jednostavno prevideo njegove kvalitete i njegov potencijal. Pre njega, na 27. poziciji, izabrani su i Eddie Griffin (trenutno ne igra košarku), Jeryl Sasser (igra u Izraelu), Michael Bradley(igra u Španiji), Kirk Haston (ne igra košarku), Rodney White (igra u italijanskoj drugoj ligi ), Kedrick Brown (ni Google ne moze da mu iđe u trag)…

Verujem da velikoj većini vas ova imena nisu poznata, a činjenica je da ni jedan od njih ništa nije napravio u NBA  košarci.

Tony Parker jeste, došao je do svoje treće titule, došao je i do priznanja za najkorisnijeg igrača u finalu plej ofa, tako postao prvi igrač rođen u Evropi kome je to pošlo za rukom.

Sigurno je najmanje kriv što njegovi protivnici u finalu nemaju adekvatne odgovore za njegovu igru. Ne bih se baš složio sa rasprostanjenim mišljenjem da su Cavaliers među najgorim timovima ikad koji su došli do

Velikog finala, ali je činjenica da na poziciji organiozatora igre Spursi ,u odnosu na njih, imaju veliku prednost, koja je i bila jedan od odlučujućih preduslova za pobedu i četvrtu titulu u poslednjih 9 godina.

I u najavi finala, pisao sam o mogućnosti “transformacije” ekipe San Antonija i o velikim mogućnostima adaptacije na različite stilove igre. I sama finalna serija je to pokazala. Postoji prilična razlika u stilu igre šampiona u prve dve utakmice i u utakmicama u kojima su pobedili na gostujućem terenu. Manji broj šuteva, drugačiji odabir igrača “kroz koje” se igra, kontrola tempa su bile drugačije na prve dve i na druge dve utakmice.

Ono što je u dobroj meri dovelo do uspeha je i prednost koju su Spursi ostvarivali u skoku, osim u trećoj utakmici kada su Cavsi uspeli da nadskoče protivnika, ali ne i da to iskoriste na najbolji način (nije se moglo “preko” 19-3 za 3 poena).

Kralj James je dobio pravi kraljevski tretman. U današnjim turbulentnim vremenima, kada se svašta može desiti u svakom trenutku, kada je bezbednost važnija od svega ostalog, mlada zvezda je svakog sekunda mogla da se oseća sigurno. Uvek jedan, vrlo često i dva, neretko i 3, a ponekad i svih 5 mamuza je “pazilo” i čuvalo svog mladog protivnika, a za takvu pažnju On im se odužio sa 23 izgubljene lopte.

Šalu na stranu, LeBron James je zaista imao probleme tokom ove 4 utakmice, često izolovan od ostatka tima, prinuđen na rešenja netipična za njega i šuteve koje ne želi da uzima.S druge strane, zar je trebalo očekivati više od njega, koji je izuzetno mlad, u odnosu na protivnika znatno manje iskusan prvi put (a sigurno ne poslednji) u situaciji koja je potpuno nova za njega… I za njegove saigrače, kao i za trenera.

Mike Brown je ove sezone uradio veliki posao, plasmanom u Finale, izbacivanjem Pistonsa (verovatno bi manje odgovarali San Antoniju, ali da ne ulazimo u šta-bi-bilo-kad-bi-bilo priče). Tokom sezone bilo je različitih glasina o njegovom budućem statusu u Clevelandu,o odnosu između najboljeg igrača i trenera, o sposobnosti da odvede Cavse tamo gde izuzetno ambiciozno rukovodstvo zeli da završe.

Dalje od finala se nije moglo, čak ni tih 4-0 protiv Spursa nisu neuspeh, jedino neodgovoreno pitanje je: „Da li se moglo drugacije protiv Duncana & co.?“.

Činjenica je da ni najveći navijači Clevelanda nisu mogli očekivati titulu. Nije bilo realnih osnova za tako nešto. Prosto i jednostavno, ne možeš da budeš bolji od Spursa u njihovoj igri, ne možeš da igraš kao i oni i da očekuješ pobedu. U takvoj situaciji, pitanje je da li je Brown mogao da pokuša da postavi igru drugačije, da prezentira nesto novo,  što bi eventualno “manje prijalo” njegovom protivniku?

Jasno je da je lakše biti “sa strane” i posmatrati i analizirati, nego biti aktivan učesnik, donositi i sprovoditi odluke, ali bi bilo veoma zanimljivo videti do čega bi dovelo, recimo, postavljanje Jamesa na poziciju 4. Za kakve bi se poteze Popović onda odlučio.

Oberto nije igrac za koga je dizajnirana igra u napadu, on je njen deo, ali ne i onaj koji realizuje, i pitanje je koliko bi pomeranje težišta igre u napadu na njega, a protiv LeBrona (koji bi ga u takvoj postavci direktno čuvao) donelo boljitka njegovoj ekipi. S druge strane, to je apsolutni miss-match u korist Jamesa, prednost u svakom trenutku kada je u posedu lopte.

Kao podrška ovakvoj postavci je neophodna i veća minutaža visokog igrača koji je pretnja šutem spolja, a u Cavsima to je Marshall, dobar spot-up šuter, koji najbolje igra kada je “čekalica”.

Ovakva, niža i brža postava Clevelanda, bi imala očigledne probleme u skoku, što bi tada bio obavezni zadatak spoljnih igrača, pre svih Pavlovića. Duncana i viši čuvari nisu mogli da brane u situacijama 1 na 1, odnosno udvajanje odmah posle prijema lopte se pokazalo kao najefikasnija odluka. Za takvu odbranu nije neophodna formacija sa dva visoka igrača, tako da James na „četvorci“ ne bi doveo do hendikepa u toj situaciji.

Sledeća situacija koja je mogla biti interesantna je postavka napada preko Erica Snowa na poziciji centra, a protiv Parkera, kao direktnog čuvara. Snow je i viši i jači, tako da bi svaki prijem lopte na tim pozicijama jednostavno iziskivao skupljanje odbrane, sa ciljem sprečavanja tog “mučenja”.

To bi za Cavse donelo potrebnu dubinu napada, a sa Jamesom na 4-ci i Marshallom na 5-ici, i četiri igrača kao pretnju šutem spolja (u kombinaciji sa Pavlovićem, Gibsonom ili Hughesom).

Popović se potvrdio kao trenutni broj 1 u NBA, i kao trener (nije propustio “poklon” i izostavljanje sa spiska favorita za titulu, što automatski znači i manje pritiska), i kao “prva glava” organizacije. Način na koji sastavlja tim, počinje i završava svoj “puzzle” je već godinama model po kome i mnogi drugi klubovi pokušavaju da rade (“copy-paste “ sigurno ima i svoje dobre i svoje loše strane).

Činjenica je da trio Duncan-Parker-Ginobilli ima još dosta godina zajedničkog igranja pred sobom, činjenica je da se igrači pažljivo odabiraju i potpisuju, činjenica je da svaki veteran želi da završi svoju karijeru u šampionskom timu (Horry, Finley, sada se vec govori o Grant Hillu), činjenica je da su u Spursima u mnogo većoj meri od ostalih, otvoreni za uticaj ne-američke košarke. Četiri titule u periodu od 1999-2007 su potvrda kvaliteta rađenog i urađenog.