A sad, idemo ozbiljno...

Barkley i Bevetta su se konačno obračunali, istrčali dugo najavljivanu trku, u kojoj je mlađi i “nešto” veći pobedio, sa sve trčanjem unazad nekoliko poslednjih koraka, uz spektakularan pad, koji je bio daleko od planiranog. Stariji takmičar je sve začinio “upijačem” preko linije polovine terena, što je rezultiralo krvavim kolenom, a na kraju smo imali prilike i da vidimo i poljubac plus zagrljaj “ljutih rivala”. Novac je, naravno, poklonjen u dobrotvorne svrhe.

Michael Jordan lično je obeležio takmičenje u zakucavanju, ovoga puta kao jedan od sudija. Apsolutno ga nije zanimala mlađarija i njihove akrobacije, nije bilo teoretske šanse da nekoga oceni sa 10. Green je leteo, Howard maltene dohvatio vrh table (a drugom rukom zakucao)… ali džabe. Gospodin 23 se samo smeškao i dizao 8, 9… Na kraju, kako sam i očekivao, Green je pobedio, ali… prave zvezde takmičenja u “kucanju” su bile sudije, zar ne? Jordan, Dr. J, Dominique, Vince i Kobe? Kao što reče jedan od takmičara – pa sve su to “sudije” već izvele…Baš tako.

Takmičenje u baratanju loptom (dribbling, dodavanja, šut) je bilo prilično nezanimljivo, jednostavno se ljudi nisu trudili. Tek u finalu, pokazali su znakove života, da ne kažem želje za pobedom.

Malo iznenađenje je bila pobeda Jasona Kaponoa u takmicenju trojkaša. Istina je da je trenutno ubedljivo procentualni broj 1 u NBA, ali u uslovima utakmice. Kao što vam je dobro poznato, ovo je potpuno drugačije. Bitni faktori su brzina šutiranja, ritam šuta, i naravno šarena lopta, koja donosi dva poena .Nema pritiska odbrane, ali zato postoji trka sa vremenom.

Sama utakmica me lično nije zadovoljila. Od samog početka, Zapad je dominirao, i prednost ostvarena u prvoj četvrtini do kraja nije dolazila u pitanje. Postojala je očigledna razlika u pristupu celoj predstavi, rekao bih da je starijima ceo meč bio važniji nego mlađima. Uz to, zamišljena kao festival, utakmica bi trebalo da bude obogaćena potezima koje, najčešće, nemate prilike da vidite tokom sezone.

Međutim, ni toga nije bilo u meri da bi se All Star mogao oceniti kao spektakularan. Par poteza, zakucavanja, dodavanja, ali… nije to to. Lično bih voleo kad bi te utakmice imale malo više takmičarskog karaktera, kada bi ih učesnici shvatali ozbiljnije, mislim da bi to bilo mnogo zanimljivije i da bi neki način “izvuklo” više iz igrača.

Uglavnom, počela je poslednja trećina regularnog dela sezone, i sada više nema uigravanja, “traženja pravih kombinacija” (šta god to značilo) itd. Sad mora da se pobeđuje, ako je cilj igranje i posle 82 utakmice. “Filozofiranja” više nema, telo i mozak se “španuju” na playoff , što u principu znači veći intenzitet (u svim fazama igre) i potreba za dužom koncentracijom na terenu, i sa što manje “praznih” minuta tokom igre.

Postoji mišljenje da domaći teren nije posebna prednost u NBA, ali bih se sa time teško složio. Svakako da atmosfera nije onakva kakvu imamo prilike da viđamo po Evropi, svakako da nije ona koju bismo okarakterisali kao poseban pritisak na protivnika, ali i sudije. To jednostavno ovde nije faktor, ali je itekako važno igrati odlučujuće mečeve u svojoj dvorani, pred svojom publikom, što podrazumeva i manje putovanja, nemenjanje uobičajenih ritmova i rituala, mogućnost diktiranja nekih drugih aktivnosti.

Na Istoku se definitivno neće ispuniti očekivanja većine, vezana za prognoze pobednika po divizijama. Voleo bih da mi neko sada kaže da je predvideo da će Toronto ubedljivo biti prvi u svojoj diviziji, da će Washington biti na vrhu Jugoistoka, ispred Majamija i Orlanda… Ne, ne, ne znam nikoga kome se baš to “javilo” pred početak sezone, ali je činjenica da je poredak takav kakav je i male su šanse da će tu biti ikakvih promena.

Toronto igra odlično, naročito na svom terenu (20 pobeda – 8 poraza), i u svojoj diviziji (8-2). Tek da podsetim da je prošlog leta počelo veliko spremanje u jedinom neameričkom ligašu. Promenjen je menadžment – sve je stavljeno pod kontrolu Briana Colangela, čoveka vrlo umešanog u dobre rezultate Phoenixa u poslednjih nekoliko godina. On je odmah povukao radikalne poteze. Između ostalog, na veoma visoko mesto u hijerarhiji je postavio Italijana Maurizija Gherardinija, nekadašnjeg prvog čoveka Benettona, veoma profesionalnog, radnog i organizovanog operativca.

Tim je umnogome promenjen i definitivno prilagođen “najevropskijoj” verziji NBA košarke. Prvi pik na draftu je potrošen na Andreu Bargnanija, iz Evrope je vraćen zaboravljeni Anthony Parker, nekadašnji igrac Sixersa, koga naša publika mnogo bolje pamti kao lidera ekipe Maccabija iz Tel Aviva, potpisan je potpuno “NBA-ready” Jorge Garbajosa, još jedan igrač koji je na svojoj poziciji u Evropi u top 5 (ako ne i u top 3). Uz to, doveden je veteran Raša Nesterović, koji ima veliko iskustvo igranja u playoffu, koji zna na koji način se igra i radi posao u šampionskim ekipama.

Ultra brzi TJ Ford je menjan za Charlieja Villanuevu, što je predstavljalo veliko iznenađenje, s obzirom na prirodu i težinu povrede koju je omaleni playmaker Milwaukeeja imao. Ispostavilo se da Colangelo vrlo dobro zna šta radi, šta hoće i koliko daleko “može da vidi”. Chris Bosh, oko koga se tim gradi i nadograđuje (s punim pravom, dodao bih) prihvatio je svoje “evropske” saigrače i zajedno sa starosedeocima Moom Petersonom i Joseom Calderonom (još jedan Evropljanin) čini rotaciju, koja provodi većinu vremena u igri za Raptorse. Da završim priču o njima, još jedan dobar potez je povučen pre isteka roka za trejdove igrača. Iz Portlanda je doveden Juan Dixon, tzv. “combo guard”, igrač koji je sposoban da sebi, ali i drugima, iskreira poene, bez posebne prethodne “pripreme”. Pored toga, Dixon je igrač koji prihvata da bude “igrač sa klupe”, iako ima kvalitete da bude starter u velikoj većini timova u NBA. Očekujem da se lako i brzo prilagodi igri Toronta, koja u dobroj meri zahteva košarkašku inteligenciju i nesebičnost.

Washington je iznenadio mnoge. Iznenađenje, svakako, nisu igre Gilberta Arenasa, zna se poodavno da je bivši igrač Arizone kadar da postigne veliki broj poena, bez obzira na vrstu, tip i način odbrane.

Ono što je novina je da Arenas ove sezone ne promašuje kada šutira za pobedu. Sve zadnje šuteve koje je uzeo na sebe je i ubacio, ono što mi je malo manje jasno je odluka protivničkih trenera da ga u tim trenucima brane 1 na 1, tj. da ne pokušaju da ga nateraju da se oslobodi lopte. Definitivno se popeo još bliže samom vrhu NBA, na listi je igrača koji sami mogu da promene utakmicu. A ta lista svakako nije dugačka.

Uz Arenasa, odlične igre pružaju i Caron Butler i Antawn Jamison. Dobre igre prvoga su ga odvele do All Stara, prvog u karijeri, vrlo moguće ne i poslednjeg. Prihvatio je činjenicu ko je “tata u timu”, prihvatio je da bude podrška i po potrebi lider. Isto važi i za Jamisona, kome očigledno odgovara način igre koji Eddie Jordan koristi (verovatno, poslednji predstavnik čuvenog Princeton napada).

U Wizardsima se konačno skrasio i DeShawn Stevenson, nekadašnje cudo od deteta, još jedan od igrača koji se odlučio za “stalni radni odnos”, a ne školovanje. Preskočiti college košarku je uvek diskutabilna odluka, naročito za igrače na Stevensonovoj poziciji, ali eto…nekoliko godina i timova posle, ovaj momak igra dobro, svake sezone sve bolje.

Detroit je na prvom mestu u svojoj diviziji, ali tu mu je i mesto, zar ne? I dalje u šampionskom stanju svesti, ali bez “kičme” šampionskog tima. Netrpeljivost između Bena Wallacea i Flipa Sandersa je bila primetna tokom gotovo cele prošle sezone, a letos je Big Ben otišao “svojim putem”, u Chicago. Za više para i manje šansi da se ponovo uzme prsten.

Pistonsi su pokušali da rupu zakrpe potpisivanjem Mohameda, ali on definitivno nije bio pravi odgovor, pa je Dumars povukao još jedan potez visokog rizika – doveden je “bludni sin Michigana”, Chris Webber, da karijeru završi tamo gde je i počeo.

Ono što je nepobitno je da nije na atletskom nivou na kome je bio tokom Sakramento ere, i činjenica je da nikadav više neće biti na tom nivou. Ali, činjenica je i da je veoma pametan igrač, odličan dodavač, da je prošao sve i svašta , da je ogromnog iskustva u playoffu… Sve ono što Sandersu treba da bi se napad igrao kako on želi – precizno, disciplinovano i nesebično (koliko je god moguće).

Dumars je doveo proverenog veterana, svestan da šansu za titulu, ili barem finale Istoka, ima ove godine. Nije mu potreban igrač koji će biti na vrhuncu za 5 godina – potreban mu je igrač odmah i sada. I najbolji koji je bio na trzištu je doveden.

Starosedeoci Billups, Hamilton, Prince i Rasheed Wallace (grupa sa najviše zajedničkih minuta u celoj ligi) su svesni koliko su blizu još jedne šanse za direktne okršaje za šampionski prsten. Uostalom, oni i jesu konstanta na nekonstantnom Istoku. Jasno im je da će Riley teško uspeti da “izgladni” svoju šampionsku ekipu u dovoljnoj meri da zagrizu onoliko koliko će biti potrebno da se opet dođe do velikog finala (a da povredu Wadea i ne pominjem).

Jasno im je da sve što ne može da bude u redu u Clevelandu i nije u redu, a slična je situacija i sa Indijanom. Jasno im je da Chicago nema dovoljno “mesa” u reketu, i da je Orlando jedan tim sa Grantom Hillom, a drugačiji bez njega.

Na Zapadu je priča nešto drugačija…mnogo drugačija. Kao i prošle sezone, i ove će borba za playoff i za prednost domaćeg terena trajati do poslednjeg dana. Za razliku od Istoka, dobar broj timova igra odlično, gotovo do svojih maximuma.

Dallas je kaznena ekspedicija, a najbolja manifestacija moći je utakmica koju smo (Wolves) igrali sa njima u utorak uveče. Mavericksi nisu došli u Minneapolis sa dobrim šansama da pobede.

Prethodne večeri su igrali, a sa nama uvek teško izlaze na kraj (jednostavno nam “leže” kao protivnik) i na svom terenu. Međutim, lakše nego ranije su došli do rezultatski mnogo ubedljivije pobede, bez ikakve briljantne igre.

Istina je da smo im i mi u dobroj meri pomogli, ali poenta je u tome da i bez svojih najboljih partija mogu da pobede tim koji se bori za mesto u playoffu. Tim im je “pun” na svakoj poziciji, imaju sve što treba da imaju – brzinu, snagu, šut, pamet, i veoma su motivisani da ove godine završe na samom vrhu.

Phoenix i dalje “vrti” svojih 7 igrača, D`Antoni se, izgleda, ne obazire puno na upozorenja da postoje šanse da im se dogodi ono što se desilo Detroitu prošle godine, kada su tokom sezone imali najbolji skor u NBA, koristeći mali broj igrača, što je rezultiralo navodnim umorom tokom play offa. Uporan je u tome da 85% minuta deli na 7 igrača, dok se Burke, Banks, Jones pojavljuju na parketu manje nego što se očekivalo.

Duša i mozak tima je Steve Nash, koji OPET ima MVP sezonu (što nije dovoljno da budeš u prvoj petorci na All staru, na primer), ali nekako… kao da je takav kvalitet njegove igre nešto normalno (valjda se čovek brzo navikne na “dobro”).

Ono što je pomalo neočekivano je, recimo, igra Leandra Barbose, koji se definitivno razvio u vrlo dobrog igrala (iako su godinama “kukali” na njega i pokušavali da ga razmene), neverovatnih brzinskih mogućnosti i skorerskog mentaliteta.

Stoudamireu je trebalo dugo da se vrati posle povreda, ali se vratio, i dalje zainteresovaniji da napadne nego da odbrani (što je i dalje odlika tima , i pored odličnih defanzivaca poput Bella i Mariona). Svoje poene teško može da napravi, ali je zato odlična pratnja Nashu, i njegova sposobnost da igra iznad obruča privlači dodatnu pažnju odbrane, što otvara šuteve spoljnim igračima (u vrhu po broju šutiranih i ubačenih trojki, kao i po procentu tih šuteva).

San Antonio ima svoje probleme, ali je ipak broj 3 na Zapadu, sa kvalitetom koji svi prepoznaju i od koga svi prezaju. Ono što i Dalas i Phoenix žele je da Spurse “ne vide” pre finala konferencije (što je gotovo isto toliko važno, kao i prednost domaćeg terena u velikom finalu). Tim je pretrpeo određene promene, ali je šampionski kvintet i dalje zajedno (Duncan, Ginobilli, Parker, Bowen i naravno Horry), klupa je i dalje dugačka i kvalitetna, tako da ceo tim ima ono što se posebno “broji” u playoffu – iskustvo, kao i prethodno stečeno znanje o tome šta je potrebno da se URADI na terenu da bi se pobeđivalo i došlo do titule.

I za kraj, nekoliko rečenica o ekipi Houstona, koja ove godine ima odlicne rezultate, kada se u obzir uzmu sve nedaće koji ih, čini se, neprekidno prate. Povrede najboljih igrača (Ming, McGrady) traju gotovo čitave sezone, ali su Rocketsi i dalje na odličnoj poziciji, igraju dobro, tvrdo, disciplinovano.

Drugu mladost doživljava Juwan Howard, slobodno se može reći da igra svoju najbolju košarku, baš kao i Shane Battier, čiji se učinak ne može pronaći u statistici…iz prostog razloga jer se ne beleže dobro postavljene blokade, maximalnom brzinom istrčani kontranapadi i urađene kretnje, pravovremena pomoć u odbrani, broj zagrađivanja itd itd…

Sledeći put o fenomenu Utah Jazza, mladim igračima Celticsa, i činjenici da su u najuspešnijim timovima NBA treneri “nešto više” od šefova stručnog štaba.