Sport / Sportske analize 7

Džikić za B92: "Finalna demonstracija sile"

Finalni turnir Evrolige doneo je očekivan rasplet, posle neobičnog finalnog meča. Makabi je pred svojom fanatičnom publikom bio neprikosnoven, ali je mnogo teži posao imao u polufinalu (protiv CSKA), nego u finalu sa nedoraslim Skiperom. Pomoćni trener Partizan Mobtela i analitičar B92 Aleksandar Džikić u svojoj redovnoj analizi objašnjava kako se dogodilo da razlika u finalnom meču najkvalitetnijeg takmičenja na kntinentu bude 44 poena.

Aleksandar DžikićIzvor:

Maccabi je Prvak Evrolige. Posle 20 odigranih utakmica (Pamesi se nije išlo do Tel Aviva) došlo je i veliko finale, u kome su gotovo svi već od samog starta videli prvaka Izraela kao jednog od učesnika. Ništa slično se ne može reći za Skipper, koji je bio drugi finalista. Njihov plasman je veliko iznenađenje, ali i poslednja potvrda priglupog pravila da timovi iz iste zemlje moraju igrati jedni protiv drugih u polufinalnim utakmicama.

Šta napisati o finalu? Šta napisati o utakmici u kojoj je srušeno 10 rekorda Evrolige. Što pozitivnih, što negativnih rekorda (zavisno od pozicije sa koje se posmatra). Šta napisati posle pobede od 44 poena razlike, u finalnoj utakmici najboljeg evropskog klupskog takmičenja, koje bi u budućnosti (bližoj ili daljoj) moglo postati deo NBA lige...

Kao posledica pomenutog ˝naprednog˝ pravila, zasnovanog na poreklu timova, pravo finale smo imali prilike da pogledamo već u polufinalu. Maccabi je, posle velike borbe, uspeo da pobedi moskovski CSKA i da tako, praktično, završi onaj ˝ozbiljniji˝deo posla na finalnom turniru.

Obe ekipe su prepune kvalitetnih igrača, sve pozicije u oba tima su popunjene, pa i dobro poduprte. Svaka od ekipa imala je svoje adute i svoje slabosti, ali o tome sam već pisao u najavi Final foura. Ono što se u tom momentu nije znalo, ali se dalo naslutiti, je odabir najboljih pet igrača EL, naravno sa poštovanjem formacijskog rasporeda. Tako su se u idealnih 5 našli Jasikevičijus, play Maccabija, Brown i Jahović, dvojka i četvorka CSKA, kao i igrači čiji timovi nisu bili učesnici poslednje runde takmičenja – Bodiroga je ovosezonska najbolja trojka, dok je Sabonis najbolja petica, istovremeno i MVP takmičenja.

Polufinale ˝viđenih˝pobednika donelo je vrlo dobru košarku, sasvim sigurno bolju od one koje smo videli u samom finalu. Međutim, iako se radi o najvišem evropskom klupskom nivou, bilo je poteza i ne-poteza teško prihvatljivih za taj nivo košarkaške igre, za koji smo već rekli da je veoma visok. Drugim rečima, na parketu je bilo  svakakvih stvari, koje nikad ne biste očekivali od pojedinih igrača.

Utakmica je počela furijom tima iz Moskve, i njihovim ranim i visokim vođstvom, ali na način koji se nije očekivao i koji se, na kraju se ispostavilo, nije pokazao kao najsrećniji. Trojka Jahovića i 8 poena Monije za osam minuta igre su neuobičajenost za CSKA. Nije uspostavljena igra u reketu, prednost od 8 poena (12-20 za goste, posle nešto više od 8 minuta) nije proizašla iz igre onih koji predvode ruske šampione. Posao Holdena i Browna su preuzeli igrači koji na taj način jednostavno ne mogu da igraju. Ravnoteža je poremećena već u prvih 10 minuta, jasno je bilo da će težište igre u napadu gostujućeg tima morati biti promenjeno.

Defanzivno orijentisana petorka Ivkovića, sa Tarlaćem na petici, je imala, pre svega, dva zadatka – da se u što moguće većoj meri iskontroliše protivnička igra u reketu i oteža poentiranje prodornih bekova Maccabija, pre svega Parkera. Uz to, prioritet igre u odbrani protiv ˝žutih˝ je regulisanje učinka Vujčića, prve centarske napadačke opcije, koji je kadar da poene napravi i za sebe i za saigrače. Tarlać i jeste obavio svoj deo posla, ali su problemi došli usled pogrešne selekcije pomoći u odbrani, pre svih od strane Jahovića. Izlazak Bastona – veoma aktivan igrač, naročito pokretljiv, izuzetno agresivan u skoku u napadu, ali bez igre sa spoljnih pozicija, u situaciji kada je licem okrenut ka košu, bez pretnje šutem – i ulazak Blutentala – koji je tokom čitave karijere igrao kao spoljni igrač, izrazito dobar šuter... imao sam sreće da sarađujem sa njim, tokom svog angažmana sa San Antonio Spursima za vreme Letnje lige u Salt Lake Cityju, tako da su mi dobrim delom poznati  njegovi kvaliteti, ali i manjkavosti  - nije promenio način odbrane Jahovića, igrača koji je u prvoj petorci lige. To je rezultiralo otvorenim šutevima ˝lažne četvorke ˝domaćina, praktično jedinog čoveka koji je mogao da odigra na taj način (ostatak centarske linije nije realna opasnost van linije 6,25) – Blutental je sa klupe postigao 9 poena, uz šut iz igre 4-4. Uz to, CSKA nije najbolje odgovorio na kretanje protivnika dok je lopta bila na centarskoj poziciji (prilikom čega su centri ruskog tima odradili solidan posao u igri 1 na 1).

Igru u napadu gostiju je potpuno poremetila treća lična greška Browna, koji je morao na klupu tokom druge četvrtine (u tom momentu, CSKA je u plusu od 7 poena). Njegov izlazak je CSKA oduzeo dobar deo otvorenih šuteva, koje je Brown pravio za svoje saigrače, što je dovelo do problema u napadu. Jedno od rešenja je bio učinak Alexandera (12p), no njegova igra leđima ka košu nije uključivala saigrače. Pored toga, odbrana ovog igrača svakako nije najbolji deo njegovog igračkog repertoara.

Posle pomenutog dobrog učinka gostiju sa spoljnih pozicija u prvoj četvrtini, došao je period (sledećih 20 minuta) tokom koga CSKA nije uspeo da zabeleži trojku (iz 10 pokušaja). S druge strane, razigranom Parkeru se priključio Jasikevičijus, koji je postigao samo 4 poena u prvom poluvremenu, što je nadoknadio učinkom u nastavku – 14 postignutih poena. Parker je i na ovoj utakmici pokazao da je vrhunski igrač, barem u evropskim klupskim okvirima, i upravo je njegov učinak – 27 poena, 12-7 za 2, 3-2 za 3, 6 skokova – onakav kakav se očekuje od najboljeg igrača u timu. Jednostavno, on je prevaga ovogodišnjih šampiona, a ultimativna potvrda njegovog kvaliteta je njegovo ˝igranje˝ na oba kraja terena, odnosno energija koju troši i u odbrani (što je ˝redak hobi˝ ovih dana među odličnim napadačima).

Kao jedan od parametara pobede naveo sam i efikasnost sa linije penala, a ovaj parametar dobija na težini, baš u ovakvim utakmicama, gde jedan posed, jedna lopta određuje pobednika. Na svoju žalost, igrači CSKA su šutirali tek 67%, promašivši 9 slobodnih bacanja (naročito neprecizni su bili tokom trećeg perioda).

Pored toga, Makabi je uspeo da parira odličnom skoku gostujuće ekipe, te je i u toj statističkoj kategoriji bio uspešniji – plus od 4 skoka, na manji broj promašaja od protivnika.

Druga polufinalna utakmica je završena posle više uzbuđenja, i posle dodatnih 5 minuta. Italijani su odluku o finalisti doneli posle ˝kućnih pregovora˝, koji su trajali 45 minuta.

Ono što sam isticao kao najveću opasnost za ekipu Montepaskija se upravo i dogodilo – problemi sa penalima jedinog playa Stefanova su umnogome odredili i promenili tok utakmice. Uz to, probleme sa penalima je imao i alternativni organizator igre, Vanterpool, koji se sasvim dobro snašao u ulozi point-forwarda. No, to nije prvi utisak sa ove utakmice i svakako nije nešto čega se treba sećati. Meni je nešto drugo ˝zapalo˝za oko. Da nije bilo Delfina sa jedne i Kakijusisa sa druge strane, ne bi mi ni na pamet palo da se igra utakmica, koja će dati finalistu Evrolige. U najboljem slučaju, veliki broj aktera je dobrim delom utakmice izgledao kao da je na reviji ili na revijalnoj utakmici, kako god hoćete. Tek je ulazak pomenutog grčkog igrača malo protresao njegove saigrače, dok je Argentinac (često) bio prvo, poslednje i najbolje rešenje za Skipper.

Obe ekipe imaju pojedince koji bi valjalo da pokušaju da što pre zaborave Tel Aviv i Final four. Učinci Galande i Kjaćiga za Sienu, i Bazilea za Skiper, su zaista za najbrži mogući zaborav.

I priča se opet vraća na finale... i pobedu domaćina turnira nad iznenađenjem lige. Verujem da niko nije očekivao takvu i toliku pobedu Makabija, baš kao što verujem da je tek nešto veći broj onih koji su očekivali trijumf Skipera.

Sama utakmica je prikazala izraelski tim (mala digresija, ako dozvolite... Parker, Baston, Sharp, Blutenthal, Thomas su Amerikanci, Vujčić je Hrvat, Jasikevičijus je Litvanac... trener Blatt je takođe Amerikanac) u najboljem mogućem svetlu, dok je italijanski tim (Vujanić – Srbija, Delfino – Argentina, Smodiš/Lorbek – Slovenija, Motola – Finska, Van Der Spiegel – Holandija, Guyton – SAD, trener Repeša je Hrvat) zaista bio najlošiji u najgorem mogućem momentu. Teško da bi i najbolji Skiper pobedio najbolji Makabi, barem ne prošle subote, pred publikom kakvu smo videli u Nokia areni. Trans na terenu, trans u publici, od prvog do poslednjeg minuta... što nije i ne može biit izgovor za način igre Bolonjeza. Izgledali su kao da žele da napuste teren što pre, kao da su i oni sami znali konačan ishod. Rešenja u napadu su velikom većinom bila neodgovorna, ponekad i suluda i svakako nepametna. Igrač koji ih je doveo do finala je izmenjen posle dva promašaja na startu, da bi u nastavku bio jedini iole raspoložen i spreman za nadmetanje. Naravno, reč je o Vujaniću, koji je i tokom polufinalne utakmice nekoliko puta bio neočekivano primoran na ˝druženje˝ sa klupom.

Kako god, pobednik finala je bio poznat već posle 10 minuta, kada smo na semaforu mogli da pročitamo 31-13 za domaćina. Čak ni brza tri penala (navodno) nezamenljivog Litvanca nisu ništa promenila. Makabi je dominirao u svim aspektima igre, dok je razlika rasla gotovo posle svakog napada domaćina. Na kraju i potvrda odličnih igara i MVP titula Entoni Parkeru, više nego zasluženo.

I za kraj, nekoliko tema za razmišljanje...

Makabi – prvak Evrope... Hapoel – pobednik Uleb Kupa... Bez španskih timova u samoj završnici... Bez grčkih timova u završnicama...

Uleb je ubeđen da na najbolji mogući način vodi evropsku klupsku košarku, i o tome se da polemisati. Ono o čemu ne može biti podeljenih mišljenja je činjenica da budućnost evropske košarke određuje upravo ovo klupsko udruženje...

Svi treba da se zamislimo i zbog sledećeg...

Nekada je to bio Dejan Bodiroga. Igrač kojeg moraš da imaš u svom timu, ako ti je ambicija da budeš najbolji u Evropi. Platiš i gledaš kako je najbolji kada je najpotrebnije...i tako godinama...

Jasikevičijus. Prošle sezone je osvojio EL sa Barselonom i EP sa Litvanijom. Promenio je tim, i opet je igrač najboljeg tima u Evropi... A sada pitanje , primićete moje izvinjenje zbog neiznošenja sopstvenog mišljenja...

Atina 1995, legendarna utakmica Jugoslavija – Litvanija. Siguran sam da se svi oni koji imaju dovoljno godina odlično sećaju ove utakmice... Moje je pitanje upućeno upravo njima – da li bi Jasikevičijus imao mesta među prvih osam igrača, u jednoj od ove dve reprezentacije?

Ko treba da se zamisli posle ovog Final Foura?

Delfino i Bazile...verovatno još poneko, ali oni su sigurno na vrhu ove liste. Argentinac je postigao 27 poena u polufinalu... Taman se dalo pomisliti da su vruće-hladno intervali (koji su osobenost dosadašnje Delfinove karijere) prošlost i da ćemo videti novog, unapređenog Delfina, spremnog za NBA... A onda je došlo finale... i Parker. A Parker ne igra u NBA. I čisto sumnjam da je to njegova ˝ideja˝. Ako je to tačno, a recimo da je igranje Amerikanca u Makabiju (nekakva) potvrda toga, onda će Carlos morati još malo da pričeka, da i na njega dođe red.

Bazile... 3-1 za 2p, 14-3 za 3p... bez ideje, nedorečen, neubedljiv... nije to na nivou igrača koji vodi italijansku reprezentaciju... Ostaje da se vidi kako će se nokaut u Tel Avivu odraziti na ostatak sezone Skipera... Nad tim će se pitanjem zamisliti Repeša...

Šta je cilj ˝žutih˝ u sledećoj sezoni? Šta je sledeće? Verovatno o tome razmišljaju gazde Makabija... i ljudi u izraelskoj vladi. David Blatt verovatno razmišlja šta je to on pogrešno uradio, te se nije našao na tronu u sezonama kada je samostalno vodio ekipu, čiji je sada prvi pomoćnik... Deca i dalje idu ˝preko bare˝. Čak im ni imena ne ispisuju po zidovima...a oni već u NBA...

Play off... u junu... Ravnoteža je poremećena...

Komentari 7
Čitajte
Pošalji komentar