Kup R. Koraća: Umri muški 1... 2... 3!

Umri muški prvi put... pa drugi put... pa treći put...

E, tako bih ja ocenio ono što se dešavalo u Novom Sadu, tokom proteklih nekoliko dana. Pobednik Kupa Radivoja Koraća je Crvena Zvezda, kojoj nije bilo do umiranja, barem ne ovoga puta. U tri utakmice crveno-beli su igrali 3 produžetka i sve tri utakmice su pobedili. U sreću zaista verujem, ali barem onoliko koliko verujem u to da se sreća “vabi”, zaslužuje ili nazovite to kako već želite.

Sve je pocelo u četvrtak, četvrtfinalnim utakmicama između Reflexa i Hemofarma, odnosno Budućnosti i Lavova 063. Ova druga utakmica je bila neuporedivo dosadnija. Lavove nije baš mnogo interesovala pobeda, a i trener Arsić je morao da presedi utakmicu na klupi (oduzeta licenca usled neizmirenih klupskih obaveza prema prethodnom treneru). S druge strane, Budućnost je na Kup došla urnisana virusom koji je oborio pola ekipe. Uglavnom, očekivala se zanimljiva utakmica, ali od toga nije bilo nista. Gledaoci su imali priliku da u akciji vide Stenlija i Šekularca, koji su pored košarkaških prezentovali i pregovaračke veštine, većim delom u međusobnoj konverzaciji.

Utakmica koju su odigrali Reflex i Hemofarm je imala 2 potpuno različita dela. U prvih dvadeset minuta, ekipa iz Vršca je bila bolja, sigurnija i izgledalo je kao da će ex-coach Petrović, i pored predizborne tišine, poslati poruku put Železnika. A onda je počeo treći deo utakmice, Reflex je zaigrao mnogo agresivnije i angažovanije. Đurović je našao petorku kojoj je do pobede, a igra se bazirala na “ujedanju” spoljnih igrača, što Hemofarm nikako nije mogao da podnese. Veliki broj izgubljenih lopti, i potpuno pokidane veze između bekovske i centarske linije su dovele do neselektirane igre u napadu, a u tim uslovima nije bilo osnove za pobedu Hemofarma. Prednost stečenu u trećoj deonici, 28-10 , Reflex je iskontrolisao do kraja utakmice. Plisnić kod pobednika, a Bogavac kod poraženih su igrali na nivou koji finalni turnir podrazumeva, mada je bilo očiglednih individualnih “ekonomičnih” utrošaka energije.

Vojvodina je u četvrtfinalu za protivnika imala ekipu Lovćena, i umesto da gledamo nezivestan meč, imali smo prilike da vidimo potpunu dominaciju domaćina turnira. Lovćen je nadskakan, primoran na loše šuteve spolja (17-3) i to je dovelo do plus 20 već posle 20 minuta. Gurović je bio raspoložen, baš kao i centarska linija Ćeranić i novopridošli Kebu, koji se prezentovao kao snažan i “me-myself-and-I” tip igrača (vreme će pokazati da li su hteli baš takvog centra... ako im nešto ne fali, onda je to još jedan potrošač lopti). Lovćen rad da ispuni zahteve novog trenera, ali i nespreman za takve poduhvate.

Poslednjeg učesnika polufinala davala je utakmica između Partizana i Crvene Zvezde. Ako se i po strani ostavi značaj utakmica između ova dva kluba (ukoliko je to uopšte i moguće, skloniti Derbi u stranu), opet mi je nekako čudno da se VOLJOM ŽREBA , mnogo pre finala, sretnu ekipe koje su usamljene na vodećim pozicijama u ligama u kojima nastupaju.

Ulogu favorita na ovoj utakmici, kao i na celom turniru, preuzeo je Partizan. Šampionska ekipa je umnogome promenila svoj šampionski sastav. Vujanić je od ove sezone član Skippera, Čanak Vojvodine, a ta dva igrača su imala veliki učinak tokom osvajanja prošlogodišnjeg trofeja. Uz to, od početka sezone je bilo sasvim jasno da se na Krstića ne može računati u dobrom delu sezone. Upravo je nedostatak ove trojice nosilaca igre bio glavni razlog da se pojedinci zalete i ekipu ocene mnogo slabijom nego “prošlih godina”.

Tokom sezone su se i “ubeđenja i stavovi” menjali , a sve uz “slučajne” pobede Partizana u Euroleague takmičenju. Tim je, gle čuda, “preko noći” postao mnogo kvalitetniji, a isti ljudi su sada imali drugačije, inače tvrde, “stavove i ubeđenja”.

Uglavnom, dobri rezultati u Evroligi i prvi deo domaće lige završen bez poraza su bili dovoljni da se crno-belima dodeli “dužnost” favorita.

S druge strane, i Crvena Zvezda i trener Sagadin su dugo tražili tim koji će odgovoriti zahtevima koji se pred njih stavljaju. Rigidan i radan, što sigurno jeste, Sagadin nije bio zadovoljan onime što pružaju i šta su spremni da pruže Freeman, Campbell, Jestratijević. Poništavajući sistem “zvezda”, nametnut je sistem rada i utreniranosti, bez isticanja pojedinaca. Ipak, u slučaju Rakočevića se i u tome donekle odstupilo, a rezultati na Kupu navode da bi to mogla biti dobra odluka.

Minute koje stranci, i to ne svojom voljom, nisu potrošili u crveno-belom dresu, sasvim odgovarajuće su iskoristili igrači koji nisu dovedeni da nose “evropsku Zvezdu”, i tu pre svih, mislim na Radivojevića i Vitkovca.

Vratimo se na Partizan, i situaciju pred Kup. Odlična forma u novembru i na početku decembra je krunisana pobedom nad aktuelnim klupskim prvakom Evrope – Barselonom. Baš kao i svaka druga ekipa, i crno-beli su počeli da se bore i sa “zamorom materijala” i povredama koje su došle kao posledica veoma zgusnutog i napornog rasporeda utakmica (8 utakmica u manje od 4 nedelje, 4 van Beograda) a na sve to došlo je vreme da se Krstić inplementira u sistem jakog i napornog treninga, uz odgovarajuću minutažu i na utakmicama. Naravno, vraćanje igrača te “težine” se mora obaviti i nauštrb trenutnog rezultata i kvaliteta igre, a sve sa ciljem da se u vreme “podvlačenja crte” bude na planiranoj poziciji.

Uz to, izostanci igrača sa treninga (bez obzira na razloge ) uvek ostavljaju posledice, koje se manifestuju u mnogo dužem periodu od samih povreda. Izlazak iz željenog (i potrebnog) ritma treninga, kao i kvalitet sastava na treningu (mesta povređenih uvek zauzimaju manje kvalitetni, a najčešće i mlađi i sigurno manje iskusni igrači) se odmah poznaju na terenu tj. utakmici.

Treneri obe ekipe imali su svoje zadatke koje su morali da reše. Partizan je morao da se posebno pozabavi Rakočevićem, koji je Zvezdino prvo i poslednje rešenje u napadu, jedini igrač kome je dozvoljeno iskakanje i igranje van sistema. Uz njega, Zvezdu ove godine odlikuje dobar timski skok, i to pre svega u napadu. Ukoliko uspostave ravnotežu i pod svojim košem, crveno-beli veoma brzo prelaze iz faze odbrane u fazu napada, i u toj fazi dolazi do izražaja brzinska prednost njihovih visokih igrača koju imaju nad većinom protivnika.

U pozicionom napadu, najveći adut Sagadina je pick’n’roll igra Rakočevića, koji je dovoljno precizan, ali i prodoran tako da u ovoj situaciji može napraviti veliki broj poena, kako za sebe, tako i za saigrače. Jednom rečju, Zvezdin adut je brza igra, prednost u brzini, i sasvim jasan igrač BR. 1 – Rakočević.

Partizanova prednost leži u centarski orijentisanoj igri, koja bi maximalno exploatisala kvalitete, pre svih, Ostojića i Krstića, koji imaju zadatak da odbranu skupe oko sebe, i da ostvare dominaciju u skoku pod oba obruča. Uz njih, House je ove sezone svojim igrama dokazao da je prvoklasan igrač, mnogo drugačiji od ostalih stranaca u Evropi, kako po svojim shvatanjima, tako i po pristupu igri .

Organizacija igre je zadatak Browna i Avdalovića, koji ove sezone dosta vremena provode i zajedno na parketu, a to se pokazalo kao dobra odluka.

Stručni štab Zvezde je imao zadatak da iskontroliše Ostojića, kao najveću “unutrašnju” napast i Housea, kao najveću “spoljnu” pretnju, kada se radi o individualcima. Međutim, u najvećim pobedama Partizana, ovaj je tim krasila timska igra, što i jeste najteži zadatak za rešavanje.

Niti jedan od trenera nije počeo sa najboljih 5, ostavljajući na klupi igrače čiji bi eventualan ulazak promenio igru. Od samog je početka bilo jasno da će se igrati izuzetno tvrdo u odbrani i što kontrolisanije moguće u napadu. Ni jednoj ekipi nije uspevalo da se “rastrči”, što je opet više smetalo crveno-belima. Zvezda je pokušavala da u igru i realizaciju uključi što veći broj igrača, a već sam napisao da to nije najefikasniji deo igre u napadu ove ekipe. Jednostavno, najbolje funkcionišu kada je lopta kod Rakočevića, kada umesto kreiranja poena, njegovi saigrači prate njegove prodore i igru 1 na 1 i kažnjavaju pomoć u odbrani.

S druge strane, House je prvo poluvreme završio sa 22 poena, od ukupnih 44, ali bez nekih “silovanja”. Postizao je poene na različite načine – prodorom do kraja, sa 3 poena, posle skoka u napadu, u kontri. U tom periodu Partizan i jeste došao do prednosti, koju je Zvezda svela na minimum pred sam kraj poluvremena.

Ono što se i očekivalo, to se i dogodilo u drugom poluvremenu. Playmaker crveno-belih je igru prilagodio sebi, i Zvezda je u tim trenucima prvenstveno koristila njegovu pick’n’roll igru, uz dobar skok u napadu. S druge strane, crveno-beli su i dalje igrali sa naglašenom pažnjom u reketu, a svaki “zicer” Partizana su pretvarali u slobodna bacanja – nisu dozvoljavani laki poeni.

Odgovor crno-belih je bila zonska odbrana, koja je loptu izvela iz ruku Rakočevića i potpuno poremetila ritam igre Zvezde u napadu.

Međutim, prednost koju su tako stekli , radom i disciplinom izvršavanja zadataka u odbrani, Partizanovi igrači su isuviše lako prokockali. Jednostavno, nisu radili ono što njihov protivnik jeste. Nisu lake poene pretvarali u penale, nisu zaustavljali kontranapade faulovima ( teorijski gledano, svaka ekipa ima pravo da , bez ikakvih sankcija, napravi 16 faulova u toku igre, odnosno po 4 u svakoj četvrtini ...to odbrani daje mogućnost da 16 puta kontranapad protivnika zaustavi pre faze šuta, odnosno da im se ne dozvoli postizanje lakih poena ), i u pojedinim fazama igre, Zvezda je uspevala da odgovori u skoku- centri Zvezde pokupili 15 lopti, centri Partizana 11.

Baš kao i svaka druga velika utakmica – a DERBI jeste velika utakmica – i ova je odlučena sa linije slobodnih bacanja. U periodu igre tokom poslednjeg dela, kada je Zvezda stizala Partizan, crno-beli su promašili i previše penala, što jeste bilo odlučujuće.

U produžetku je Partizan igrao bez prvog strelca Housea – u 39. minutu, odsviran mu je peti penal u napadu, prilikom šuta koji je završen pogotkom – i sa manje energije od protivnika. Poene su teško postizali, samim tim što su ih crvenobeli uporno slali na penal, koji nisu pogađali.

Kada se sve sabere, Partizan je drugi put ove sezone nadskakan (prvi put je to uradila Olimpija, na početku sezone) i to ga je, baš kao i prvi put, koštalo pobede. Zvezda je, i pored hendikepa u visini, uspela da ostvari bolju realizaciju u šutevima za dva poena, kao i u samom reketu. Obe ekipe su imale svoje heroje. Zvezda u Rakočeviću – završio meč sa 29 poena, 7 as, 3 ukradene i 5 izgubljenih lopti, index 34, Partizan u Houseu – 43 poena, 8 skokova, 2 ul, 2 il, index 50.

Derbi je završen pobedom Crvene Zvezde...DIE HARD...part one...

Već sutradan je na programu bio nastavak, DIE HARD 2, sa istim krajem. Gurović je imao dva bacanja za pobedu, pogodio je samo jedno, i to je Vojvodinu i Zvezdu odvelo u produžetak, što je Zvezdin “comfort zone”.

Utakmica je ličila na onu prethodne večeri. Vojvodina je izvela 52 bacanja (Partizan 60), svaki lak šut je pretvaran u penale, i jasno je da se tu ne radi o nekakvoj slučajnosti. Veliki broj penala jednog tima vrši pritisak na sudije da iznivelišu broj penala obe ekipe, te tako timovi sa većim brojem igrača u rotaciji (Sagadin koristio svih 11 igrača koji su mogli da igraju... Jeretin, kao povređen, nije ulazio u igru ) dobijaju određenu prednost. Ko želi, to može da nazove i muškom igrom... mada pod muškom igrom podrazumevam nešto drugo.

Igru Vojvodine “boje” igrači na poziciji 3 i 4, i na tim pozicijama ova ekipa ima veliki kvalitet. Pre svih, tu je Gurović, i o njegovim kvalitetima nema puno različitih misljenja... barem ih ne bi smelo biti. Uz njega, tu su i Čanak i Šuput, tandem iskusnih, proverenih igrača, koji po potrebi mogu igrati, i u napadu i u odbrani, licem, odnosno leđima košu.

Uz pomenute igrače, dobar posao radi i Ćeranić, koji je naročito bio raspoložen na ovom turniru. Prednost Zvezde je evidentna na spoljnim pozicijama, i to pre svega kada se sagledaju mogućnosti Vojvodine u odbrani. Ni Nemeth, ni Radonjić ne mogu da pariraju individualno Rakočeviću, naročito u delovima igre kada se sve “vrti” oko njega. To zahteva bolju kontrolu reketa (pretpostavka je da će više dolaziti do prodora pod sam koš) što, ipak, nije najjača strana odbrane Vojvodine.

S druge strane, baš kao i Partizan, Vojvodina je pokušala da ostvari dominaciju nad “četvorkama” Beograđana, s tom razlikom što i Šuput i Čanak mogu da odigraju licem protiv Bogdanovića, Bjelice ili Mirkovića.

U momentima kada su bili u plusu, Novosađani su igrali baš na taj način, i to je Zvezdi zadavalo velike probleme. Uz to, iako su dobar pick’n’roll napadački tim, crveno-beli imaju problema sa ekipama koje imaju dobru realizaciju te napadačke saradnje, te se događalo da Nemeth prodore posle PR završi polaganjem, odnosno neometan.

I protiv Vojvodine se potvrdilo pravilo da Crvena Zvezda mnogo bolje stiže protivničku prednost, nego što održava sopstvenu. Posle minus 7 na poluvremenu, za samo deset minuta domaćin uspeva da napravi plus 14, odnosno da povede sa 7 poena. Međutim, ponovila se priča – upornost gostiju se na kraju isplatila, a način na koji se došlo do produžetka je, naravno, povezan sa Rakočevićem, ali i odlukom Vojvodine da se ne pravi faul pre toga šuta. Nakon toga, Gurović je promašio za pobedu, što je sigurno ostavilo traga na njegovim saigračima, te je Zvezda rutinski privela posao kraju.

Ono što je svakako bio hendikep su povrede Rakočevića i Dozeta, za koje se znalo da neće biti u stanju da nastupaju u finalu... DIE HARD 2...

Drugog finalistu dobili smo posle pobede Reflexa nad ekipom Budućnosti, što je i jeste bio očekivan rezultat, uzevši u obzir sve ono što se Podgoričanima izdešavalo u poslednjih nekoliko dana. Kao i prethodne večeri, Reflex se dugo “zagrevao”, a onda je u trećoj deonici napravio plus od 20 poena (!!!), posle čega pobeda i nije dolazila u pitanje. Centrima Budućnosti su odparirali centri Reflexa, što i jeste najteži zadatak kada se igra protiv Milojevića & co. U isto vreme, spoljni igrači “plavih” su imali grozan procenat šuta – pogođena su tek 4 od 20 šuteva, a upornošću su se isticali Stenley (9-1), i Koljević (5-0).

Voleo bih da sada neko bude toliko i tako “mudar i pametan” , pa da izgovori nešto kao “...znao sam...” , misleći naravno na Zvezdin konačni trijumf. Eto, ja nisam znao, i to nema veze sa mojim “bojama”. Ima veze sa time da su Rakočević, Dozet i Koprivica sigurno bili van mogućnosti da pomognu svojim saigračima. Ima veze sa tim da je igru Zvezde trebalo da organizuje Alexej Nešović, momak od 19 godina, koji to jednostavno nikada ranije radio. Ima veze sa time da je Reflex do finala došao posle 2 puta po 10 minuta “kidanja” – toliko im je bilo potrebno, po 10 minuta u svakoj utakmici, da kući pošalju Hemofarm i Budućnost, što znači da su u finale ušli mnogo odmorniji i svežiji.

Reflex je Aškrabić, i tu nema mnogo dilema. Bez njega i sa njim, ovaj tim ne igra na isti način, naročito ne u napadačkoj fazi igre. Iako je formacijska četvorka, podjednako dobro “igra” obe svoje uloge – i realizatorsku i onu organizatorsku. Nije nikakva tajna da je igrao i sa mnogo boljim saigračima, baš kao što nije tajna da se koncepcija kluba iz Železnika promenila dovođenjem Freemana, i angažovanjem Aškrabića posle njegovog povratka iz Amerike.

Reflex je tim popunjen na svakoj poziciji, od 1 do 4… na poziciji 5 postoji “mala” rupa, jer ni Kimani nije ta vrsta igrača, koja bi odbranu protivnika pšrosto terala na posebna rešenja. Istovremeno, baš protiv takvih igrača, viših i snažnijih, ova ekipa već godinama ima probleme, odnosno ostaje bez titule šampiona.

Pomenuti sastav crveno-belih nije davao nikakvu mogućnost iznenađenja. Nešto se doduše promenilo onog trenutka kada je postalo jasno da će Jeretin predvoditi svoje saigrače – e to je muška igra… preko boli, preko povrede.

Pored pomenutog Jeretina, aduti Zvezdine klupe su bili Vitkovac i ex-Partizan Radivojević, momci koji su crveno-beli dres zaradili letos, tako što su bez pogovora izdržali “ceo program”, očigledno zadovoljili, i na taj način došli do tima. Jasno je da “kompletna” Zvezda – čitaj: ona sa početka – ne bi previše računala na svog sedmog i osmog spoljnog igrača (Rakočevič, Jeretin, Dozet, Koprivica, Freeman, Campbell… ne računajući Stefanovića), ali je ovaj turnir pokazao da je šansa iskorištena.

Baš kao i u prethodna dva dana, Zvezda je bila jako blizu “umiranja”, ali to im nije bilo u “planu”. Pokazana upornost je za svaku pohvalu i to je najveći kvalitet koji je ovaj tim prikazao. Funkcionisati bez startne spoljne trojke je za većinu timova gotovo nezamislivo, ali je baj-pas urađen tako da je doveo do trofeja.

Nije mi namera da ponovo pišem o putu koji je rezultat prešao od sigurne pobede Reflexa, do tri trojke u 50 sekundi, kojima je Zvezda došla do produžetka, posle je svima bilo jasno da ne postoji ni teorijska šansa da se momci iz Železnika dovoljno saberu i pokušaju da pobede.Tri pobede u tri produžetka su nesvakidašnja, ali ipak, činjenica. Upornost i želja za pobedom na ovome turniru su odvojile Crvenu Zvezdu od protivnika. Osvajanje Kupa je svakako uspeh, ali sa druge strane, isti taj uspeh premešta Zvezdu u drugačiji referentni sistem od onoga u kome je bila pre ovog vikenda. Sada su očekivanja drugačija – čitaj : veća – što istim onim igračima od kojih se malo očekivalo na ledja stavlja breme favorita, I to iz utakmice u utakmicu, što sigurno nije olakšavajuća okolnost. Uz to, sve ono što su od drugih otimali, sada će morati da brane… sada će oni biti tin a koje se drugi “pale”.