Sport / Aleksandar Babić 0

Adam Kerol za B92: „Moj put vodi u Indikar“

Irac Adam Kerol prototip je talentovanog vozača koji nikad nije raspolagao finansijama dovoljnim za mirno građenje karijere. Bio je jedan od takmičara prve GP2 generacije u 2005. godini. Posle nekoliko sezona u tom okruženju, ostvario je najveći uspeh osvajanjem A1GP titule za Irsku, a zatim je gotovo nestao sa radara. Tokom jula 2011. trkački je vaskrsao: nastupio je na Hungaroringu u Formuli Reno 3.5, stekao AutoGP angažman u ekipi Kampos i obezbedio kokpit Super Nove u GP2 šampionatu. Oživljavanje karijere je u punom jeku, a Kerolov konačni cilj jeste ugovor sa Andreti autosportom i afirmacija preko Atlantika, u Indikaru.

Izvor:
© 2011 GP2 series media service

U četiri trkačka vikenda jula videli smo te u trima različitim kategorijama formula. To izgleda kao da karijeru vraćaš u život.
„Pretpostavljam da se može tako reći. Nije da pre nisam radio ništa, naporno sam trenirao i u osnovi se koncentrisao na Indikar, gde želim da budem u budućnosti. Onda je došla prilika sa ekipom P1 motorsport na vikendu Reno serije na Hungaroringu. Naravno da sam to prihvatio, auto je dobar, poznavao sam tim. Rezultati su bili dobri, bio sam zadovoljan kvalifikacijama i trećim mestom u trci 2. Srećan sam što sam to postigao protiv momaka koje smatraju budućim F1 zvezdama. Dotle sam prešao neku manju kilometražu na testovima, ali pretpostavljam da sam još malo trkački zarđao.“

„Nedelju potom, stigao je telefonski poziv Adrijana Kamposa, pozvao me je da za njega vozim AutoGP, kazao sam: ’Apsolutno’. Već sam se pomirio s tim da ću sezonu završiti u AutoGP seriji i tome se radovao, a onda je došao GP2 poziv. Bilo je prilično smešno, odmah je došlo do sukoba termina, odjednom je bilo previše trka. Stvarno je jako dobro ponovo biti u autu, sve gradim iz početka, ali moj cilj je pun Indikar angažman.“

Kažeš da si testirao? Gde?
„Izvezao sam neke testove sa starim Lola A1GP autom. Sličan je AutoGP bolidu, zato je prelaz bio lak. Srećom, puno sam radio u teretani kako bih bio u dobroj kondiciji, da mogu da uskočim u auto kad se ukaže prilika. Vozio sam dve Indikar trke prošle godine za Andretija, iskusio sam i to. Indikar bolidi su fizički prohtevni i trke traju dva sata, prilično je naporno uskočiti u takav auto posle veće pauze. Morao sam zbog toga da prilagodim i produžim svoje treninge.“

„Reno serija, AutoGP, GP2, to je bio lep niz za povratak i pretpostavljam da moj prvi povratnički GP2 vikend nije bio loš. GP2 gume mnogo se razlikuju od svega što sam pre vozio, prilično su komplikovane. Trebalo mi je pola sata i ceo komplet guma samo da ih shvatim. Čak i iskusnom vozaču to je teško za ograničeno vreme. Dobro poznajem GP2 i znao sam i očekivao da će biti teško. Tu sam lekciju ranije naučio: očekivanja i izlazak na kraj s očekivanjima dve su različite stvari.“

Nedostatak novac uvek je bio prepreka na tvom putu. Da li se tu išta promenilo?
„Ne uopšte. To je proces koji traje. Pokušavao sam sve otkad sam osvojio A1GP. Dostigao sam maksimum u Irskoj, bio sam sjajno zastupljen u vestima i nacionalnim medijima. Osvojio sam A1 šampionat i mislio, ako ikada budem mogao da pronađem novac u Irskoj, ili bilo gde, to je pravo vreme. U tom procesu, sve što sam probao da uradim bilo je ispravno, ali se nažalost jednostavno nije desilo. Ljudi koji su rekli da će pomoći na kraju nisu učinili ništa. Iz takvih stvari naučio sam još jednu lekciju. Za mnom je devet meseci potrošenih sa ljudima koji su garantovali 3 miliona evra, a na kraju nije ispalo ništa.“

„Amerika se dogodila zahvaljujući Andreti autosportu, poznavali su me iz A1GP serije, tamo su bili vlasnici američke A1GP franšize. Imali su dovoljno sredstava da me prijave za dve trke (Votkins Glen i Mid-Ohajo - p.a). Nadao sam se da ću moći da nastavim, ali to je bilo to - dve trke, dobro iskustvo. Odnos s njma je vrlo blizak i vrlo dobar. Sve do kraja prošle godine nadao sam se da će me staviti u četvrti auto a da neću morati da donesem nikakav novac. Bili su vrlo blizu kompletnog budžeta za četvrti auto, ali je aktuelni sponzor obećao određenu svotu i na kraju isplatio tek malo manje. Zato je nastala rupa u budžetu. Mnogo sam se potrudio da tu rupu popunim, ali opet to nisam mogao da uradim. Bilo je jako blizu.“

Mislio sam da ima pomaka, jer te ponovo viđamo u formula trkama.
„Ne. Samo sam sve ljude podsetio na to šta mogu da uradim. Ja sam profesionalni trkač, radim svoj posao i verovao sam da će se nešto dogoditi. Ako su stvari postavljene dobro, mogu da pobedim bilo koga. Videćemo gde smo, radićemo na autu, nastaviću da ovladavam stvarima i postajem bolji. Bilo bi lepo završiti GP2 i AutoGP sezone u dobrom izdanju.“

© 2011 GP2 series media service

„Amerika je proces koji traje, tamo imam dobrog čoveka koji sve vreme aktivno radi na pronalaženju sponzora za mene. U ovom trenutku pokušava sa nekolicinom kompanija. To je jako pozitivno, to u prošlosti nikada nisam imao. Imao sam menadžment, ali, da budem iskren, oni su svoj posao radili tako loše da gore nije moglo. Srećom, stvari su se pokrenule. Nadam se da možemo negde da pronađemo dobro sedište.“

Dovršićeš GP2 sezonu sa Super Novom?
„Apsolutno. Ima još nekih faktora iza scene u timu koje nemaju veze sa mnom, ali pomažu mojoj stvari. Još ima ljudi koji bi voleli da me vide u autu. To je lepo. Neke stvari u Super Novi upravo su u toku, ne znam da li će se ostvariti ili ne.“

To ima veze sa važnim sponzorstvom koje Super Nova očekuje?
„Da, ali nema direktne veze sa mnom. Zahvaljujem Dejvidu Sirsu, koji mi je ovo ponudio i Adrijanu Kamposu za AutoGP. Lepo je biti ponovo u autu, biti trkački spreman, nadam se da ćemo uspeti da ostvarimo nešto pravo na kraju ove godine. Biću spreman.“

To izgleda kao da ti je trkanje nešto dugovalo i sada ti vraća?
„Hm, ne. Trkanje vam ništa ne duguje (smeh). To je vrsta životinje koja samo uzima i ne vraća mnogo nazad. Morate doći u situaciju u kojoj možete da obavite posao. Vrlo je, vrlo teško, osim ako nemate dovoljno dolara da budete vozač koga ljudi žele. Za Formulu 1 treba vam 5 miliona evra. Ako dolazite kao šampion, razlika je u tome što sedište možete dobiti za 4 umesto za 5, ali to je to. Ako nemate da popunite tu razliku od 4 do 5 miliona, ne trkate se. Toliko je jednostavno. Morate ući u proces i pokušati da skupite novac.“

© 2011 GP2 series media service

„Indikar nije drugačiji, ali mnogo je više volje da se ljudima pomogne da nešto ostvare. U ovom trenutku, to je sjajno mesto, šampionat raste i raste. Dogodine stižu novi automobili i tri proizvođača (Honda, Lotus, Ševrolet - p.a). Kad odete na Indi 500, to je stvarno, stvarno posebno. Nikad nisam video takvo nešto, 400.000 ljudi na stazi na dan trke, atmosfera je naelektrisana. Ovde u Evropi koncentrišete se na Formulu 1, odrastete uz nju, ljudi ovde kažu: ’To je samo Indikar’, međutim, kad odete tamo, drugačije je.“

Očigledno, i ti se nadaš povratku slavnih dana Indikara iz devedesetih?
„Mislim da će se oni vratiti. Čudno je govoriti o tome. Kad ste na Indiju 500, jedino što se pitate jeste kako to uopšte može da bude veće. Da, Indi 500 je poseban, ali serija postaje veća tako što je na svim ostalim trkama sve više i više ljudi, ponegde 50 i 60 hiljada gledalaca. Svuda je puno. Majkl Andreti kaže da veruje je sada teže nego što je ikada bilo, čak i u slavnim danima. Toliko je talenata. U 2007. mogli ste se kvalifikovati za Indi 500 sa prosekom od 215 mp/h. Ove godine je za poslednje, 33. mesto bilo potrebno 223 milja na sat. Neverovatno je koliko je sada konkurentno.“

„Na trkama koje sam ja vozio prošle godine bilo je 27 automobila na startu, to je impresivno, a prvih 21 bili su u jednoj sekundi. Teško je. Nikad ne potcenjujem konkurenciju, gde god da odem, od kartinga nadalje teško je pobediti. U svakom šampionatu postoji nekoliko vrhunskih momaka koji su brzi i rade dobar posao. Pogledajte AutoGP - tamo imate Super Novu, DAMS, Durango, Kampos. Oni dugo vremena operišu tim automobilima. Ljudi rade svoje - ako ste u Formuli 1, sve što je bitno je Formula 1, ako ste u GP2, to je jedino važno, ako radite u Indikaru, samo je bitan Indikar. Ali, dobrih stvari ima mnogo.“

© 2011 GP2 series media service

„I sportski automobili deluju dobro. Bitke Pežoa i Audija su fantastične, mislim da će se i Tojota i Nisan uključiti. To je nešto što me zanima, ali Indikar je mesto gde želim da budem, da napravim desetogodišnju karijeru, osvojim Indi 500 i šampionat jednog dana. Očigledno, F1 je svačiji san, ali sada je tako nepristupačna. Mogućnosti koje imate ionako su ograničene. U Indikaru čak i ako odete u mali tim možete da postignete dobre rezultate, jer svi imaju istu opremu. Možete ostvariti dobre rezultate zato što ste dobar vozač. U F1 je sada ekstremno teško, ne možete videti za šta je neko sposoban u lošem autu. Tako je kako je, ali to će uvek biti najbolja formula na svetu.“

Jesi li se lično odrekao svakog sna o Formuli 1?
„Ne, ne... Ne zaista. Ako neko nešto ponudi, naravno da ne. Vozio sam 11 dana F1 testova u 2005, vremena kruga slična su današnjim, brzina je slična. Polovina današnjih F1 vozača stigla je tamo preko GP2 serije, trkao sam se s njima i pobeđivao ih. Nemam nikakvih sumnji u to za šta sam ja sposoban. Okolnosti su drugačije. Ne bavim se time, gledam na stvari pozitivno, nikada ne odustajem, zato sam još uvek ovde, odavno sam mogao da dignem ruke.“

Opiši nam karakteristike bolida Formule Reno, AutoGP i GP2 serije?
„U AutoGP i Reno seriji gume su iste, veoma dobre, vrlo je lepo na njima voziti, konzistentne su, daju dosta povratnih informacija. Bolid Formule Reno 3.5 vrlo je prijatan za vožnju, dobro izbalansiran, dobro prianja, snažan je. Mislim da je to stvarno dobar auto, jedan od najboljih za mladog vozača da uči i stiče trkačku kilometražu. I cena je uporediva sa Formulom 3, a sve je mnogo bolje, pa ispada jeftinije. Vozite pravi auto, imate pit-stopove, trke od 45 minuta. To je sjajan šampionat a auto je lep za vožnju.“

© AutoGP.org 2010

„Lola (AutoGP) je mnogo bolja otkad se vozi na Mišlen pneumaticima. Auto je prilično dobar, prilično težak, težak je na volanu, ulažete mnogo napora dok vozite Lolu. Ona je uža, nije toliko upravljiva, ali je i ona zabavna za vožnju i dobra za mlade vozače. Prilično je fizički zahtevna, sezona u AutoGP-ju će ih ojačati. Snaga je dobra, ima 550 KS, to je više od Formule Reno. Ali, na kraju te dve formule beleže prilično slična vremena kruga i to je prilično zabavno, samo što je u Loli potrebno više napora da postavite to vreme. Dva bolida potpuno se razlikuju, ali čak i takvi, na istom setu guma izgledaju isto u pogledu podešavanja i to je dosta dobro.“

„Onda, skok u GP2 - više je snage i aeropotiska, ima 630 KS, bolje su kočnice. Najteže na šta treba da se naviknete jesu gume. Čak i meni, koji imam toliko iskustva, prvi vikend je bio težak. A niska temperatura staze na Nirburgringu samo je pogoršala stvari. Kad je toplo, guma proradi, teško je kad god je hladno. Kako se penjete po kategorijama, automobili postaju sve brži, imaju više snage, prianjanja, potiska, kočite kasnije, vozite brže... GP2 bolidi su 4-5 sekundi po krugu brži od Reno serije. Ipak, nije lako uskakati iz auta u auto, pogotovu kad nema testiranja. U GP2 imate pola sata treninga na jednom setu guma. Napravio sam 14 krugova, toliko imate da pronađete brzinu dok ne pređete na kvalifikacije. Naporno je.“

Šta je problem sa GP2 Pireli gumama? Sporo dostižu radnu temperaturu, brzo se troše?
„Sve to (smeh). Guma dobro prianja u jednom krugu kada je nova, ali postoji ivica na kojoj se može voziti. Preko nje auto može da se otrgne i zato vidite da se automobili toliko kreću i igraju na stazi. I gume propadaju vrlo brzo, ako izvezete dva ili tri stvarno brza kruga, potpuno odu. Zato je gužva na stazi postala toliki problem u kvalifikacijama, jer svi izlaze na jedan brzi krug, ali onda moraju da popuste i voze 10 sekundi sporije. S drugim gumama usporite 3 ili 4 sekunde pa probate ponovo, s ovim usporite 10 i problem je što se onda jako brzo dostigne konkurent koji odmara gume. To je jako frustrirajuće. Ne bih kritikovao nivo vožnje, ljudi moraju da uspore, i gume ih teraju da tako rade, ali mogli bi i da malo više gledaju u retrovizore. Ali, svima je isto, morate s tim živeti i izvesti najbolje s onim što imate.“

A sadašnji Indikar bolid? Sviđa ti se?
„Ne baš. Vrlo je težak. Krila su ogromna i stvaraju veliki otpor vazduha, ali i ogroman potisak kad dostignete određenu brzinu. Automobili imaju određene osobine koje nisu baš prijatne, mnogo podupravljaju, prednji kraj nije posebno dobar. Veliki su, fizički zahtevni, trke su dugačke, traju dva sata, upravljanje postaje teško. To nije nervozan auto koji se otima, ali ipak mnogo šta može da pođe naopako. Zato su ljudi ponekad brzi, ponekad ne. Moj debi bio je dobro iskustvo, kvalifikovao sam se deseti, čime sam bio prilično zadovoljan. Bio sam drugi od pet Andreti automobila, a možete se upoređivati samo sa svojim timskim kolegama. Zato se radujem novom Indikar autu, on me zanima, želim da uđem u njega i počnem odatle.“

Angažman kod Andretija za 2012. ipak nije već ugovorena stvar?
„Nije. Između nas postoji konstantna veza. Mnogo se trudim da nađem sponzora i oni se trude da pronađu sponzorstvo. Sve mora da se uklopi, nadam se da ćemo u određenom trenutku uspeti. Želim da počnem od iduće godine s novim autom od 700 KS i sa karbonskim kočnicama. To će biti savremena formula, neki ljudi ne bi želeli da se sadašnji auto penzioniše, a po mom mišljenju to treba da se desi. Treba zakoračiti u budućnost, novi bolid trebalo bi da bude ono što bih ja nazvao pravim trkačkim autom, mnogo bliži nečemu na šta ste navikli ako dolazite iz Evrope. Videćemo.“

Priča se da se u Americi lakše stiže do statusa trkača plaćenog da vozi. Je li to istina?
„Da, ako obavite dobar posao, ljudi će prepoznati vaš talenat i pokušati da vam pomognu. I ako nađete sponzorstvo, tamo su mnogo spremniji da vam daju dobru platu, ne uzimaju sav vaš novac i ne govore vam da morate doneti još. Mnogo su otvoreniji i odnose se prema vama kao prema pravom profesionalcu. Posebno u vrhunskim timovima, kao kod Andretija. Oni uvek traže sponzore za vozače, ali to je danas teško, pa i njima tu i tamo zatreba pomoč. Amerika je prilika za vozača da zapravo zaradi dobar novac. To je jako dobro. Vrhunski vozači tamo zarađuju i zaslužuju ono što dobijaju. Indikar šampion je pravi šampion. Mora da bude dobar u svim disciplinama, na uličnim stazama, klasičnim stazama, ovalima, brzim, kratkim... Potrebno je nekoliko godina da se nauči i stvarima u potpunosti ovlada. To danas pokazuje Vil Pauer, a Dario Frankiti izgleda kao da je kompletan paket, što uključuje i ovale.“

Kako ti se dopada ovalno trkanje?
“Neverovatno je! Da bih upoznao stvari, gledao sam ga prošle godine na televiziji. Čikagolend je neverovatan za gledanje. Mislio sam da ću odgledati samo start i otići u krevet pošto je počelo kasno, ali to su bila dva neverovatna sata akcije točak uz točak. Da steknete predstavu: Dario je pobedio, a Danika Patrik bila je četrnaesta, a prošla je kroz cilj sekund i po iza Frankitija. Četrnaest automobila u jednoj i po sekundi! Neverovatno. Po tri naporedo i niko se nije slupao. To pokazuje da morate imati mnogo više poverenja u rivale, ne možete skrenuti u nekog jer ćete i vi u zid. To ne znači da je išta jednostavnije prestići nekog, ali mora da postoji određeni nivo poštovanja kad vozite točak uz točak 220 milja na sat tokom dva sata. Nadam se da ću imati šansu da sve to naučim, da ću uživati i biti dobar u tome.“

Zanima li te išta osim formula trka?
„Samo vrhunske serije. Vrhunski Le Man automobili, Pežo i Audi impresivni su, veoma brzi u krivinama. Kao vozač postanete razmaženi kad vozite GP2 bolid, toliko je brži od GT ili turing auta. Kada posle vozite takve automobile, toliko su vam spori da je to neverovatno. I, kao vozač u početku pomislite da to ne želite da radite jer ne nalazite nikakvo zadovoljstvo. Ali, stignete do trenutka u kom je takmičenje zadovoljstvo, i dalje treba da vozite i osvojite pol pozicije i trke. Sve dolazi do tačke u kojoj morate zaraditi za život. Koliko je vozača plaćeno da se trka? Ne mnogo. Kad bi me neko pozvao da vozim ovog vikenda i da me plati a da nisu GT trke i formule, prihvatio bih. Ovo je naporan posao.“

Uverio sam se da su, recimo, WTCC vozači vrlo su srećni u sredini u kojoj su.
„Apsolutno! Naravno, bilo bi jako lepo voziti turistički auto za proizvođača i proći dobro, ali dok još imate šansi u nečemu kao što je Indikar, tamo vam je srce. Sad sam potpuno usredsređen na ostvarenje Indikara, jer tamo želim da budem.“

Tvoj najveći uspeh u karijeri je A1GP titula osvojena za Irsku 2009.
„Apsolutno. Prvi put sam bio plaćen da se trkam, a tako i treba da bude. Ako radite neki posao na određenom nivou, treba da vas plate. Najbolja i još važnija je bila stalnost, koju nikada pre nisam imao, uskakao sam iz tima u tim, iz auta u auto. Sa mojim starim menadžmentom nikad nisam bio plaćen, bilo je jako, jako teško. Na to sam se u ono vreme bio navikao, ali nikad nisam znao šta znači stalnost, kao Luis (Hamilton) ili Rozberg, ljudi koji su samo dolazli da voze. To mi je dopustilo da u A1 seriji izvučem najbolje iz sebe - 6 pol pozicija, 5 pobeda. Tim je bio dobar, auto je bio dobar, ja sam bio u top formi. Zato verujem da sam sada bolji nego što sam ikada u karijeri bio. Kad jednom uđem u pun Indi program, obaviću dobar posao na visokom nivou.“

Koji je najbolji auto koji si ikada vozio?
„Auto koji uživate da vozite jeste onaj u kojem pobedite ili osvojite pol poziciju. Kad pobedite, svaki auto je dobar i zabavan. I pol pozicija na Doningtonu u Loli (AutoGP) donosi veliko zadovoljstvo. Dopao mi se A1GP auto, to je zapravo bio Ferari, ali i GP2 auto je dobar, ako uđete u pravi. Možete voziti i Formulu 1, ali ako auto nije dobar ili nije dobro podešen, može biti i užasan. Ne vezujem se posebno za stvari, nisam previše emotivan. A1GP auto je onaj iz kojeg smo ja i tim izvukli najviše. Sada sam u GP2 i ako uradim isto to, biću vrlo zadovoljan. Kao vozaču, izazov mi je i užitak da vozim vrlo snažan jednosed sa jakim prianjanjem.“

Ti možeš da prosudiš - koliko se toga promenilo u GP2 otkad je serija debitovala?

„Auto prve generacije bio je najbolji za trkanje. Imao je dobar potisak i prianjanje. Kako je aerodinamika postajala bolja i uticajnija, postajalo je malo teže i ekstremnije slediti drugi auto. Ali, automobili postaju bolji, svake godine brži, izazovniji za vožnju. Mislim da se GP2 lepo razvila, lep je i novi izazov sa Pireli gumama. Teško je, ne samo vozačima, već i timovima, svima. Da li je to prava stvar, ne znam, vreme će pokazati.“

A atmosfera u GP2 padoku?
„Ista je. Sve isti ljudi, neverovatno. Čak sam i ja tu! Malo sam stariji, ali naučio sam da ne brinem o stvarima o kojima ne treba brinuti, o tome šta ljudi misle ili pričaju, ili da se ne uvlačim u politiku. Ovde sam da uradim posao i da ne brinem o ostalom.“

Šta smatraš svojom najboljom vozačkom osobinom?
„Ja sam trkač. U GP2 seriji dva puta sam se probijao sa 22. na 2. mesto. Uvek su me smatrali trkačem, uvek sam mogao da korektno postavim auto, vozim točak uz točak, u tome sam dobar još od kartinga. To mi je omogućilo da poradim na kvalifikacijama, da pređem na sledeći nivo, ne samo da budem dobar trkač ili brz vozač, već da budem kompletan paket, što verujem da sada jesam. U pravim uslovima mogu da izvedem bilo šta.“

Koliko si 2005. godine kao tester BAR-Honde bio blizu ulaska u Formulu 1?
„Tada sam vozio jedanaest test dana i prešao tri ili četiri hiljade kilometara. Ne znam jesam li ikada bio blizu F1 angažmana, to je drugo pitanje. Mislim da je tokom godina bilo dobrih prilika, da sam imao pravi menadžment i pravu podršku, mogli su negde da me smeste, ali bez toga se ne može. Možete biti najbrži vozač na svetu, ali ako nemate sve elemente zajedno, teško je.“

A ti elementi su?
„Svakako vozačka sposobnost, što više, to bolje. Treba vam menadžment. Pravo vreme i mesto. Novac. Jak menadžersko-sponzorski paket, pogotovu sada, više nego ikada. Postaje sve teže i teže probiti se. Sport se nije promenio, osnove su iste. Airton Sena je platio ulazak, Šumaher takođe, Nelson Pike stariji, čak i Alonso. Ta lista se samo nastavlja, ali svota koja vam sada treba neverovatno se promenila. Nekad ste mogli da vozite Minardi za 1,5 do 2 miliona dolara, a sada je iznos 5 miliona evra. Čak i za neke GP2 timove treba preko 2 miliona evra. Problem je količina novca koja je sada potrebna, osim ako vas ne podržava vlada. Ako dolazite iz zemlje kao što je Irska, zaboravite na to. Tamo nema ničega, nikakve pomoći u sastavljanju trkačkog budžeta, osim ako vam je porodica superbogata. To je mana, ali pozitivna strana je u tome što ne odustajem, usredsređen sam na ostvarenje svog cilja i propisnu karijeru.“

*Realizaciju ovog intervjua omogućile su kompanije Pireli i MOL grupa.

Komentari 0
Čitajte
Pošalji komentar