Sport / Aleksandar Babić 1

GP2 Azija: Kobajaši na tronu

Drugo izdanje azijskog GP2 prvenstva imalo je šest rundi i, višoj sili i kiši zahvaljujući, jedanaest umesto dvanaest trka. Akcija je počela u Šangaju, nastavila se u Dubaiju, po skraćenom programu, voženo je na Sakiru, Losailu i Sepangu, povratak karavana u Bahrein zaključio je sezonu 2008/2009. Junaci serije su Kamui Kobajaši i ekipa Dams: japanski pilot preuzeo je čelnu poziciju u poretku na drugoj rundi šampionata i do kraja je nije ispuštao, a sjajno izdanje francuskog tima upotpunio je drugi pilot, sada i viceprvak, Žerom D’Ambrozio.

Izvor:

Šefovi Tojote F1 na Sakiru su imali barem tri razloga za zadovoljstvo. Subotnja Trulijeva pol pozicija i Glokovo drugo startno mesto značili su okupaciju prvog startnog reda, premijerno u istoriji ekipe. Ovaj skor garantovao je medijsku pažnju za iduća 24 časa, ali se pokazalo da ispoljen kvalifikacioni tempo još uvek nije moguće prevesti u prvu gran pri pobedu. Rezultat trajnije vrednosti i dugoročnog značaja postigao je Tojotin treći i test pilot, Kamui Kobajaši, otprilike dva sata nakon starijih kolega. Japanac je osvojio GP2 azijsko prvenstvo, za šta mu je bilo dovoljno četvrto mesto u glavnoj trci, dok je nedeljni sprint bio tek formalnost.

Azijska serija startovala je rano, sredinom oktobra 2008, kao predjelo F1 Velike nagrade Kine, i protegla se do poslednjeg vikenda aprila 2009. U tom periodu, pritisnut globalnim finansijskim nedaćama, trkački svet mnogo se izmenio, pa mnogi snovi o napretku u karijeri, čak i oni sa realnim rezultatskim pokrićem, nisu ostvareni. Najmoćnije GP2 ekipe listom su odmarale svoje ključne pulene, ili su ovi krenuli u poteru za novim angažmanima. U „zimskoj“ seriji nismo videli Pantana, Senu, di Grasija, Grožana i Buemija. Đorđo više nije imao šta da dokazuje, Bruno i Lukas uzalud su se nadali skoku u Formulu 1, Romanova budućnost skopčana je sa Renoovim timom, a Sebastijan je, kao najnoviji proizvod Red Bul juniora, stigao do Toro Roso kokpita. Prve trke pokazuju da je Švajcarac dovoljno zreo za tu ulogu.

Što se tiče ekipa, standardnih trinaest, uz već viđenu ’leteću izmenu’: Rejsing inženjering je ponovo izostao, a umesto njega je, i u drugoj godini, učešće prijavio jedini stvarno azijski tim, Qi-Meritus Mahara. Od španskog BCN-a oprostili smo se posle prve runde prvenstva. GP2 ekipu i trkačke resurse u novembru je kupio Tiago Monteiro i osnovao Oušn rejsing tehnolodži. Nekadašnji Kart i F1 pilot, danas član Seatove armade u WTCC-u, odavno je želeo ulogu šefa: „Ovo je korak koji sam oduvek želeo da preduzmem u svojoj profesionalnoj karijeri, ali nikad nisam zamišljao da će doći ovako rano. Ovaj projekat je odskočna daska koja savršeno odgovara našoj ambiciji da promovišemo portugalski auto sport. GP2 Azija je zagrevanje za glavni šampionat. Nema obaveze da vozači budu Portugalci, ali to jeste mogućnost.

Sastavi vozačkih posada za ’Aziju’, a pogotovu njihove izmene u sezoni, prilično su jasno pokazivali ko cilja titulu, a ko samo baždari nišanske sprave pre stupanja na ’glavnu’ pozornicu. U najboljem svetlu prikazali su se oni koji su zadržali afirmisane pilote iz internacionalne serije i nisu menjali stare ili nove uspešne tandeme. To važi za Dams, Pike GP i Kampos, kojima je konstantnost mnogo koristila: samo ovi timovi uspeli su da zabeleže dvostruke pobede tokom šampionata, završivši ga na prvom, drugom i trećem mestu u ekipnom poretku. Drugi su eksperimentisali: ART GP pružio je priliku četvorici vozača, Arden takođe, a kroz Trajdent su prodefilovala čak sedmorica.

Diletanti, protagonisti i buduće nade

U ukupno jedanaest trka startovao je 41 pilot (prošle godine ih je bilo 29) i taj podatak najbolje odražava volju timova da isprobavaju razne kombinacije i da se kroz nastupe u azijskoj pripremaju za internacionalnu seriju, ili spremnost da angažuju platežne i nekonkurentne vozače. Totalna antipropaganda za šampionat bio je Amerikanac sa Tajvana, Kevin Nai Čija Čen. Nekompetentnost koju je on prikazao retko se sreće u takmičenju ovakvog kalibra. Prvo je označen kao „obskuran i najmanje iskusan“, kada je krenuo da ’briljira’ kvalifikacionim vremenima van granice od 107% i preko dve sekunde lošijim od sledećeg najsporijeg, ocenjen je kao „poniženje“, da bi konačna kvalifikacija bila „beskorisni klovn“. Durangov Dale Stele možda je mogao da se vadi na svojih 18 godina, tridesetogodinšnji Amerikanac živi je dokaz da Fizikelin tim u odabiru personala nije previše mario za sportske kriterijume.

Počelo je kao tromeč Kobajašija, Rodrigesa i Valsekija, koji su u Šangaju potvrdili formu sa predsezonskih testova. Roldan je počeo da gubi korak u sredini sezone, sa tri uzastopna finiša bez poena na trkama u Bahreinu i Kataru, ali je ipak na poslednju rundu prvenstva stigao sa ’samo’ 20 poena manje od Kobajašija. Valsekija je u konkurenciji držala stalnost u plasmanima. Do finala na Sakiru, Italijan je osvajao poene na apsolutno svakoj trci, ali je trijumfovao samo jednom, na sprintu, u glavnoj nikada. To je bilans tipičan za Durango, istina ovog puta dovoljan da ekipu iz Venecije održi na potencijalno šampionskim visinama. Valseki kao da je za tim nastupao sâm, jer se Dale Stele, iako ne apsolutno najgori, pokazao kao sasvim beskoristan.

U drugoj polusezoni je mnogo bodova osvojio Vitalij Petrov, impresionirao pobedom na kišnom Sepangu, te je u finalu i on imao malo verovatnu, ali kakvu-takvu računicu. Konačno, kao tromeč se i završilo: Kobajaši je ostao apsolutni favorit, Valsekiju su bile potrebne čudesne matematičke kombinacije i tona sreće, Petrovu još dramatičnija intervencija Fortune. Pikeov Roldan Rodriges otpao je iz konkurencije čim je na Sakiru propustio da izbori pol i dva sledujuća poena. Tojotinog čoveka nisu mnogo uznemirili ni ostali: piloti Duranga i Kamposa podbacili su na završnim kvalifikacijama, a Valseki je svemu dodao užasan start, pa je od šampionskih ambicija realno morao da digne ruke posle manje od 100 metara..

Tri debitanta zaslužuju pohvale. Najviše je, bez dileme, impresionirao Hilkenberg. ART GP je Nemca ubacio u vatru samo na Sakiru i Losailu, a ovaj je odgovorio jednom pobedom, dvema pol pozicijama i najbržim krugom, te konačno šestim mestom u generalnom, iako se trkao samo četiri od jedanaest mogućih puta. Tu čuda nema, Niko je u karijeri bio šampion Formule BMW, Nemačkoj je doneo A1GP titulu, a 2008. okitio se naslovom prvaka F3 Euroserije. U azijskoj GP2 avanturi obezbedio je sebi zvanje najboljeg rukija i još jednom, na za njega novom frontu, pokazao zašto je treći i test pilot Vilijamsa, odnosno da poseduje materijal i za daleko veća dela.

Kamposov Serhio Peres, prvi Meksikanac u GP2 šampionatu, postao je najmlađi osvajač jedne njegove trke sa 19 godina i mesec dana. Za razliku od Nemca, on je izvezao punu azijsku sezonu, uz najsjajnije trenutke u srednjoj fazi: trijumf u Bahreinu, jedno drugo mesto i jednu pobedu pod reflektorima Katara. Edoardo Mortara bio je Hilkenbergov pratilac i viceprvak Evropske Formule 3. Rivalitet je u višoj kategoriji započeo u Bahreinu, s tim što je Italijan iz Ženeve vozio do konca prvenstva, osvojiši za Arden 11 bodova. Progres pomenute trojke biće tema vredna pažnje u internacionalnoj seriji.

Beležimo i nagli, iznenađujući uspon forme dvojice Brazilaca u završnici šampionata. Dijego Nunes, Pikeov vozač, nije imao ni poen do Sepanga, a onda je u poslednje četiri vožnje dva puta pobedio u glavnim trkama i osvojio 24 boda koja su odsudno doprinela u osvajanju vicešampionskog naslova za tim. Finalni sprint u Bahreinu na najviši stepenik podijuma doveo je još jedno novo lice: Luis Racija i Arden najzad su nakon Buemijevih rezultata iz minule sezone imali razlog za slavlje. I u ovim slučajevima će glavna serija pokazati da li se radi o preokretu, ili su Nunes i Racija samo priredili simpatična iznenađenja.

Misija ispunjena, posao sledi

Kobajaši je trijumfovao jer je bio najbrži i to nije tek otkrivanje tople vode: brzina se u GP2 serijama nagrađuje bonus poenima. Po tom osnovu, za pol pozicije i najbrže krugove, Japanac je stekao 5 dodatnih bodova. To nije presudilo, razlika između prvaka i viceprvaka, timskih kolega, na kraju je iznosila velikih 20 poena, ali svakako jeste svedočilo o tempu konačnog trijumfatora. Primetno je da je Kobajaši mnogo lošije rezultate postizao u sprint trkama - trkačke subote donele su mu dve pobede i dva druga mesta (Dubai, Bahrein, Kina, Malezija), odnosno lavovski deo bodova. Iz nedeljnih nadmetanja Tojotin pilot izvukao je samo jedno peto i jedno šesto mesto, u oba slučaja na Sakiru.

Možda je čudno za pilota kome su samo 22 godine, ali Kobajaši ima izražen smisao za opreznu vožnju. Spreman je za dugo čekanje u repu konkurenta pre nego što preduzme napad, pokazao je da je bistar trkač, kadar da vozi za onoliko poena koliko se u trci može izvući, nesklon nerezonskim rizicima i banzai manevrima. Takav prilaz omogućile su mu kvalifikacione pozicije - u proseku, samo je Hilkenberg bio bolji - a izneverena očekivanja iz godine 2008. kao da su ga terala na povećanu pažnju. Greška na otvaranju šampionata, kada je u Šangaju poklonio prolaz Rodrigesu, u nastavku nije smela da bude i nije ponovljena. Japancu nije bilo suđeno da titulu proslavi na podijumu u Bahreinu: u glavnoj trci od njega je bio brži D’Ambrozio, u sprintu se između njega i šampanjca isprečio čak i zemljak Sakon Jamamoto.

U prvoj izjavi sa trona prvaka Kobajaši je najavio nastavak borbe za ispunjenje ambicija: „Važno je pokazati da možete biti brzi i rizikovati, ali konačno, moj posao je da osvojim titulu i to sam uradio. Sad nas čeka sledeći korak u glavnoj seriji, sledeći cilj i sledeći izazov. Ponekad sam, kao danas, morao da se mirim s tim da osvajam dosta poena, umesto da idem na pobedu. Naravno da sam razočaran što sam završio trku četvrti, a startovao sam s pola, ali ostvario sam cilj, ja sam šampion. Iz Tojote su došli da mi čestitaju, ova titula je važan korak za moju budućnost, važan korak ka Formuli 1.

Francuski Dams postao je prvak u konkurenciji timova. Kamuijev doprinos tu je ogroman, ali ekipa Žan-Pola Drioa ima i vicešampiona serije, drugog vozača, Žeroma D’Ambrozija. Prilično konstantan u osvajanju poena, Belgijanac je ispoljio lepu dozu agresivnosti, četiri puta sticao bodove za izvezen najbrži krug i četiri puta završavao na podijumu. U svim GP2 inkarnacijama, D’Ambrozio je zabeležio osam plasmana na pobedničko postolje, ali nijednom nije pobedio. U finišu sezone je krupnim skokovima preskočio rivale, Petrova, Valsekija i Rodrigesa i tako zaokružio sjajnu Damsovu azijsku kampanju.

Poslednji globalno bitni rezultati francuskog tima datiraju iz prve polovine devedesetih, postignuti su u Međunarodnoj Formuli 3000, tadašnjem poslednjem stepeniku do Formule 1 i preteči GP2 serije. Šampioni su za ekipu iz mestašca Ruodan kod Le Mana bili Erik Koma (1990), Olivije Panis (1993) i Žan Kristof Bujon (1994). Saradnja Francuza i Tojotinog programa za razvoj mladih vozača traje od 2006. godine i u elitu je izbacila Kazukija Nakadžimu. Sa Kobjašijem franko-japanska alijansa kao da obećava i više, jer nijedan Japanac pre njega nije osvojio titulu u ovom rangu i na ovom nivou automobilskog sporta. Povrh toga, Dams je nadmašio ART GP na večitoj listi osvajača bodova u azijskoj seriji i najavio pohod na glavni GP2 šampionat.

Za sve aktere pauza će biti kratka. Internacionalna (ili evropska) GP2 serija startuje već drugog vikenda maja, kao pratilac Svetskog prvenstva Formule 1 na autodromu Katalunja. Konkurencija će biti jača, bogatija za Grožana i Di Grasija i španski Rejsing inženjering, a martovske test vožnje u Barseloni i na Pol Rikaru već su dale naznaku u kom bi se pravcu stvari mogle kretati i skrenule pažnju na neka nova, potencijalno zanimljiva partnerstva. Najava pete GP2 sezone, njeni protagonisti i favoriti biće tema našeg sledećeg članka, pred trkački vikend u Španiji.

Komentari 1
Čitajte
Pošalji komentar