Indikar: Snaga koja se ne meri kilovatima

Pošto često pišemo o velikim igračima Formule 1, red je da se upoznamo sa njihovim pandanima s one strane Atlantika. Čelnici Indikar ekipa godinama su ispisivali stranice istorije američkog ili globalnog auto-sporta i to čine i danas. U većini slučajeva, njihove karijere započele su u kokpitu neke od trkačkih mašina, a i oni bez mnogo iskustva na pisti, trkači su u srcu, uz to sposobni za donošenje pravih, često surovih poslovnih odluka. Njihove automobile videćemo na Indijanapolisu i velika je verovatnoća da će jedan od njih biti i pobednik, ne samo na legendarnom spidveju, već i u celom prvenstvu.

Rodžer Penske

"Kapetan" Penske ušao je u američki auto-sport 1958. Bio je uspešan i perspektivan trkač, 1961. proglašen za vozača godine. Smatrajući da su mu poslovni kvaliteti veći od takmičarskih, Penske se 1965. posvetio preduzetničkoj ulozi i ta je odluka rezultirala stvaranjem poslovno-sportske imperije bez pandana u Sjedinjenim Državama. Automobili pod njegovom zastavom pobeđivali su u svakom šampionatu za koji su bili prijavljeni, čak i na Austrijskom gran priju 1976, u kratkotrajnom izletu u Formulu 1. U američke formule, tada pod patronatom Auto-kluba SAD (USAC), Penske ulazi 1968, a godinu potom debituje na Indiju 500.

Smatran za bez konkurencije najboljeg biznismena u trkačkom sportu, Rodžer Penske bio je merilo za sve ostale, čovek čiji se glas najpomnije slušao, jedan od retkih koji je smeo da se upusti u rizik konstruisanja sopstvenih šasija. Za njega su vozili velikani poput Snive, Mirsa, Salivena, Emersona Fitipaldija, oca i sina Ansera, a za najsvežije od ukupno 12 titula zaslužni su Žil de Feran i Sem Horniš mlađi.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka, izgledalo je da tim ima nepobedivu Penske-Ilmor (kasnije Mercedes) kombinaciju, ali se onda u sve umešala Honda. Posle pet godina poraza, Penske je morao da proguta ponos, odbaci sopstvene kreacije i postane klijent Rejnarda. Ovaj spasonosni potez vratio je ekipu na put slave, a Žilu de Feranu doneo uzastopne naslova prvaka Kart serije 2000. i 2001. godine.

I pre sloma Karta, Rodžer je opipavao puls u IRL-u i konačno promenio tabor 2002. Penskeova reputacija zapovedala je da se ovaj potez dobro prostudira, a mnogima je on poslužio i kao putokaz, pa će ga većina junaka naše priče slediti već godinu dana kasnije. Penske korporacija danas zapošljava 40.000 ljudi, a njen trkački ogranak zastupljen je u Indikaru, Naskaru i Američkoj Le Man seriji. Poslednju Indikar titulu izborio je Sem Horniš 2006, Rodžerovi vozači četrnaest puta su osvajali Indi 500, a ove sezone u kokpitima crveno-belih bolida nalaze se Helio Kastro Neves i Rajan Brisko, koji će startovati sa pozicija 4 i 3.

Čip Ganasi

I Ganasi je počeo kao trkač; bio je najbrži ruki 1982. u kvalifikacijama za Indi 500, ali je obećavajuću karijeru presekao gotovo smrtonosni udes na Mičigen spidveju 1984. Prešavši na drugu stranu "pit-vola", Čip je bio deo trolista koji je Emersona Fitipaldija doveo do Indikar titule 1989. godine, a potom se cela kombinacija raspala. Vozač je otišao i poveo sa sobom sponzora, a Pat Patrik i Ganasi su se razišli.

U sastavljanju sopstvene ekipe, briljantni novi vlasnik otkrio je zlatnu žicu 1994, hrabro ušavši u avanturu sa Rejnard šasijama. To je bio početak formiranja pobedničkog paketa. Kada su dve godine kasnije obezbeđeni Hondini agregati i automobili obuveni u Fajerston gume, napravljena je nepobediva kombinacija. Lavina je krenula 1996. Šampioni su postajali redom: Vaser, dva puta Alesandro Zanardi i, konačno, Huan Pablo Montoja u svojoj debitantskoj sezoni.

Nakon četvrte vezane titule, senzaciji ravnog podviga, sledeći izazov pronađen je u potpuno novom automobilu i motoru, pa je Ganasi u poslednju godinu XX veka ušao sa Lolom i Tojotom. Ova alijansa po pouzdanosti i rezultatima nije mogla ni da se približi prethodnoj, ali to u prvoj godini i nije bilo realno očekivati. Kad 2000. već nije išlo u Kartu, Montoja je oprobao sreću na jednoj jedinoj, onoj najbitnijoj IRL trci, i osvojio Indi 500 ubedljivije nego iko pre ili posle njega, pošto je u vođstvu proveo 162 od 200 krugova.

Nemilosrdno optuživan za izdajstvo prema šampionatu koji mu je doneo uspehe bez presedana u istoriji američkih formula, Ganasi je u 2001. prijavio čak 4 automobila za Indi 500, to ponovio i 2002, da bi 2003. svoju operativu u potpunosti preselio u Indikar. Već te godine, Skot Dikson donosi mu titulu u novoj konkurenciji. Prelazak na "drugu stranu" bio je čisto poslovna odluka, jedna od onih koje su Ganasiju omogućile da i on do danas stvori pravo trkačko carstvo. Zajedno sa Feliksom Sabatesom, Čip ima takmičare u Indikaru, Naskaru i Grand-Am seriji.

Ganasijeva Indikar postava stabilizovala se od 2006, vozački tandem i ove sezone čine Skot Dikson i Den Veldon. Novozelanđanin i Englez nisu baš najbolji prijatelji na svetu, ali spadaju u glavne favorite za osvajanje titule. Na "pol danu" za ovogodišnji Indi 500, Penskeovi ljudi bili su najbrži: Dikson će krenuti sa prve startne pozicije, Veldon odmah do njega.

Andreti - Grin

Od svih junaka naše priče, Majkl Andreti se poslednji upustio u menadžerske vode, ali tempo kojim njegovi piloti pobeđuju obećava da će po uspešnosti stati uz rame iskusnijim kolegama. Andreti trkač, iako Indikar prvak 1991, nije prošao bez osporavanja ni u rodnoj Americi. Evropsku, pa i globalnu publiku, trajno je razočarao nepunom godinom provedenom u Formuli 1. Bio je to nastup uobražene zvezde, a zanimljivo je da su ga za aroganciju optuživali i u Indikaru.

Trkačku karijeru u Kartu Majkl je završio vozeći za Kima Grina, a onda postao većinski vlasnik ekipe koju je 2003. preveo u Indikar. U ono vreme, mnogo se govorilo koliko je Honda doprinela tom transferu, pošto je želela jedan jak tim koji bi koristio njen agregat i suprotstavio se tada dominantnoj Tojoti. Pretpostavlja se da je subvencija bila izdašna, pošto je Andreti odmah mogao da napravi tročlanu, a od 2004. i četvoročlanu ekipu. Majklovi piloti postali su Toni Kanan i Dario Frankiti, a kad je Andreti prestao da vozi, priključio im se Den Veldon.

Da li zbog priče o kvantitetu i kvalitetu, tek, Majkl Andreti i Kim Grin za kratko vreme postali su najuspešnija kombinacija Indikara i njihovi piloti osvojili su tri šampionata u poslednje četiri godine. Već prvi trijumf bio je dvostruki (Kanan prvak 2004, Veldon viceprvak), a isti dvojac ponovio je taj rezultat 2005, samo zamenivši pozicije na tabeli. Prošle godine slavljenik je bio još jedan AGR vozač, Dario Frankiti, koji je ostavio za sobom arhirivale iz Ganasija i Penskea.

Andreti-Grin četverac ove godine čine Toni Kanan, Marko Andreti, treće koleno porodične dinastije trkača, Denika Patrik, sada i zvanično najuspešnija žena koja se ikad takmičila u formulama, i novajlija Hideki Muto, po volji Honde. Saradnja sa japanskom koroporacijom odvija se i u Američkoj Le Man seriji, gde AGR tim nastupa sa Akurom koju voze Brajan Herta i Kristijan Fitipaldi.

Rejhal - Leterman

U ovom odabranom društvu, Bobi Rejhal ima najbolji vozački rezime. Čak tri titule prvaka Indikara njegovo su vlasništvo: 1986, 1987. i 1992, a poslednja je osvojena u sopstvenom timu, u partnerstvu sa Karlom Hoganom. U nastavku karijere, Bobi je daleko manje uspešan kao (su)vlasnik ekipe, iako u toj ulozi provodi već šesnaestu godinu, a od 1995. udružen je sa tok-šou zvezdom Dejvidom Letermanom.

Neke Rejhalove poslovne odluke s pravom su osporavane. Njegov tim upustio se u avanturu sa pravljenjem sopstvenih šasija 1993, što ga je koštalo blamaže: kao aktuelni šampion, nije uspeo da se kvalifikuje za Indi 500. Sledeće godine, prvi je postao Hondin klijent i već 1995. prekinuo tu saradnju. Japanci su se tek zahuktavali i, nedugo potom, njihov agregat postao je preduslov za osvajanje naslova prvaka. Dok su šampioni vozili Honde, Rejhal je okušavao sreću sa Mercedesom i Fordom.

Od 1999. Bobi Rejhal pojavljuje se samo kao sopstvenik tima u Kartu, uz kratku i neslavnu epizodu u roli tim-menadžera Jaguara u Formuli 1. Kroz njegovu Kart ekipu prošao je niz dobrih vozača, ali niko iz niza Herta - Papis - Brek - Vaser - Žurdan nije se dočepao Vanderbilt kupa. U 2003. Rejhal je razdvojio napore, prijavio jedan auto za Kart, drugi za IRL, da bi 2004. konačno sve napore fokusirao na Indi ligu.

Bobi ni tu nije proizveo nijednog prvaka, ali je Badi Rajs 2004. u njegovom bolidu osvojio Indi 500, a Denika Patrik je 2005. postala najuspešnija žena na legendarnom ovalu u Indijani, završivši na poziciji 4. Ove godine jedini vozač tima je Rajan Hanter Rej, ruki godine u Indikaru 2007. U Američkoj Le Man seriji Rejhal i Leterman imaju automobili u GT2 klasi, a od 2009. njihovo oružje u tom šampionatu biće sasvim novi BMW M3.

Njumen - Has - Lanigan

Pol Njumen i Karl Has zaslužuju mesto odmah do Penskea, ali smo ih ostavili za kraj samo zato što ove godine debituju u šampionatu pod patronatom IRL-a. Status rukija teško se lepi uz tim Njumen-Has-Lanigan, ali on u ujedinjenoj seriji to jeste. Iza ekipe stoji osam šampionskih naslova koje su osvajali Mario i Majkl Andreti, Mensel, da Mata i Burde.

Poslednje četiri titule zadobijene su u neprekinutom i rekordnom nizu kojim je na Čempkar stavljena tačka. To je još jedan doprinos ove ekipe analima auto-sporta, baš kao i činjenica da su njihovi vozači osvojili barem jednu trku u 25 od 26 godina postojanja tima. Njumen-Has nazivan je i "ekipom plave krvi", što nema veze sa pravim plemstvom, već sa angažovanjem pilota trkačke dinastije Andreti, kasnije i Najdžela Mensela, tada aktuelnog F1 šampiona, i njegovom promocijom u prvaka Kart serije već u prvoj sezoni.

Karl Has i sam je bio takmičar tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka, a prve krupne poslovne uspehe izveo je kao uvoznik Lola šasija i Hjulend menjača za Severnu Ameriku. Uloga trkača na velikom platnu inspirisala je Pola Njumena da bogove brzine izazove i u stvarnosti. U GT, trkama izdržljivosti i prototipova zabeležio je poštovanja vredne rezultate. Interesi ove dvojice poklopili su se kada su 1982. počeli da se interesuju za Indikar i tako je rođena jedna od najslavnijih i najtrofejnijih ekipa na sevenoameričkom tlu. U takmičenju bez pravih fabričkih timova, Njumen-Has bio je blizak tom statusu, jer je tri četvrtine ekipa od njih nabavljalo šasije, a postojao je i specijalni tretman kod Ford Kosvorta.

Pol i Karl, sa Majkom Laniganom, jedini su od velikih igrača ostali verni Čempkaru posle propasti Karta. Pokupivši bogate plodove te doslednosti, oprostili su se od Burdea i ponovo sastavili konkurentan vozački par: Grejema Rejhala su zadržali, Džastina Vilsona doveli. U starom Čempkar okruženju, ovaj duo verovatno bi se borio za titulu prvaka; u novom ambijentu, cela ekipa moraće mnogo da uči. Da im to ide od ruke dokazuju i ranije pobede sa Lola, Svift i Panoz automobilima, kao i prva ovogodišnja sa Dalarom. Istinskim šampionima ne treba mnogo vremena da bi potvrdili status, ali za Njuman-Has ovogodišnji Indi 500 možda stiže prerano.