F1 u retrovizoru: Reno kao rebus

Naravno, nije sve tako sivo. Trke su generalno bolje od prošlogodišnjih, sa više direktnih okršaja i preticanja na stazi, što sigurno raduje puriste. Novi kvalifikacioni format pokazao se kao neuporedivo interesantniji od prethodnog. To mu nije jedini kvalitet – bitno je i da je "neutralan", odnosno ne može se reći da neke timove ili vozače favorizuje na račun drugih.

Ono što ostaje problematično jeste pravilo o dve trke koje agregat mora da izdrži. Možda ideja i nije toliko loša, koliko je diskutabilna kazna od 10 mesta niže za vozača koji ima peh da mu V8/V10 detonira. Tako piloti snose konsekvence za nešto za šta sami najčešće nisu krivi, a da i ne pominjemo koliku konfuziju unosi primena tog pravila. Startni redosled često je misteriozan do pred samu trku, i u ovoj oblasti bi nešto definitivno valjalo izmeniti.

Postignut je i određeni balans između Bridžstona i Mišlena, što je i bilo očekivano, jer japanski proizvođač više ne snabdeva samo jedan moćan tim. Uopšteno, i dalje važi da francuski pneumatici brže postižu radnu temperaturu, ali Japanci su na to spremili odgovor, a podijum Ralfa Šumahera u Australiji pokazuje da je odgovor adekvatan.

Fernando Alonso

Prošle godine je Meklaren imao najbrži, a Reno najpouzdaniji automobil, pa se sve završilo onako kako jeste. Za 2006, izgleda da je ekipa svetskih šampiona poradila na brzini, ne žrtvujući izdržljivost, pa je iz tri dosadašnje trke, Alonso izvukao čak dva poena više nego na startu prošle sezone. Doduše, pratioci nisu toliko tragično u zaostatku koliko su bili pred Veliku nagradu San Marina 2005, ali stvar opasno miriše na "već viđeno".

A Fisikela je jednostavno Fisikela, blistavi dani poput onog u Maleziji, uredno se smenjuju sa odustajanjima ili neobjašnjivo sporim vožnjama. Đankarlo govori da se nada i tituli, ali Briatore je umeo da se lišava usluga i mnogo konstantnijih vozača.

Prilično brzi, ali po Reno bezopasni – tako bi se u najkraćem mogao opisati utisak koji ostavljaju Meklareni. Jesu nešto uspešniji nego na otvaranju 2005, ali činjenica je da nisu pokazali da su ozbiljna pretnja Renou. Doduše, i lane je započelo loše, pa je načinjen ogroman skok u formi, samo se to ispostavilo kao prekasno. A MP4-21 je, što se brzine tiče, daleko od one rakete kakva je bio MP4-20.

Kimi je i dalje malerozan, a Montoja vozi čudno umereno. Sve u svemu, ništa od čega zastaje dah. I kad na sve to dodamo Rona Denisa koji je za 2007. već potpisao Alonsa, a na sva usta hvali Nika Rozberga, pitanje je koliku uopšte podršku Kolumbijac i Finac imaju u "svom" timu.

Mihael Šumaher u Melburnu

Ferari bodovno stoji nešto bolje nego prošle godine u isto vreme. Ali, slaba je to uteha, pošto se Šumaher, osim u Bahreinu, nijednom nije našao u situaciji da izgleda kao mogući pobednik. Felipe Masa kao da kopira onog starog sebe iz debitantske 2002: brz je, ali sklon greškama i sa previše oscilacija u rezultatima – to nipošto nije profil vozača koji svojoj ekipi može da pomogne u osvajanju konstruktorske titule, sve i ako bi bolid bio za to sposoban.

Ekipa takođe pravi nedopustive gafove – na otvaranju sezone, bolji rad u boksu možda je mogao da donese pobedu, u Maleziji kao da su pokušali da obore rekord po broju zamena motora pred trku – priča se da je barem jedna bila nepotrebna – a u Melburnu se nisu usudili da upotrebe nove pneumatike koje je Bridžston razvio baš za prohladne vremenske uslove kakvi su tamo vladali. Problem je i dalje u dostizanju radne temperature – gumama koje je Skuderija koristila za to treba puno vremena, a kada trku čak četiri puta "preseče" pejs kar, svaka prvobitno planirana strategija odlazi u nepovrat. Posle bitke je lako biti pametan, ali da su u Ferariju znali da nijedan njihov vozač neće završiti Australijski gran pri, sigurno bi bili spremni da rizikuju. Drugi Bridžstonovi partneri jesu, i to im se isplatilo.

Honda je krenula relativno dobro, ali Batonov motor koji ispušta dušu na 200 metara pred ciljem u Melburnu predstavlja prizor koji se teško zaboravlja, a šta čini samopouzdanju vozača, bolje je i ne razmišljati. Ekipa pokazuje zavidan talenat da zabrlja Džensonovu strategiju u trci, tako je da ovaj skoro redovno beznadežno zaglavljen posle svojih pit-stopova. Ako je verovati nekim finansijskim izveštajima, Honda je rešila da u svoj auto uloži koliko god je potrebno da bi ga dovela do pobeda, a samo Batonova godišnja plata iznosi 10 miliona funti.

Barikelo je iznenađujuće bled i nezapažen, ali je za to našao novu seriju opravdanja: ovog puta "krivi su" kontrola trakcije i kočenje levom nogom, od kojeg se u Ferariju odvikao. Za vozača sa iskustvom od 217 gran-pri startova do 2006, ovo su neprihvatljivi izgovori. Ako ekspresno ne "promeni ploču" i ne počne da isporučuje rezultate, za njega Honda neće imati milosti.

Drugoligaši

Ralf Šumaher

Prognozirana "velika četvorka" – Reno, Meklaren, Ferari i Honda – i jeste na predviđenom nivou. Kako stoji stvar sa ostalima?

Tojota je pokazala malo, premalo za tim sa najvećim budžetom u Formuli 1, pa nije čudno da se prva glava otkotrljala – ceh je platio Majk Gaskojn, sada već bivši tehnički direktor. Naravno, za javnost se priča o "prijateljskom rastanku" i "razlikama u mišljenjima", a Gaskojn ostaje na platnom spisku do oktobra. Saradnja je trajala otprilike dve i po godine, i, osim nekoliko mesta na podijumu, nije donela bogzna šta veliko, u svakom slučaju ne dovoljno da bi moćni koncern Britanca ostavio na mestu čoveka zaduženog za razvoj šasije. S druge strane, pre Gaskojna i pokoji bod je smatran uspehom, a nije izvesno da Tojota ima pravu osobu da ga zameni. Sve to više liči na nervoznu reakciju korporacije čiji rezultati nikako ne opravdavaju basnoslovna ulaganja.

Vilijams je prijatno iznenadio, BMW Sauber još prijatnije. Kad im motori ne funkcionišu kao tempirane bombe, bolidi bavarsko-švajcarske ekipe sposobni su za visoke domete, što je dokazano plasmanima u Australiji. Izgleda da nova aerodinamička konfiguracija neobično pogoduje Vilnevu, jer mu omogućuje borbu jedan na jedan, što Kanađanin voli. Otud je njegov ponovni uzlet jedan od najupečatljivijih utisaka sa otvaranja sezone. Za kratko vreme, BMW-Sauber je uradio mnogo, još ako reše probleme sa izdržljivošću agregata, podijum je samo pitanje vremena.  

Muke sa pouzdanošću ima i tim Frenka Vilijamsa. Ipak, još uvek dominira pozitivan publicitet koji je obezbedio Niko Rozberg, osvajanjem bodova na svom prvom gran priju. Nemac time ne samo da se priključio ekskluzivnom klubu malobrojnih kojima je to pošlo za rukom, već je odmah skrenuo pažnju na sebe i potvrdio da je gazda Frenk imao dobar njuh kada ga je doveo. Vrlo glasno je rečeno da mladi Rozberg nije na prodaju, ali to pre znači da eventualni ponuđači moraju da budu "konkretniji".

Skot Spid

Red Bul je lane obavio sjajan posao, sada stvari već idu znatno teže i još uvek čekamo neki "Edrian Njui" efekat. Da između njih i njihovog drugog tima Toro Roso, nema milosti dokazuje protest uložen posle Melburna, koji je rezultirao time da je bod koji je osvojio Spid pripao Kultardu.

Rivalitet, očigledno postoji, a izgleda da smo od ove godine bogatiji za još jednu koloritnu ličnost, pošto je Amerikanac odluku o kažnjavanju propratio tako sočnim vokabularom, da je kažnjen i sa dodatnih 5.000 dolara. Usput, samo je pitanje vremena kada će zbog protesta ostalih timova FIA morati da još niže postavi limit broja obrtaja Kosvortovih V10 motora koje Toro Roso koristi.

Midlandovi bolidi su spori i jedino uzbuđenje mogu da izazovu u momentima kada ih vodeći obilaze za krug ili više, ili kada ih tokom prenosa pomešate sa Meklarenima, zbog sličnog rasporeda boja. Već su se pronele glasine o mogućoj prodaji ekipe, što je odlučno demantovano, ali takve vesti ovako rano u sezoni, kombinovane sa razlazom sa sportskim direktorom (drugim po redu), predstavljaju vrlo loš znak.

Zamislite koliko košta držati u pogonu jedan ispodprosečan tim kada se gazda, Aleks Šnajder, ruski multimilioner, već našao u problemima. Ovde još vredi zapamtiti i činjenicu da je Albers redovno brži od Monteira u kvalifikacijama.

Takuma Sato

Ruska ekipa je spora, a Super Aguri gotovo beznadežan. Nimalo ne čudi što se govori o tome da bi Judži Ide svoju karijeru u eliti mogao da okonča veoma, veoma brzo. Ako se u timu budu držali principa da tandem vozača mora da ostane japanski, zaista je pitanje čemu takva izmena služi. Kome je potreban pilot koji će umesto, recimo, 3.5 zaostajati "samo" 2.5 sekunde za timskim kolegom? Ne govorimo o zaostatku za osvajačem pol pozicije, u Ideovom slučaju, on je toliki da izgleda kao da je reč o dvema različitim serijama na istoj stazi. Sva sreća po Judžija što se pravilo 107% odavno ne primenjuje.

Ipak, japanski tim sa presporim automobilima može se podičiti jednim neočekivanim rezultatom – nijedan vozač nije prešao više krugova i kilometara u dosadašnjem toku sezone od Takume Sata, a na toj listi, koja uključuje i trening sesije i kvalifikacije, Ide je na visokom osmom mestu. Eto jedne tabele na kojoj Taku-san zauzima prvo mesto i to je verovatno nekakva uteha i signal da sve ipak nije uzaludno. Kakva promena za čoveka koji je prošle godine stekao i nadimak "Takumikaza"!

Čak četrnaestorici vozača ističu ugovori na kraju ove sezone. Dešavanja, ogovaranja i glasine oko staze biće izuzetno zanimljivo pratiti – jedna od novijih špekulacija kaže da Meklaren za iduću godinu želi da zadrži Raikonena, a Montoji se prognozira odlazak u – Red Bul! Okidač u potencijalnoj "velikoj seobi pilota" potegnuće stariji Šumaher. Zvanično, on još uvek nije odlučio da li će nastaviti karijeru i posle 2006, a flertovanje sa mogućnošću da dogodine pređe u Reno, biće da pre svega služi Viliju Veberu, Šumijevom menadžeru, u opipavanju koliko novca bi Ferari još bio voljan da odvoji za njegovog pulena.

Međutim, ima i onih koji su na ove tri trke pokazali tako malo, da ih, budu li u tom ritmu nastavili, gotovo izvesno nećemo gledati i dogodine. Pre svih, ovde se radi o Barikelu, Kultardu i Truliju. Sva trojica su praktično veterani (drugi, treći i peti po broju startova među ovogodišnjim učesnicima), karijere su im ionako na zalasku, a broj mladih lavova koji kucaju na vrata Formule 1 zaista je impresivan. Ako i preskočimo test vozače, poput Kovalainena, Dornbosa, i Janija, koji su već tu, ostaju nam "klinci" iz GP2 serije – pre svih Francuzi Prema i Lapjer, i Nelson Pike Junior.

Imola

Senin bolid posle udesa

Autodrom "Enco i Dino Ferari" u kalendaru Formule 1 nalazi se od 1980. Prve godine bio je domaćin Italijanskog gran prija, svake naredne, na njemu je vožena Velika nagrada San Marina. U svesti verovatno svakog ljubitelja automobilizma, prva asocijacija na Imolu jeste crni vikend 1994, kada su poginuli Sena i Racenberger. Ne verujem da postoji iko ko, u očekivanju ovogodišnje trke, barem na trenutak neće razmišljati i o zbivanjima od pre dvanaest godina.

Pista je dugačka 4,933 kilometra, a voze se 62 kruga. Staza je u svom prvobitnom izdanju bila mnogo "tečnija" nego danas. U međuvremenu su, bezbednosti radi, mnoge krivine pretvorene u šikane, pa su kočnice pod izuzetnim opterećenjem. Preticati je, po pravilu, teško, pošto pravci nisu dovoljno dugački. Ključ dobrog kruga u Imoli leži u hrabrom korišćenju poprilično visokih ivičnjaka, što i ogibljenje i šasiju podvrgava velikom stresu.

U Imoli obično većina timova nastupi sa revidiranom i poboljšanom aerodinamikom, a ni ova godina nije izuzetak. U svakom slučaju, valja obratiti pažnju na relativan napredak koji timovi budu ostvarili, jer on pokazuje da li se stvari kreću u dobrom pravcu.

Prost u Imoli 1989. godine

Da zaključimo. Negde osamdesetih godina prošlog veka, prvi put sam čuo tezu "sezona počinje u Evropi", koja je u stvari uvek bila samo način da se lakše "svare" loši rezultati na prekookeanskim trkama. U to vreme, u periodu "do Evrope", obično bi Alan Prost već zabeležio nekoliko pobeda ili dobrih plasmana, pa je u nastavak sezone ulazio sa velikom prednošću.

Fernando Alonso deluje sasvim "prostovski" i funkcioniše po sličnom receptu: on i njegov tim u Imolu stižu sa lepom zalihom bodova i svet za njih sigurno neće propasti ako se nakon trke i ne bude svirala kombinacija španske himne i "Marseljeze". Drugo ili treće mesto biće sasvim dovoljno.

Već sada konkurenti moraju da sustižu Renoovu prednost, što neizostavno podrazumeva i nadu da će francuske bolide već snaći nekakav maler. Svaki plan koji se oslanja na moguće Renoove defekte jeste plan očajnika; za one koji su zaboravili, vredi ponoviti da se poslednji tehnički kvar na Alonsovoj formuli desio u Belgiji 2004!

A ako niko ne prekine dominaciju žutoplavih bolida već ovog vikenda, ne zahvaljujući slučajnosti, već čistom brzinom na stazi, Flavio Briatore može polako da planira sledeći parti u čast titule. Njegove veštine i na tom planu ionako spadaju u legendarne.