Indikar: Trejsi opet u igri!

Sa 31 pobedom u 262 starta, jednom titulom prvaka, 74 podijuma i 25 pol pozicija, Pol Trejsi je najiskusniji i najtrofejniji aktivni pilot američkih formula. Cela njegova karijera spoj je briljantnog i bizarnog, blistavog talenta i infantilnosti, hrabrosti i ludila. Kanađanin je uglavnom nastupao ili za najbolje timove (Penske, Njumen-Has), ili za ekipe sa velikim ambicijama (Kul-Grin i Forsajt). Za činjenicu da je stalno reflektovao na najviše plasmane, a da je šampion postao tek jednom, u velikoj meri je odgovoran njegov interesantan mentalni sklop. Isti onaj koji retko koga ostavlja ravnodušnim kada je Trejsi u pitanju.

Agresivne i brze vožnje praćene su mnoštvom šašavih i nerezonskih poteza. Kanađanin je vodio bitke na stazi i van nje, sporio se sa vlasnicima timova, sa kolegama upadao u rvačke zahvate, zbog kojih mu je poručivano da je promašio sport i da bi njegove probleme rešila košulja koja se zakopčava na leđima. Pol je bivao kažnjavan uslovno, novčano, suspenzijama sa trka, oduzimanjem poena... Za njega bi mnogo korisnije bilo da je povremeno umeo da se zauzdava, ali to onda ne bi bio Pol Trejsi.

Stizali rezultati, ili ne, Kanađanin je tip trkača kakve publika voli. On u celu stvar ulaže krv, suze i znoj, beskompromisni je napadač, pa i na sopstvenu štetu. Žustar na gasu, oštar u reakcijama i brz na jeziku, van kokpita Trejsi ostavlja utisak tipa koji je spreman da pesnicama nastavi neki od duela sa piste. Pol nikada nije bio račundžija i uvek je cedio sebe, svoje automobile, ali i protivnike. On može da podbaci, i to žestoko, ali nikad neće prestati da grize, a to se preko Atlantika ceni, i naročito dobro uklapa u sliku o herojima koji žive za brzinu i od nje. Omiljen je zato što je neposredan, otvoren i iskren u iskazivanju stavova, i zato što je u auto-sportu celim srcem.

Svetlosti i senke

Već i kraći rezime Polove karijere pokazuje njegove svetlije i tamnije strane. Najmlađi šampion Kanadske Formule Ford (1985) i prvak Indi lajts serije (1990) sa tada rekordnih devet pobeda nije mogao da prođe nezapaženo. Prvo Indikar (Kart) sedište obezbedio mu je Dejl Kojn za Veliku nagradu Long Biča 1991, a u istoj sezoni, Penske ga angažuje kao test vozača i daje mu priliku da nastupi u Mičigenu, gde se kvalifikovao osmi, ali je u trećem krugu, u udesu, polomio nogu. Te godine voziće još poslednje dve trke u sezoni, Nazaret i Laguna Seku, a povreda Rika Mirsa mu u 1992. umesto planiranog ograničenog programa otvara put do čak 11 startova i tri podijuma.

U prvoj punoj sezoni u Kartu, 1993, Trejsi osvaja pet trka: Long Bič, Klivlend, Toronto, Elkart Lejk i Laguna Seku. Te godine je vozač sa najviše krugova u vođstvu i treći u generalnom poretku. Svi su verovali da je titula pitanje vremena, a do nje će proći puna decenija. Naredne, 1994, deo je Penskeovog „parnog valjka“ koji će osvojiti prva tri mesta u prvenstvu: šampion - Anser mlađi, viceprvak - Emerson Fitipaldi, treći, opet, Pol Trejsi, sa pobedama u Detroitu, Nazaretu, i ponovo na Laguna Seki.

Godinu 1995. Kanađanin provodi u ekipi Njumen-Has, i to je korak unazad, jer je, uprkos pobedama u Kvinslendu i Milvokiju, u konačnom plasmanu šesti. Već 1996. sledi povratak kod Penskea, ali na obostrano razočaranje. Trijumfa nema, a konačno mesto je 13, čemu je doprinela i povreda leđa, zbog koje je propustio Mičigen i Mid-Ohajo. Mediji presuđuju: Trejsijev talenat je nesporan, ali se isto ne može reći za njegovu zrelost za volanom.

U poslednjoj sezoni za Rodžera Penskea, poveo je u šampionatu nakon tri uzastopne pobede (Nazaret, Rio, Medison), ali onda je sve krenulo naopako. Zbog vrtoglavice je propustio trku u Detroitu i godinu završio na mestu 5. Ekipa je odlučila da raskine saradnju, te je Trejsi platio pun ceh jedne nedorečene sezone, iako tada Penske nije imao dobitnu konfiguraciju, a među pobednike će se vratiti tek kad odustane od sopstvenih šasija, koje je pravio duže od dve decenije.

Kod zelenih i kod plavih

Tim Grin je nova prilika i sasvim novo okruženje; tu se Trejsi prvi put sreće sa tada dominantnom konfiguracijom: zelenobeli bolidi imali su Rejnard šasije, Honda agregate i Fajerston pneumatike, dakle bili su bez ijedne dodirne tačke s onim što je dotle vozio. U ovoj ekipi će se naš junak zadržati narednih pet godina, koje su protekle u znaku oscilacija.

Prva sezona, 1998, nije donela nijedan plasman viši od petog mesta, propušta se glatka pobeda u Fontani, uslovne kazne se gomilaju i prerastaju u bezuslovne, što rezultira diskvalifikacijom primenjenom na otvaranju sledeće, 1999. Iako sa „kasnim startom“, te godine Trejsi liči na starog sebe, sa sedam podijuma i pobedama u Milvokiju i Hjustonu. I treći put u karijeri je treći u konačnom poretku, iza Montoje i timskog kolege Frankitija.

U 2000. Trejsi slavi na Long Biču, Elkart Lejku i u Vankuveru; uz još tri pobednička postolja, stiže do pete pozicije u generalnom. Potom, nova nizbrdica: 2001. prolazi bez trijumfa, a 2002. mu donosi samo jedan, na Milvoki milji. U to vreme, timovi Karta redovno učestvuju na Indi 500 milja, ni Pol ne propušta priliku da pokuša. Izdanje legendarne trke 2002. završiće najvećom kontroverzom Trejsijeve karijere i doneti mu ogorčenje dovoljno za dva života.

Kanađanin je i danas uveren da je u završnici pretekao Kastro Nevesa pre žute zastave. Zvaničnici su mislili drugačije, anulirali taj manevar i slavio je Brazilac. Teorija zavere glasila je: sudije su tako odlučile da bi pobeda pripala IRL vozaču, a ne pridošlici iz Čempkara. Teško da je Indi liga imala većeg neprijatelja od Kanađanina koji je posle svega izjavio da nikada više neće voziti „jednu od njenih krntija“. I ostao je veran toj reči, sve do 2008.

Sledeća promena ekipe ispostaviće se kao pun pogodak. Trejsi 2003. prelazi u Plejers Forsajt tim, za koji vozi egzemplarnu sezonu. Osvaja prve tri trke u nizu (St. Pitersburg, Monterej, Long Bič) i otvara godinu u kojoj ga ništa nije moglo zausaviti. Pobeđuje još i u Torontu, Vankuveru, Leksingtonu i u Meksiko Sitiju. Konačno se desilo, Pol je iskoristio trusni teren u Kartu, uz trijumfe zabeležio još tri podijuma i šest pol pozicija, Vanderbilt kup je najzad njegov.

Krajem godine, Kart bankrotira, formira se Čempkar i započinje epoha Sebastijana Burdea. U 2004. se Kanađanin suprotstavlja pobedama u Long Biču i Vankuveru, a odmak od duvanskog sponzorstva njegovu ekipu lišava bitnih finansijskih resursa. Naredna 2005, donosi mu vođstvo u ranoj fazi šampionata, nakon slavlja u Milvokiju i Klivlendu. Ostatak sezone unakazila su četiri odustajanja, njegove i greške ekipe. Prema nečemu što liči na obrazac, 2006. je ponovo loša sezona; pobeda nema, incidenti i povrede ne izostaju. Iako počinje da razmišlja o Naskaru, Trejsi ipak potpisuje nov, dugoročni ugovor sa Forsajtom, što će ga docnije skupo koštati.

Prošlu, 2007, obeležila je nova nezgodna povreda, lom dva lumbalna pršljena na treningu u Long Biču, zbog kojeg je Kanađanin preskočio tu, i trku u Hjustonu. Jedan i jedini pobednički šampanjac ispio je u Klivlendu, izvukavši ga iz čeljusti vikenda koji je mirisao na kataklizmu, pošto je u početnim krugovima Pol bio učesnik dva incidenta i oba puta lomio prednje krilo.

U deljenju karata pred nikad održanu Čempkar sezonu 2008, izgledalo je da Trejsi nema tako loše izglede. Odlazak Burdea otvorio je veliku prazninu, u koju je trebalo da upadnu Vilson, Pauer, Dornbos, Rejhal, pa i junak naše priče. Njemu je u prilog govorilo iskustvo, status najtrofejnijeg aktivnog vozača u američkim formulama i činjenica da je ostao u ekipi za koju se takmičio od šampionske 2003.

Pošto su stvari pošle putem „ujedinjenja“, ova poslednja vrlina pretvorila se u prokletstvo, jer je Džeri Forsajt prekasno saopštio da nema nameru da uvede ekipu u objedinjenu seriju, a ugovor je Trejsiju vezivao ruke i sprečavao ga da potraži angažman u vreme kada je još bilo slobodnih sedišta i možda dostupnih sponzorstava. Ponovo ogorčeni Kanađanin ove godine nije imao previše posla. Jedini trkački nastup bio je onaj na Gran priju Long Biča, kojim je spuštena zavesa na Čempkar. Tu je Pol, u svom poslednjem startu za Forsajt, završio jedanaesti. Nakon toga, ostao je po strani, bez angažmana i kovao planove za 2009, svestan da bi mogao da postane žrtva principa „daleko od očiju, daleko od srca.“

Veleobrt: za sreću je potreban kvartet

Dobra i već prilično neočekivana vest stigla je 15. jula. Na konferenciji za medije saopštio ju je Toni Džordž, osnivač i prvi čovek Indi Lige, izvršni direktor Indijanapolis motor spidveja i vlasnik ekipe Vižn rejsing (Vision Racing). Društvo su mu pravile ostale tri zainteresovane strane: Derek Voker, vlasnik tima Voker rejsing (Walker Racing), predstavnik promotera trke u Edmontonu i, naravno, Pol Trejsi. Udarna informacija glasila je: Trejsi će nastupiti na kanadskoj trci, Vižn rejsing prijavljuje i daje auto, a priprema ga Voker tim, koji obezbeđuje ljude i operativu na stazi. Stvar sponzorišu promoter trke i kompanija Sabvej.

Tako smo dobili zanimljiv poslovni spoj. Dva „otpadnika“, čovek koji nije imao novca da ekipu preseli u Indikar i vozač čija ekipa nije htela u ujedinjenu seriju, združila su se i potražila pomoć velikog šefa IRL-a. A Toni Džordž obezbedio im je bolid i i sam poradio na nalaženju sponzora, svestan koliko bi jedan Pol Trejsi za volanom mogao da doprinese Indikaru. Dodajmo tu i kanadske promotere, koji su hteli svog vozača u trci, očekivano povećano interesovanje publike i skok posećenosti, i vidimo kombinaciju u kojoj izgleda svi dobijaju.

Nakon meseci frustracije, vozač je napravio rezime: „Imao sam mnogo slobodnog vremena od početka godine, od ujedinjenja Indikara i Čempkara, i proveo sam ga sa porodicom, što je jedina dobra strana toga što sam ostao bez angažmana. Ja sam trkač i žeim da se trkam, a ovo je sjajan način da se vratim onome što volim da radim.“ Iako je praktično presedeo polusezonu, i iako će u decembru napuniti 40 godina, Trejsi smatra da to nema značaja: „Sa mojim iskustvom i svim vremenom provedenim u ovim automobilima, ne mislim da će mi biti problem da se vratim i dostignem potrebnu brzinu."

O novoj kombinaciji, Voker tvrdi sledeće: „Godinama smo se trkali protiv Pola i za to vreme video sam sve strane njegove ličnosti, oduvek sam ga visoko cenio kao takmičara. Mislim da je on jedan od vozača koji iz automobila izvlači sve. Vrlo brzo ćemo saznati gde smo u odnosu na konkurenciju. Prošle godine imali smo auto na polu u Edmontonu, sa Vilom Pauerom. Biće zanimljivo videti šta smo naučili, i šta možemo preneti u ovu godinu. Neka od ranijih saznanja prenećemo na Dalaru, ali mnogo je konkurentnih ekipa u IRL-u.“

Dogovor podrazumeva saradnju samo za trku u Edmontonu, a Voker i Trejsi želeli bi da se stvar nastavi, možda još tokom ove godine, alternativno, kroz nešto veće i dugotrajnije u 2009. Ohrabruje to što je Toni Džordž voljan da projekat podupre i u budućnosti. Iluzija nema, ali konkurentnost jeste cilj. A ona nije nedostižna: Trejsi je startovao na sva tri dosad održana Čempkar gran prija u Edmontonu. Dva puta puta je završio peti, a najbolji plasman bilo je treće mesto u sezoni 2005. Potpuno nov automobil, uz to i slabiji od onog kojim se Pol 2007. takmičio, nije nikakav garant, no, ponovni početak pred svojima i na poznatoj pisti, barem će donekle kompenzovati sve ono što je za veterana još uvek nepoznanica.