Za B92 piše Marijana Veljović: Rolan Garos očima sudije

Prepuštam vas njoj...

Mislili ste da je posao sudije samo na terenu, ali tih efektivnih jedan, dva, tri, četiri, pa i više sati upotpunjeni su nekim drugim, dodatnim aktivnostima.

U pauzi između mečeva bavimo se ocenjivanjem mlađih kolega – gledamo njihove mečeve, što je moguće više, a svakome od nas dodeljena je jedna osoba kojoj smo mentori u toku dve ili tri nedelje. Prenosimo im svoja iskustva, zajedno diskutujemo o situacijama koje su im se desile na terenu ili uopšteno, a oni dolaze i gledaju naše mečeve. Na kraju turnira sve to prenosimo na papir i dajemo im ocenu. Taj čitav proces evaluacije trebalo bi uvek da bude nešto pozitivno i konstruktivno, na taj način sam i ja učila od iskusnijih.

Kažu mi ljudi da im moj posao deluje veome interesantno kada gledaju Rolan Garos iz svoje fotelje kod kuće.

“Drugačiji, zabavan, kakav se samo poželeti može“. Zapravo i sama nekada tako mislim, ali nije uvek tako. Mnogo je odricanja, propuštenih stvari u porodičnom i socijalnom životu, pa nekada zaista ume da bude teško. Iako je hiljadu ljudi oko mene, nekada se osetim samom – nedostaju mi moj krevet, dom, porodica, prijatelji... A i momak ili devojka vas retko trpe jer baš nikada niste tu.

Ipak, da ne ispadne da se žalim, osećam veliku ljubav prema sportu i imala sam mnogo sreće da se bavim poslom u kojem uživam. Tenis je moja strast, a kada radite ono što volite, onda je to kao da dana u životu niste radili. Volela bih da se uvek tako osećam.

Sada je ovaj naš karavan stigao do Pariza, a Rolan Garos je moj omiljeni Gren slem turnir – volim da radim na šljaci jer sam na njoj teniski i odrasla, pa se tu osećam najprijatnije i najsigurnije. Kao što igrači imaju omiljene podloge, imamo ih i mi.

Uslovi su nam odlični, klopa je tipično francuska – ako nečemu ne mogu da odolim, to je njihov sir, obožavam ga!

Kancelarije šefa sudija nalazi se odmah iza terena 10, na sredini kompleksa blizu stadiona ’Suzan Lenglen’. Tu su i naše prostorije u kojima se odmaramo u toku dana, dok su na Šatrijeu smešteni sudijski ’mozgovi’, tako zovem supervizore.

Ali najviše volim svoju drugu ’kancelariju’, a to je teren – fascinirana sam svaki put kada izađem na Filip Šatrije. To je moje radno mesto, a kada sagledate stvari iz tog ugla, onda je to zaista impresivno. Svaki put doživim mali deo teniske istorije za tih nekoliko sati u sudijskoj stolici, malo li je?

Mada nisam tako mislila kada sam baš na Garosu ’poletela’ iz stolice pre nekoliko godina – sigurna sam da je ljudima to tada bilo vrlo smešno, sad je i meni, ali tada... Uh. Sreća u nesreći jeste što se to desilo na jednom od manjih terena kada TV kamere nisu bile uključene, inače bih postala ’zvezda’ na Jutubu.

Volim i Pariz, uživam da šetam njegovim ulicama bez nekog određenog plana, da se izgubim u gradu – tako i inače istražujem nova mesta, to me opušta i najbolji je način da doživim ljude i način na koji žive.

Ako moram nešto da izdvojim, to su šetnje pored reke i uvek, baš svaki put kada dođem u Pariz, odem na Monmartr – pogled sa stepeništa ispred Sacre Coeur bazilike treba doživeti...

Kao i svugde, lepše je kada je sunčano – sa kišom, hladnoćom i prekidima sve malo gubi svoju draž, ali na to ne možemo da utičemo.

Možemo samo da čekamo...a vreme ’ubijam’ na razne načine – muzikom, knjigom, pričom sa kolegama...

I inače volim da pročitam dobru knjigu, neku koja ostavlja trag i tera na razmišljanje, nisam ljubitelj laganih štiva. Sad baš čitam Kunderinu ’Nepodnošljivu lakoću postojanja’.

Filmove sam nekada gledala mnogo više, mada ih sada pogledam po pet u cugu na putu do Australije, hahah... Nikada, baš nikada ne spavam u avionu.

Ranije sam igrala tenis, a suđenjem sam počela da se bavim paralelno sa studijama. Volim da putujem, da budem aktivna i da se bavim sportom, tako najbolje trošim negativnu energiju. Volim i da se družim, da se viđam sa prijateljima i da provodim vreme u prirodi.

To je još jedan od razloga zašto me posao sudije ispunjava – ne znam kako bih se nosila sa činjenicom da vreme provodim u kancelariji od devet do pet popodne svakoga dana. Mada, možda se i to jednom promeni, ko zna...

Saša mi kaže da pišem o situaciji sa meča Hiraldo – Matju, ali nažalost, ne mogu o tome konkretno... Ono što stoji jeste da su neki mečevi naporniji, da su igrači pod tenzijom i da sve to utiče na njihovo raspoloženje. Sve je to deo igre, ali ako znam da sam dobro uradila svoj posao, lakše mi je da se nosim sa bilo kojom situacijom.

Toliko od mene, pozdrav iz Pariza,

Marijana