- Ozmo na šljaci -

B92: Oči u oči s Novakom Đokovićem

Završio je konferenciju za medije posle meča drugog kola, zatim i intervju za televiziju, a najboljeg tenisera sveta potom smo zamolili za razgovor.

Podeli

Unapred smo se dogovorili za intervju od desetak minuta u toku turnira – iako je bio vidno umoran, Novak Đoković pristao je da to bude baš tada.

Seli smo na klupu u salonu za igrače, a onda se i raspričali. U razgovoru dužem od 20 minuta zavirili smo u Novakovu glavu i pokrili smo brojne teme o kojima je do sada govorio retko ili nikada.

Poremećen sistem vrednosti u Srbiji u poslednje dve decenije možda se i najviše video u osobama koje su mladi odabirali kao primer i nešto čemu treba težiti. Bilo je tu raznih sumnjivaca i smutljivaca, likova sa estrade i tek pokoja slavna ličnost iz istorije zemlje, i to uglavnom u malom procentu.

Na taj poražavajući spisak dočekali smo da upišemo i jedno ime koje je to zaslužilo – Novak Đoković. Čovek koji je isključivo sopstvenim radom i trudom, uz pomoć svojih najbližih, uspeo da postane najbolji na svetu u onome čime se bavi, a da pri tom ostane obema nogama na zemlji.

“To je nešto što mi najviše godi da čujem, da sam uzor deci i da ih na neki način inspirišem da se i oni bave sportom. Drago mi je da žele da slede moj primer, pre svega karakterne vrline i vrednosti koje zastupam. To jeste i velika odgovornost, ali uvek je bilo tako. Hvala Bogu pa imam svest da me prati mnogo mladih, pogotovo iz Srbije, i da se ugledaju na svaki moj potez, svaku reč, način na koji se borim u javnosti sa svime što život nosi. To je odgovornost koju sam prihvatio kao sastavni deo onoga što radim, ali to je istovremeno i privilegija – dobijam priliku da se ostvarim na način na koji sam želeo, u toku karijere i pogotovo posle nje, a to je da prenesem svoje znanje i iskustvo na druge kako bih njima pomogao i omogućio im bolje uslove, i akademske i sportske. To ću činiti kroz svoju fondaciju, kao i kroz razne druge projekte koje imam na umu“.

Profesionalni tenis zahteva mnogo odricanja, još od rane mladosti, tako da ostali aspekti života moraju da padnu u drugi plan, polako ali neminovno. Međutim, kada se razgovara sa Đokovićem, on svojom rečitošću ruši sve predrasude koje ljudi unapred imaju prema sportistima, a u priči sa inostranim novinarima saznao sam i koliko su oni impresionirani njegovim znanjem stranih jezika i duhovitošću.

“Nemam fakultetsko obrazovanje – ponekad osećam da mi nedostaje taj deo života, da budem deo sistema, da imam društvo i uspomene iz tog perioda. Sa druge strane, znam da sam blagosloven što imam mogućnost da se bavim sportom u koji sam se odmah zaljubio i koji mi je pružio mnogo toga u životu. Uporedo sam bio svestan činjenice da moram da radim na svom obrazovanju, a u tome su mi najviše pomogli roditelji i ljudi iz moje okoline. Pomogli su mi da se u hodu konstantno rastem i razvijam“, objašnjava Novak i zastaje na trenutak kako bi se pozdravio sa Džonom Mekinroom koji je bio u prolazu.

"Uvek sam se trudio da saznam što više"

Iz njegovih izjava i nastupa na televiziji, vidi se da je Big Mek veliki Novakov obožavalac, a posle srdačne razmene reči od dva-tri minuta, Đoković se vratio našem pitanju:

“Verujem da u životu svaki čovek ima izbor, iako se nekada čini da nemaš. Sada govorim o nekim najobičnijim stvarima u ponašanju – način na koji ćeš se ophoditi prema drugoj osobi, da li ćete biti ljubazni ili ćete se poneti loše zato što je vama bio loš dan. To uvek od vas zavisi. Nekako sam se uvek trudio da saznam više – trudim se da obuhvatim sva moguća polja znanja, iako znam da moram da odredim prioritete, da ih uskladim sa životom koji vodim i da se držim toga. Npr, muzičko obrazovanje – nedavno sam počeo da sviram saksofon jer sam oduvek to želeo. Nisam imao priliku, ali dobio sam ga za rođendan i sada sam počeo time da se bavim“.

Tenis je takav sport da i u trenucima opuštanja i odmora zahteva određenu opreznost i odvlači misli. A tog slobodnog vremena svakako je malo, pa Novak mnogo polaže na to da ljudi kojima je okružen učestvuju u njegovom duhovnom razvitku. Ono što je naročito lepo od njega jeste što to vrlo često ističe, a tako je bilo i ovom prilikom.

“Postoje smernice koje dobijam od ljudi oko sebe – bez njih ne bih mogao sve da postignem. Uspešan sam teniser i odajem utisak da uvek postoji sklad, ali to nije samo moja zasluga – istina, ja na terenu dobijam mečeve, ali postoji veliki tim ljudi oko mene. Počev od stručnih ljudi do moje familije, žene, sina i prijatelja. Svi se oni trude da žrtvuju vreme i da ulože trud kako bi meni pomogli da postanem bolji čovek. Zahvaljujući svom karakteru, privlačio sam energiju koja je meni bila potrebna kroz sve njih i kroz ljude sa kojima sam se godinama susretao. Jezici su me oduvek privlačili, organizacione nauke, sportski menadžment... Takođe, u poslednjih četiri-pet godina otkad sam promenio način ishrane, to mi je najveća strast – zdrava, organska hrana, neprerađena. O tome dosta čitam i pohađam kurseve za nutricionizam na internetu. Dakle, postoje stvari koje stvarno možeš da uradiš za sebe“.

Novak širom sveta ima milionsku bazu navijača i nije retka scena da oni na njega reaguju kao na rok zvezdu – vriskom, plačom, usplahirenošću... Sasvim logično je i da Đoković nekada pomisli “polako, stanite, i ja sam samo čovek, a ne bog ili vanzemaljac“. Nije to lak teret, a Novak otkriva šta mu je olakšalo njegovo podnošenje.

“Moje detinjstvo se razlikovalo od detinjstva mnogih tenisera koji su sada meni rivali i to mi je pomoglo da održim normalnost i skromnost u životu. Ne volim da govorim o sebi, mislim da to nije primereno jer deluje pretenciozno kada ljudi pričaju o sebi, a ja ne bih voleo da odajem takav utisak. Imao sam i negativna iskustva poput bombardovanja i ekonomskih neprilika, ali i lepa, kao što je odrastanje na planini. Taj normalan život dao mi je jaku osnovu da svoj trenutni način života podnesem mnogo bolje i da cenim mnogo više nego što bih možda cenio da sam bio u drugačijoj situaciji. Meni sve to zaista prija, pogotovo kada me deca vole. Na njihovim licima je iskren osmeh, deca su neiskvarena, imaju čistu energiju i divan način na koji te gledaju – onda shvatiš da radiš nešto što njih inspiriše, a to je u stvari suština. Dakle, ti radiš nešto, a to dopire do drugih sfera života“, govori fokusirano Đoković.

"Mediji žele da stvore ambijent besa"

Brojni teniseri i uspešni sportisti izdavali su autobiografije, po završetku karijera ili čak i pre. Na spomen toga delovalo je kao da se Novak obradovao pitanju jer je i sâm dosta razmišljao o tome u poslednje vreme.

“Ne baš redovno, ali imam naviku da pišem dnevnik, to činim svakih nekoliko dana. Pravim te beleške već nekoliko godina unazad – počeo sam kao klinac, a onda sam imao pet-šest godina pauze gde nisam pisao stvari koje su mi se događale svakodnevno u životu, ne samo u tenisu. Sada sam počeo ponovo to da radim, za to je najzaslužnija moja žena jer i ona to često čini. To će biti vredan deo materijala za buduću autobiografiju. Već smo konkretno razgovarali o tome kada bismo i kako napravili to. Sada još nije vreme, ali doći će, planiramo to, samo smo sada kratki sa slobodnim vremenom“, kaže Novak i detaljnije objašnjava koja mu je namera, šta želi da postigne tom knjigom.

“Ne želim da to bude klasična autobiografija uspešnog sportiste u kojoj samo govorim o rezultatima i emocijama koje sam doživeo na terenu. Stvarno bih želeo da malo opširnije napišem i možete da očekujete stvari koje sada ne zna šira javnost. Ne mogu sada da istaknem jednu koja bi bila interesantna, ali ono što mene najviše raduje jeste što ću tom knjigom podeliti one segmente moje karijere koji su meni omogućili da postanem uspešan i da se razvijam kao čovek. To je sa jedne strane, a sa druge ću opisati i poteškoće koje sam imao na putu, oscilacije, momente krize... Svaki čovek prolazi kroz to – iako sam ostvario velike uspehe, to ne znači da se ja ne iznerviram ili da nema situacija kada sve krene naopako. Takve iskrene emocije i referate želim da podelim sa ljudima, nadam se da će oni to shvatiti kao nečiju životnu školu i da će iz toga moći da preuzmu nešto što će moći da iskoriste u svom životu. Uostalom, to je bila i poenta pisanja one knjige o ishrani – nisam želeo nekome da nametnem kako treba da se hrani i da govorim koji je pravilan način ishrane, naprotiv, ono što je za mene dobro, ne znači da je za tebe. To je lično iskustvo i govori se kako je ono uticalo na mene, ali svako pronađe ono što je za njega korisno“.

Kada se tek pojavio na ATP turu, Novak je bio bez dlake na jeziku, ali ta otvorenost nije baš najbolje tretirana u medijima. Đoković je naučio lekciju i vremenom je počeo da se ponaša konzervativnije – ipak, Novak nije po prirodi takav i balans između iskrenosti i diplomatije nekada je teško naći. U samo jedno je siguran – nije valjan način na koji su sada ustrojene stvari.

“Nešto jednostavno nije za javnost, da ti najkraće opišem. Postoji nešto što je intima, ali i neke stvari koje treba da prećutiš. Ja sam i dalje čovek koji ne zadržava mnogo stvari za sebe – volim da kažem ono što mi je na duši i u glavi. Vrlo sam emotivan i temperamentan i ljudi oko mene znaju da želim da budem iskren, pošten, dostojanstven i da se pridržavam životnih načela za koja verujem da su ispravna. Ali s druge strane, posle toliko godina profesionalnog tenisa i konferencija za medije, naučen sam da neke stvari mogu da se vrate poput bumeranga i da se obiju o glavu. Iskreno, dosta toga zadržim za sebe, nemam šta tu da krijem, i svako ko prati sport može da prepozna da neki sportista ne deli onoliko koliko bi možda želeo da podeli. Mi ne želimo da bude tako, ali takvo je društvo – uz dužno poštovanje svima, mediji su postali takvi da se veliča negativni kontekst rivalstva i skandalozne izjave samo kako bi se stvorio ambijent besa, što je po mom mišljenju potpuno pogrešno. Upravo zato ne želim da dajem hranu medijima, da time raspolažu, izvuku iz konteksta i time stvore priču kakvu oni žele. U idealnom svetu najbolje bi bilo da čovek kaže ono što misli i da se tako prenese, ali mediji imaju sposobnost da izvrnu reči. Čitao sam tvoj blog, ti vrlo otvoreno i iskreno pričaš, vidi se da nemaš razlog da se pretvaraš, pričaš stvari onako kako ih doživljavaš. I ja se trudim da se tako ponašam, da tako živim i da se tako odnosim prema ljudima, ali situacija je takva. Ne govorim sada o svom PR-u ili svojoj reputaciji, već samo o osnovnim međuljudskim odnosima i životnim vrednostima koje se ili poštuju ili ne poštuju. Ne može se od crnog praviti belo, ljubičasto ili sivo, to je crno. Ponekad onda jednostavno zadržiš za sebe, proceniš da ne podeliš ako trenutak nije povoljan... Ako treba da se opirem sistemu za koji stvarno smatram da je nepravedan, ja ću to uraditi, ali na jedan mudriji i zreliji način, a ne da sada izađem i, oprosti mi na prostom jeziku, ispljujem i turnir i loptice i teren u javnosti jer znam da mi to neće dobro doneti“, detaljno Novak govori o temi koja intrigira mnoge i kojom smo se bavili pre nekoliko dana.

"Tražim inspiraciju u drugima"

Svi smo iskusili noći kada san neće na oči, pa onda pokušavamo svašta da se uspavamo – prizivamo u misli svoje najbliže, detalje koji su nam donosili radost ili jednostavno nešto što nas opušta. Misli o srećnim porodičnim trenucima se podrazumevaju, ali kakvi su ostali Novakovi recepti za te situacije pred spavanje u kojima se u mozgu odigrava monodrama?

“Premotavam u glavi ono što je najsvežije, što se toga dana dogodilo – zbog načina života koji vodim i toliko informacija koje primam, vrlo brzo zaboravljam ono što se desilo i nastavljam dalje. To ne znači da sam zaboravio one najemotivnije i najlepše teniske pobede koje sam doživeo i koje se ističu više od drugih – vimbldonske trofeje 2011. i 2014. godine, kao i Dejvis kup sa Srbijom u Beogradu. Naravno da se toga sećam, štaviše, juče sam gledao osvajanje Dejvis kupa, a igrom slučaja evo sad pričamo o tome. I kada sam gledao, toliko sam se naježio i dobio ogromnu motivaciju. Onda sam pročitao i intervju sa Vladimirom Grbićem, koji je genijalac i kao čovek i kao sportista. Sada, posle bogate karijere, usmerava svu svoju energiju ka tome da pomogne specijalnim olimpijcima i to je za svaku pohvalu, to ne rade mnogi. Sjajan čovek koji je tu dao mnogo korisnih i lepih stvari koje možeš da uzmeš kao savete i inspiraciju za ono što radiš kao sportista. Te dve stvari su mi recimo dale vetar u leđa i to je ono što konstantno tražim – tražim inspiraciju u drugima, u ljudima oko sebe, ali i u ovakvima kao što je Vladimir Grbić i drugi sportisti, naši i internacionalni. I ne samo sportisti, nego i ljudi iz drugih sfera života koji su posebni i ostvareni ljudi u profesionalnom, ali i u ličnom smislu. O takvim ljudima volim da čitam i da čujem šta imaju da kažu i da saznam kakve su im misli“.

Još svi pamtimo onaj smeč u meču sa Rafaelom Nadalom na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu, ali još bolje pamtimo i trijumf nad Džejmsom Blejkom i osvajanje bronzane medalje za Srbiju. Četiri godine kasnije Novak na vimbldonskoj travi nije imao sreće – porazi od Marija i Del Potra ostavili su ga na najbolnijoj, četvrtoj poziciji. Sledeća prilika je naredne godine u Rio de Žaneiru, gde će Đokovićeve ambicije biti najviše.

“Ogromna mi je želja, ali nisam jedini. Svi sportisti sanjaju ceo život da budu na Olimpijskim igrama, a onda i da osvoje medalju. Svestan sam šta me očekuje tamo – nadam se da će teniska reprezentacija biti kompletna i jaka, da ćemo imati što više predstavnika jer je tenis sada postao uspešan sport za Srbiju i bilo bi poželjno da imamo mnogo takmičara. Nadam se da ćemo doneti medalje – u Londonu nismo uspeli i to me je izuzetno pogodilo, bio sam vrlo potresen zbog toga. Ali dolazi nova prilika, igraće se na tvrdoj podlozi koja je meni omiljena i nadam se medalji koja je bolja od bronze. Mada, u stvari, bilo koju medalju da osvojim za Srbiju, to je veliki korak“.

“Vidimo se ovih dana“, zaključio je Novak uz osmeh na rastanku. Vidimo se, i hvala na svemu.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)

Ozmo na šljaci

strana 1 od 5 idi na stranu