Novak vs šljaka, Ozmo vs Muratoglu

Jednostavno, uvek se nešto dešava – jurcaj tamo, stiži onamo, vrati se ’vamo.

Uređena anarhija (oksimoron nameran) koja te privlači poput magneta, traži potpunu pažnju, ali zauzvrat nudi vaskolike darove.

Danas sam sa više bavio klasičnim novinarskim poslom – obično kažem da se nadam da će vam se neki intervju ili članak dopasti, ali za tekst(ove) koji će biti plod današnjeg rada u to sam skoro siguran. Dobrim delom otuda kasno dođoh kući (kakva hiperbola za sobičak iz kojeg vam ovo pišem) i otuda i ovaj blog kasni.

Već od početka meča sa Žilom Milerom videlo se da Novaku smeta stanje terena – nekoliko puta raširio je ruke ka svojoj loži, bio je nervozan, a u jednom trenutku je otišao u drugu krajnost i počeo da pleše imitirajući klizanje po šljaci. To su one situacije kad toliko izludiš da jedino što možeš jeste da se našališ na svoj račun.

Mučila je šljaka Novaka mnogo više nego Miler, a kada je zatražio medicinski tajm aut, svima na tribinama steglo se grlo. Odradio je Đoković meč do kraja, ali sa zebnjom se čekala konferencija za medije. Strepnja je dodatno podgrejana time što je ona pomerena za četrdeset minuta.

Međutim, čim sam pošao ka glavnoj sali za intervjue i video Novakov izraz lica, znao sam da je sve u redu sa njim. Šalio se sa srpskim novinarima pre početka konferencije, govorio kako voli da igra košarku, ali da ne ume baš, kao i da će se potruditi da ode na Evropsko prvenstvo u septembru.

Novak je bio pričljiv i opušten, a na kraju konferencije potpuno je zbunio jednog stranog kolegu koji ga je upitao kakav mu je to znak na kačketu.

“To je grb jednog drevnog srpskog grada“, rekao je Đoković trudeći se da ne promeni izraz lica dok ga je novinar gledao sa dozom čuđenja, ali nije izdržao: “Šalim se, to je samo logo sponzora“.

Šalio se jeste tada, ali postao je smrtno ozbiljan kada je govorio o problemima sa podlogom.

“Igrač sam i smatram da sam dovoljno kompetentan da procenim u kakvom je stanju teren i da li treba da se polije vodom ili ne. Zamolio sam sudiju, a on je zajedno sa čovekom koji vodi računa o terenu doneo odluku da polivanja nema dok se ne završi set. Na sreću je prošlo ovako kako je prošlo, moglo je gore i to je ono zbog čega se ljutim – igrači su ti čije mišljenje treba najviše da se uvažava. Dužno poštovanje ljudima koji se staraju o terenima tokom cele godine, oni su sigurno kompetentni i dobro poznaju teren, ali nisu u patikama profesionalnih tenisera, nemaju tu dinamiku i nisu nikada igrali profesionalni tenis“, govorio je Novak bez prekida, a videlo se da je vrlo ljut i da pokušava da bira reči ukazujući na srž problema.

“Ne želim da ispadne da se žalim, ali ovo se već godinama dešava – mogao sam danas ne daj bože da se povredim i koga onda da krivim, šta da radim? Naravno da ne mogu uslovi da budu perfektni, ali ako postoji mogućnost da se uradi nešto, zašto da ne? Nije zvanično pravilo da se samo posle setova poliva teren, već postoji i mogućnost odlučivanja na taj korak u slučaju potrebe. Nisam uputio zvaničnu žalbu, da ispadne da izigravam nekog plačljivka jer su uslovi za sve isti. Voleo bih samo da postoji malo više fleksibilnosti i razumevanja za takve situacije“, dodao je Novak.

Nije da nema pravo, zar ne? Uticalo je to na Đokovića tokom meča, bio je nestrpljiv u nameri da što pre izađe sa terena, pa je i na 2:0 u setovima, uz brejk prednosti reagovao na promašaj rečima “ubaci taj ritern, Novače“.

Na kraju je ipak sve ispalo kako treba – osmesi, pozdrav sa raspoloženim Zlatanom Ibrahimovićem i zadovoljstvo gledalaca na stadionu Suzan Lenglen. Idemo dalje.

Crtice iz Pariza

- Ljudi, kako mene Patrik Muratoglu kulturno pravi budalom. Ali hajde što on mene pravi, nego što mu ja dozvoljavam. Prvog dana sam ga sreo i zamolio za koji minut vremena, a on me je otkačio prvom lekcijom za svakog poslodavca koji traži radnika “ne zovite vi nas, zvaćemo mi vas“. Maksimalno ljubazno i profesionalno, već ste pretpostavili. Hajde kao, dam mu ja broj telefona i eto, “Sascha Serbia“ kod Patrika, malo li je.

Nisam naravno očekivao da će se javiti, kao što i nije, ali nabasam na njega ponovo i ne dâ mi đavo mira – čini mi se da mu je bilo malo neprijatno, ali dozovem ga nekako. “Jaoj“, kaže, “Izgubio sam broj“ i pokazuje mi kako da ga je upisao na papiru, što nije tačno. I sad je navodno poslao asistentkinji poruku da “upamti ovaj broj“. Kažem navodno jer je iskucao preda mnom, ali “send“ nije pritisnuo.

Posle nešto mislim, lakše bi mu bilo da je pričao sa mnom tri-četiri minuta, ovako smo bar pet-šest proveli u pogađanju šta i kako.

Sada sledi popularna odstupnica – ako Patrik ipak pozove, vi budite dobri, pa me nemojte cinkariti.

- Ana Konjuh je divna devojka, lepo vaspitana, skromna i predusretljiva. Danas se mučila sa temperaturom, ubedljivo je izgubila, ali poseduje udarce za blistavu budućnost. Tek joj je 17 godina, najmlađa je u Top 100, a sa načinom razmišljanja koji ima, ne vidim razlog da ne realizuje potencijal. Čitaćete u nekom od narednih dana o tome kako je “zaradila“ tetovažu, o tome šta je u tenisu najvažnije itd.

- Novak je govorio o košarci i o Evrobasketu, a jedan od domaćina je Francuska. Danas je na Rolan Garosu defilovala maskota EP – naravno, mi Srbi smo je spopali da pokazuje tri prsta.

- Šetamo kolega i ja, pričamo, a neka devojka neprestano se okreće. “Reci?“. “Ma ništa, milo mi da čujem naš jezik“. I mi konja za trku imamo, i u organizaciji turnira. Maja Tasić je srpska predstavnica među hostesama, ima 20 godina i trenutno je na trećoj godina studija u Visokoj školi za marketing luksuza. Otac joj je iz Beograda, majka iz Podgorice, ali ona je rođena u Parizu. “Videla sam Monfisa, Šarapovu i Gaskea, svi su baš fini“, kaže Maja.

Veliki pozdrav iz Pariza,

Saša (ozmo_sasa)

P. S. Pošto manje-više stižem da čitam samo vaše komentare, provucite negde i vesti iz zemlje i sveta, čisto da ne izgubim kontakt sa planetom za ove dve nedelje.