Priča o izložbi

Moram priznati da sam pogrešio, misleći kako naša desnica tj. ono što sebe zove desnicom, ne poznaje kutluru, ne posećuje takve manifestacije, osim Guču i svadbe. kad ono, i u Londonu idu na takve događaje.

Na blentavom Fejsbuku se danima pojavljuju slike nekakve antisrpske izložbe, te idemo da ratujemo protiv zlih Britanaca (kuku meni, pa nas su slovenački lugari vilama iz Slovenije isterali, a svako ko je imao pušku u bivšoj Jugi nas pobedio, kako protiv Imperije stvarno mi nije jasno… Ali dobro, poginućemo junački po ko zna koji put, koliko smo inteligentni neće biti poslednji put da ginemo, biće toga još) pa ako nećemo da ratujemo sa Britancima, daj da naopadnemo Zulu plemena, mislim oni su anti-Serbi. Na kraju krajeva tu su uvek gejevi, a oni su uvek bili za genocid nad našim napaćenim čovekom. Tu su, kažu, silne slike kako taj fotograf laže da smo mi ospedali Sarajevo, kada se zna da su to uradili Eskimi, pa kakve crne izbeglice sa Kosova kada se zna da su ti ljudi isli u Albaniju i Makedoniju na more (odakle Makedoniji more još uvek nisam uspeo da shvatim, ali ako su mislili na deo Grčke koji se tako zove, onda ok), pa samo je stavio fotografije nas Serba kako koljemo i nijedne druge nema, te taj tip ne zna da peva Bože pravde, znači mrzi nas.

Odo’ tamo do Tower bridge-a, lep kraj za turiste, ima i cuveni Dandžn (pišem na srpskom da me ne optuže da mrzim sopstveni narod), tamo lepo prikazuju kako su Englezi zli i kako su vekovima mučili i ubijali Serbe sa nekim čudnim srpskim imenima Džordž (to je valjda Đole), Agnes (to je Anja, mada nije baš serbsko ime, ali nema veze) itd. Već mi bes obuzima lice, znači tačno je opet su protiv nas. Stižemo na izložbu, pored reke je, sve same fotke, ima ih 78. Pesnica stegnuta, mržnja me vec prekrila, spremam se da zaurlam, ono stadnardno po Dositeju, majkuvamdavam, mrsh i tako to, samo kulturno, da ne kažu – eve ga divljak from Serbia.

Počinjem potragu, nema naših zločina (logično kada ih nije ni bilo), prvo nalećem na sliku gomile slonovskih kljova na jednom mestu, a na vrhu malo crnče. Majku ti, pa mi u Serbiji imamo slonove i to toliko!!! Znam za ona dva iz Bgd zoo-a, to su oni mučenici koje gađaju smokijem i bananama, a oni samo gledaju te likove i decu kao da su zamenili uloge. Pa onda Nelson Mendela, a nije u poseti čika Tomi, ni Ivici, kao ni Marici; te britanski vojnici kako su tužni jer im je kolega poginuo, pa Lokerbi, to nije u Srbiji još 1895. godine kada smo to dali Britancima. U svakom slučaju sve neka antisprska zavera, od 78 fotki samo su 7 iz ratova from BiH i Kosovo, i to kakvih fotki – vrhunskih, same sve govore o patnji, o prkosu, gubitku želje za životom…

Zanemeo sam, nije ni najmanje prijatno, nije ni fotomontaža. Nigde nije napisana naša krivica ali se oseća kod nas normalnih, koji smo bili svesni šta se događa u našem okruženju tamo 90-ih godina prošlog veka.

Upoznajem autora, običan stariji čika, važi za jednog najboljih fotografa ne samo na Ostrvu već i šire. Nosi mali fotoaparat oko ramena. Pitam ga da li je antisrbin. Gleda zbunjeno.

“Ne, zašto bih bio, pa ja imam prijatelje Srbe”. Znam da se anti-mi tako vade, pa mu doskočim – a zašto nema fotografija sa srpske strane i kada je bilo NATO (bato) bombardovanje (opa, kako sam pametan, šta li će sada reći, aha).

”Pa nisu me pustili na deo koji je bio srpski u Bosni, ni kada je bilo NATO bombardovanje”

Auuu, šta sad… Pokazuje ranu koju je dobio za vreme četvorogodišnjeg boravka u opkoljenom Sarajevu, ožiljak preko pola ramena. Ne optužuje nas Srbe za to, kaže to su uradili neljudi, kao i sve zločine sa obeju strana, kao i bilo koje zločine bilo gde u svetu. Protivnik je teze kolektivne krivice.

Kaže dobio par mejlova, pretpostavljam da su mu braća srpska pretila iz Novog Zelanda i Australije, majku mu spominjali i oca naravno. Mislim, a kako drugačije. pisali mu mejlove kako bi mogao da stavi i neku sliku iz drugih delova sveta, a ne samo o srpskim zločinima (koji ne postoje). Bilo, sigurno, i par pretnji od naših radnika u Rusiji, koji se eto malo napili pa brane srpstvo i Srbiju. Ovi iz Serbije ne koriste previse net, ipak to je zapadna izmišljotina da uništi Serbe i sve ostale napredne narode koji i dalje vole mastilo, a ne elektroniku.

Pala je noć, i dalje mi je u glavi fotografija žene koja je lepo skockana, sa tašnicom šeta Sarajevom, prkosi onima koji je gađaju iz snajpera. Žene koja drži dete i čeka da ih puste iz Sarajeva, nikada se više nisu vratili, otišli u Australiju. Slike srpskih izbeglica iz Knina, svi u jednom automobilu, bez ičega i bačeni u neke barake u matici Serbiji, kao i sve što sam video radeći svoj posao 90-ih dok je trajao rat.

Sedim u Hajd parku, prolazi par mladih ljudi, veseli su, obučeni kako dolikuje nekom sa 18 godina (klasika – obojene kose, minđuše svuda po licu, ili samo u majicama), skaču srećni, kažu svima na koje nalete (pa i meni) “uuuu… hajde skačite… igrajmoo…”. Nasmejani, puni života. Ja trenutno nisam. Nisam ni siguran da sam uspeo da im se osmehnem, nisam prisutan. Oni nisu sve to proživeli ni kao posmatrači, ni kao (ne svojevoljni) učesnici. Nadam se da će moja deca, kao i deca onih koji su sve ono preživeli, izgledati baš kao i ovi klinci…

Odlazim kući, nije mi nešto ni do OI… Nije mi ni do čega.