Loptica je u polju Novaka Đokovića

Odavno jedan meč u svetu tenisa nije izazvao toliku nevericu kao poraz Novaka Đokovića od Huana Martina del Potra u prvom kolu olimpijskog turnira.

Otkad se vratio na teren posle još jedne u nizu povreda ručnog zgloba, Del Potro je isticao koliko je srećan što uopšte ponovo može da se bavi tenisom. Sada kao da igra na račun kuće, a to se najbolje videlo u nedelju uveče – slao je munje iz forhenda kao u najboljim danima i učinio da prvi teniser sveta deluje bespomoćno.

Igrači koji nemaju šta da izgube obično ne poseduju mnogo iskustva, ali sa Argentincem to nije slučaj – osvajač je US opena, veliki mečevi nisu mu ništa strano, pa se niti jednog trenutka nije uplašio pobede.

U prošlosti je Huan znao da namuči Novaka, dobio ga je i u borbi za treće mesto pre četiri godine u Londonu, a i u mečevima koje je gubio u određenim intervalima uspevao je ono što malo kome polazi za rukom protiv Đokovića, uspevao je da učini da od srpskog tenisera malo toga zavisi.

A kada je tako, Novak postaje nervozan i ne može strpljivo da gradi poene i rezultat kako je navikao.

Del Potro je silinom svojih forhenda maltene izbijao Đokoviću reket iz ruku, napravio je čak 29 vinera tim udarcem, ali jednako važan bio je i njegov bekhend. Do ovog meča Delpo je igrao skoro isključivo slajs jer nije mogao da opterećuje zglob, a sada su njegovi bekhendi bili dovoljno duboki da ostaje u poenu i dočeka šansu za napad forhendom, koju je po pravilu koristio.

Koliko je superioran Argentinac bio u razmenama s osnovne linije, vidi se i po tome što je direktno servisom osvojio samo pet poena, a Đoković nijednom u celom meču nije došao do ’djusa’ na servis rivala.

Sve vreme se čekalo da Del Potro malo padne, ponudi neki prozor za povratak u meč, ali to se nije desilo – odigrao je jedan od najboljih mečeva u karijeri, Novaku je ostalo jedino da mu pruži ruku i čestita, ali postoje i stvari nad kojima bi najbolji teniser sveta trebalo da se zamisli.

Od starta se videlo da je stegnut, ne toliko u samim udarcima, koliko u donošenju odluka – Đokoviću je mozak važan barem jednako kao forhendi i bekhendi, a sada nije jasno razmišljao i u pojedinim trenucima delovao je da se ’zamrznuo’.

Igrao je po inerciji, nije se prilagodio ni nešto menjao uprkos tome što je bilo očigledno da se igra po Del Potrovim uslovima, a u taj brejku drugog seta videli smo i ono što nismo dugo od Novaka – paniku i, posledično, potpuno nerezonske izlaske na mrežu neprimerene trenutku. To su čak bili i solidni napadi, ali ne vadi se kestenje iz vatre na možda i jedinoj slabosti u Novakovom repertoaru – igri na mreži. Pri tom su oba napada bila na forhend.

Mnogo je Novaku bilo stalo da osvoji medalju, one suze na kraju govore više od reči. Paradoksalno, upravo ta žarka želja delom ga je i koštala poraza – pritisak je drugačiji kada se igra na olimpijskim igrama, pogotovo za čoveka koji celoj stvari prilazi sa toliko emocija, a sada je jasno da sa takvom vrstom pritiska Đoković jednostavno ne može da se izbori ili mu je to znatno teže nego na Gren slem turnirima.

Kada je igra tako krhka i kada je utisak da je teniseru teskobno na terenu, onda i sreća okrene leđa – nekoliko važnih poena Del Potro je dobio posle vrha mreže, a u trenutku kada se drugi set lomio jedna Novakova lopta je završila dva-tri milimetra u autu. Očigledno je bilo i problema s mišićem, ali to je sve sada priča od koje mnogo vajde nema.

U razmaku od samo mesec dana Đoković je pretrpeo dva udarca – ako poraz na Vimbldonu, kada se stavi u kontekst, i nije bio tako strašan, ovaj “boli, užasno boli“, kako je rekao Novak.

Čak i posle poraza od Vavrinke na Rolan Garosu, Đoković je uspeo u celosti da zadrži perspektivu i da bude svestan svog života i svih uspeha koje je postigao. Sudeći prema izjavi posle meča, sada mu to nije potpuno uspelo, ali to nije nužno loša stvar – zaslužio je Đoković da dâ oduška emocijama, pogotovo posle poraza od kojeg nam je svima zastala knedla u grlu, naročito gledajući ga kako u suzama i odmahujući glavom napušta teren.

Šta dalje? Olimpijske igre jednom su u četiri godine i pitanje je gde će i kakav će Novak biti kada Tokio dođe, ali jedini lek za ranjenu dušu sada su pobede.

Neka se gorki utisci slegnu i barem malo potisnu, pa da se krene u suočavanje s izazovima. Posle dugo vremena, loptica je u polju Novaka Đokovića – čekamo odgovor, a ako je suditi po celoj njegovoj karijeri, Novak je pokazna definicija maksime “što te ne ubije, to te ojača“.

Ojačaj i sada.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)