Srbija u "kontejneru"

Kada se sabere dva i dva, odnosno, kada spojite te dve konstatacije dobijamo naslov koji možda zvuči preoštro, ali daje jasnu simboliku gde se trenutno nalazi srpska igra, sistem, mentalitet, kvalitet...

Tekst sa naslovom "Probušen balon optimizma – zašto Piksi priča jedno, a igrači drugo?" nije bio kritički, već konstatacija problema koje sam, kao autor bloga na sajtu B92.net uočio, prvenstveno "iza kulisa" i objektiva kamera.

Dakle, ljudi u Srbiji nisu bili u miks zoni i nisu videli šta su i na koji način igrači Srbije pričali novinarima, kao i kako je selektor Dragan Stojković objasnio svoje pogrešne poteze u tom susretu sa Kamerunom.

"Može centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta", rečenica je iz kultnog domaćeg filma "Balkanski špijun", a primenljiva je i na Piksijeve izmene koje je još jedanput sve promašio i protiv Švajcarske. Ni sa jednom koju je napravio nije dobio apsolutno ništa. Za početak, zašto Dušan Vlahović ide napolje u 55. minutu? Posle meča nam je rekao da je bio spreman, da je mogao još da igra. Dao je gol – čemu izvlačenje jednog od najboljih igrača tako rano?

Samo 13 minuta kasnije iz igre izlazi Sergej Milinković-Savić, čovek koji je igrao potpuno van svoje prirodne pozicije i bio apsolutno nedelotvoran. Tu leži razlog zašto nije ni izbliza održao obećanje naciji koje je dao pre tri dana na konferenciji za medije, rekavši da će Srbija konačno videti pravog SMS-a.

Na kraju, za mene frapantna izmena Dušana Tadića, jedinog pravog plejmejkera i čoveka koji je doslovno izmislio dva gola za Srbiju u prvom poluvremenu. I ne samo kreativca, nego jedinog pravog vođu na terenu. Do tada grogirana "banda" postala je još gora i svi smo znali da od tog momenta povratka za "orlove" više nema.

Zapravo, Piksijev tim se predao gotovo u 60. minutu, kada je već bilo jasno u kom pravcu sve ovo ide. I to najviše boli. Nemoć. Mnogi igrači su već tada bili van svojih pozicija, a nakon ovih izmena još više dezorijentisani i doživeli su raspad sistema.

Foto: Profimedia

Kad već napisah sistem... Srbija nema igrače za ovaj sistem sa trojicom štopera koji forsira Dragan Stojković. To igranje na "juriš" može donekle da prolazi u kvalifikacijama i Ligi nacija, ali na ovako visokom nivou biće kažnjeno uvek. Tako se ne igra turnirski fudbal.

Odbrana nam je bila bušna kao švajcarski sir, a "sajdžije" su bile precizne kao "Roleks" kada je to trebalo materijalizovati golovima. I u pravo vreme, i na pravi način.

Ipak, ne bi trebalo da nas čudi igra na gol više, jer sve ekipe koje je do sada u karijeri vodio Stojković, bile su takve. Setimo se samo onih rezultata 5:3 ili 4:4, dok je sedeo na klupi Gvangžua... Taktika mu nikad nije bila jača strana.

Piksiju se može mnogo toga zameniti, pa i to da su igrači bili nespremni, a što je alibi koji je često upotrebio tokom prvenstva. Naravno, i nakon eliminacije. Samo nam još uvek nije jasno, zašto su onda uopšte ti igrači i krenuli na šampionat, ako je tvrdio da će igrati samo najspremniji?

U petak uveče je rekao na konferenciji za medije da je od dana polaska za Bahrein znao u kakvom su stanju igrači i da će biti velikih problema. Zbog čega smo onda istog tog dana dobili njegovo lično uverenje da će sve biti dobro, ako je još tada znao da nama: "niti je rečeno, niti nam je suđeno".

Foto: Profimedia

Svi redom nas i dalje uveravaju da je atmosfera među igračima izvanredna i da nema svađa, što možda i jeste slučaj, ali definitivno je da Srbija nije bila pravi tim, što nas jeste krasilo tokom kvalifikacija, tog epskog meča u Lisabonu, kao i Lige nacija.

I ono što je možda najbolnije, opet smo dobili nokaut od Đerdana Šaćirija i Granita Džake. Na stranu politika, ali ovi momci su pokazali kako se igraju utakmice pod ogromnim pritiskom.

Dok su naši izgoreli u želji da se svete za neke davnašnje proslave gola, ova dvojica su, jednostavno, pustili da se "orlovi“ ispeku kao na tiganju i sami sebe serviraju na izvol'te.

Sa sve dezertom.

EPA-EFE/LAURENT GILLIERON

Ovaj tekst završavam iza pet sati ujutru po katarskom vremenu, a uz gorak ukus u ustima i nesanicu, ne mogu da se otmem iz zagrljaja činjenice koji nas proganja decenijama – svi igraju fudbal i svako može svakoga da pobedi, samo Srbija ne može nikoga.

Manite se Nemačke, Danske, Belgije... Oni su često prolazili grupnu fazu, sada nisu, ali mi ne možemo u istu ravan sa njima. Njima je ovo kiks, nama bolan dokaz da nismo ni blizu najvećima.

Jesmo, nadali smo se i želeli da verujemo da će Srbija nastaviti uzlaznom putanjom i nadogradnji svega onoga što je krunisano pobedom u Lisabonu.

Ali, ovo je takmičenje gde se igra neki mnogo viši nivo fudbala i gde sve ekipe igraju daleko iznad svojih mogućnosti, a samo Srbija uvek uspe da bude gora nego što to zaista jeste.

To nam prokletstvo nikad neće dati mira...