Izložba i priča o srpskim sportistima u španskom sportu

Božidar Maljković osvojio je trofeje sa tri španska kluba, Željko Obradović doneo je Real Madridu prvu titulu evropskog prvaka, Svetislav Pešić je prvi trener Barselone koji je osvojio Evroligu.

Srbija je takođe jedina država koja je Barseloni dala tri košarskaška trenera, a uz Argentinu jedina koja je Real Madridu podarila trojicu fudbalskih stručnjaka.

To je samo deo istorije španskog sporta u kojoj su srpski sportisti imali ključnu ulogu, a što pokazuje izložba fotografija koju je u Institutu Servantes priredio sportski novinar Aleksandar Miletić.

Španija je samo u protekloj deceniji postala prvak sveta u fudbalu, košarci, rukometu, vaterpolu, tenisu, formuli 1, biciklizmu, atletici, plivanju, sinhronom plivanju, gimnastici, tekvondu, badmintonu, umetničkom klizanju.

Srpski sportisti su bili važan deo uspeha španskih klubova, počev od 1953. kada je Aleksandar Arađelović otišao u Atletiko iz Madrida, a najdublji trag su, prema Miletićevim rečima, srpski igrači i treneri ostavili u košarci, mada ne treba zanemariti ni rukomet i vaterpolo.

Miletić u razgovoru za Tanjug ističe da je sport otvorio vrata i diplomatskim odnosima Srbije i Španije, da su mesta u španskim fudbalskim klubovima bila rezervisana za najbolje, a odlazak u Španiju je bila prilika za bolji život i za napredak u karijeri.

Priču o 15 najvažnijih trenutaka u odnosima srpskog i španskog sporta, Miletić počinje ipak od 1950. kada su srpski košarkaši na Svetskom prvenstvu u Buenos Airesu prvi put videli skok-šut, od Alvara Salvadoresa, španskog reprezentativca, najboljeg strelca na tom prvom Svetskom prvenstvu u košarci.

Srbija je Realu iz Madrida dala tri fudbalska trenera - Miljana Miljanića (1974-1977), Vujadina Boškova (1979-1982) i Radomira Antića (1991-1992).

Antić je jedini u istoriji španskog fudbala koji je trenirao i Real i Barselonu i Atletiko i jedan od dvojice (uz Enrikea Violu) koji je vodio dva najveća kluba - Real i Barselonu.

Prepričava se i anegdota da je najduža utakmica današnje Evrolige, nekadšnjeg Kupa u košarci, bila OKK Beograd-Real iz Madrida igrana 1965. u Beogradu.

"OKK Beograd je izgubio prvu utakmicu sa 23 poena razlike i u Beogradu im je trebalo više od toga pa su namerno namestili sat koji će sporo da ide i španski košarkaši Kliford Luik i Amilijano Rodrigez su jednom izjavili: Znamo da je fudbalska utakmica u Madridu počela i završila se, a mi smo još igrali u Beogradu. Takve stvari su mogle da se rade tada, to smo mi izumeli u Jugoslaviji", ispričao je Miletić.

On ističe da je Srbija i jedina zemlja koja je košarkaškom klubu Barselona dala četiri trenera: Ranko Žeravica, Todor Lazić, Božidar Maljković i Svetislav Pešić.

Danas najtrofejniji rukumetni klub u Evropi - Barselona prvu titulu prvaka Evrope osvojio je 1991. kada su Veselina Vujovića nosili na rukama po celoj dvorani.

Zanimljivo je i da je Zagorka Žeravica prva žena stranac koja je u španskoj košarci osvojila neki trofej i to sa Saragosom 1990. (Kup Španije).

Aleksandar Đorđević je prvi košarkaš koji je godinu za godinom igrao u Realu i Barseloni i osvojio titulu, nabraja Miletić dalje uspehe srpskih sportisata, pomenuvši i da jedinu "tripla krunu" u svojoj istoriji Barselona je osvojila sa Dejanom Bodirogom i trenerom Svetislavom Pešićem u sezoni 2002/2003 i do danas to nisu ponovili.

Miletić naglašava i da je rivalstvo Rafaela Nadala i Novaka Đokovića najveće u istoriji tenisa po broju mečeva (51 meč, 26:25 za Đokovića).

Dug je spisak izuzetnih rezultata stotina srpskih sportista u Španiji, a u Institutu Servantes se može videti i fotografija na kojoj fudbaleri Slaviša Jokanović, Predrag Mijatović, Albert Nađ, Savo Milošević i Goran Đorović protestuju sa zastavom Jugoslavije marta 1999. ispred Ambasade SAD u Madridu, ali i Đorđevića sa transparentnom "Stop the war".

Miletić kaže da su i danas srpski sportisti prisutni u košarci, fudbalu, vaterpolu, ali da "nismo više u zlatnom dobru srpskih sportista u Španiji".

Projekat "Junaci sporta" pokrenula je agencija EFE i Ministarstvo sporta 2016. u Njujorku, a u Institutu Servantes je koncept donekle izmenjen jer je inicijalna postavka dopunjena fotografijama srpskih sportista.