Paola Egonu: Svet je sr*nje, nadam se da će Apokalipsa uskoro!

Italijanka nije želela da priča o samoj odbojci i njenim igrama na terenu, već je otvoreno pričala o problemima sa kojima se susreće i kao igračica, ali i u svakodnevnom životu.

"Više volim da koristim medijski prostor da pričam o osetljivosti, empatiji, da kažem ko sam van terena", počela je Egonu priču za "Vanityfair".

Kako je istakla, još u vrtiću joj se dešavalo da joj vaspitačica kaže da smrdi, zabrani joj da ide u toalet.

"Isto je i danas. Dešava se da mama traži kafu u kafiću i da joj serviraju hladnu.... Da u banci puste da uđe njena drugarica bele kože, a ona ne. Najviše me boli što se ona ne ljuti nego mi kaže to je normalno".

"Takođe su nas naučili da ne stavljamo ruke u torbe u radnji da ne bismo bili optuženi za krađu. Čak i danas, ako imam mobilni telefon u džepu i trebalo bi da pošaljem poruku, čekam da izađem napolje".

Da li se plašite ove vlasti?

"Više od svega... Pitam se zašto su na vrhu ljudi koji rade u svom interesu, a ne u interesu naroda. Kada sam pročitala neke izjave saradnika Đorđe Meloni o abortusu, nisam mogla da verujem. Ako stranka koju vodi žena nema hrabrosti da brani druge žene, onda nema nade".

Da li ste prevazišli napade anksioznosti od kojih ste ranije govorili da patite?

"Nisam u potpunosti. Ponekad se osećam kao da ne mogu da izdržim, a da ne razumem zašto. Desilo mi se to i juče u teretani. Nisam se osećala lagodno, nisam bila mirna".

Da li pričate s nekim o tome?

"Ne. Plašim se da iznosim nešto veliko i da ne znam kako da se nosim s tim. Ne mogu sebi da priuštim da se osećam loše, jer šta god da se desi moram da igram".

Pre nekog vremena ste izjavili da pobeđujete, pobeđujete, pa odete kući i zapitate se: Da li sam srećna?

"Odgovor je ponekad ne. U tim trenucima se pitam – ko me tera na ovo".

Šta odgovorite na to?

"Šta da radim sa svojim životom ako odustanem od ovoga... Morala bih da počnem sve iznova, a toliko sam se trudila da stignem ovde. Ne znam na kraju ni zašto razmišljam o takvim stvarima. Sve što znam je da imam 24 godine i da propuštam dragocene trenutke u životu, sa porodicom i prijateljima. Nisam mogla da sahranu dede jer sam bila na Olimpijskim igrama. Žrtvujem baš sve, sve! I često se to ne ceni".

Ko ne ceni?

"Na primer, oni koji me vređaju pitajući zašto igram za Italiju. Ne znaju ništa o meni, o nama sportistima. Ne znaju koliko se mučimo, koliko smo umorni, kako ponekad želimo da se odmorimo od svega, ali ne možemo. Nemam vremena ni da uživam u pobedi, jer odmah stigne sledeći izazov. Završi se prvenstvo Italije, ide Liga šampiona, onda Evropsko prvenstvo, Superkup, Olimpijske igre...".

Ako se vratite u vreme kada ste imali 12 godina, da li biste ponovo poslušali tatin savet i upisali se na odbojku?

"Mislim da bih, jer pored umora i napetosti, osećam veoma lepe emocije. Ja sam deci primer i to moje srce ispunjava radošću. A iznad svega zbog ovog posla porodici mogu da omogućim ugodan život. Mogu da pomognem braći i sestri da se obrazuju, pa čak i da ih malo razmazim. Moja mama može da radi na poziv, a ne da ima fiksno radno vreme svakog dana. Sve ostalo je manje važno".

Šta rade vaši?

"Zaposleni su u staračkom domu, tata vodi smene medicinskog osoblja, a mama je medicinska sestra. Moj brat završava srednju školu, a sestra bi trebalo da diplomira u maju. Oni su moj najveći ponos".

Da li vi strudirate?

"Da, psihologiju. Na kraju karijere želim da se posvetim mentalnom zdravlju sportista. Mislim da postoji potreba za takvom osobom u svakom timu".

Da li ćemo vas jednog dana videti kao mamu?

"Apsolutno da. Od malih nogu imam želju, ali tek nedavno sam shvatila da to može da se ostvari".

U kom smislu?

"Ranije nisam mogla da zamislim da bi neko poželeo da ima dete sa mnom. Nisam sebe smatrala privlačnom".

Molim?

"Odrasla sam u okruženju gde je standard lepote biti pre svega beo. Znate, deca mogu da budu baš neprijatna. Uvek sam bila najviša, bila sam crna i sa ovim loknama koje sam mrzela. U jednom trenutku sam obrijala glavu. A tad su me zadirkivali jer nisam imala kosu. Život je sr..., osećala sam se kao g..o".

Kako sad razmišljate?

"Naučila sam da drugačije ne znači i ružno. Ja sam sportista, ali sam i žena i kao takva mogu da budem senzualna".

Da li ste zaljubljeni u poljskog odbojkaša Mihala Filipa?

"On nije moj dečko. Izlazili smo neko vreme. Već je gotovo".

"Zato što sportisti varaju. Svi su u brakovima, imaju decu, a onda ih uhvatiš u noćnom provodu sa drugim devojkama. Nezamislivo... Uložite vremena da stvorite vezu sa osobom, a onda sve bacite u toalet? To je za nas žene pakao".

Bili ste u vezi i sa odbojkašicom Katažinom Skorupom. Kako su to vaši roditelji prihvatili?

"Veoma loše. Brinuli su šta će reći rođaci, prijatelji, komšije... Onda su shvatili da to, ipak, nije moj izbor. Ko bi se odlučio za način života koji vas suprostavlja svima? Neke stvari se jednostavno dese".

Da li ste se posle toga osećali prihvaćenije u društvu?

"Ne toliko, nije me bilo briga. Ljubila sam devojku i javno. Reakcije nisu bile prijatne. Problem je što ljudi ne gledaju svoj posla. Što mene osuđuju ili istoploni par koji sa ljubavlju odgaja decu, kad je toliko tradicionalnih nefukcionalnih porodica? To je us... svet. Nadam se da će Apokalipsa uskoro doći".

Zar ne mislite da je to malo preterano?

"Da li ste svesni da se sestra i ja ponekad pitamo da li je prikladno da donosimo decu na svet?"

Šta tačno mislite?

"Znate, ako moj sin bude imao crnu kožu, doživeće sve ove gadosti koje sam ja iskusila. Ako bude melez, još gore. Osećeća se previše crnim za belce i previše belim za crnce. Da li vredi roditi dete i osuditi ga na nesreću", upitala je Paola Egonu za kraj.