Berlin Berlin,nous allons a Berlin!

Sećaš li se evropskog prvenstva u Francuskoj od pre 22 godine? Fantastična generacija Platinija, Tigane, Žiresa, Batistona, Batsa? Bili su neprikosnoveni. Igrali su fudbal i umirali u lepoti. Zlatno doba francukog fudbala bez svetske krune. Oba puta im je Rumenige stavio znak Halt ispred lifta koji vodi na nebo. Ali zato su sve naplatili na domaćem terenu. Navijao sam za njih i na Mundijalu u Španiji i u Meksiku, igrali su najlepše. Kao što sam te ’84. u polufinalu navijao protiv. Neko je igrao lepše. I nezasluženo ispao. Portugal. Šalana, velemajstor driblinga, dovodio je do ludila i one kojima je smrtni greh bio proturiti loptu tamo gde se ne sme. Za Rabaha Mađera, koji je štiklom skinuo Bajern u finalu Kupa šampiona u timu nije bilo mesta. Ne zato što je bio iz Magreba. Već zato što je tu štiklu bolje lakiralo bar jedanaest u grimiznim bojama. E, takav Portugal je ispao. Bilo mi je strašno krivo, i želeo sam revanš. Večeras.

No, štošta promenilo za ove dve decenije. Zizu je nadmašio sve koji debelo peglaju tridesete. On ne traje, on i dalje igra. Za razliku od matorana preko puta koji manjak daha u plućima kompenzuju šibicarenjem. Gipsy Kings. Ali sudio je na sreću onaj koji je sve te asfalt fore učio još kao klinac u predgrađu Montevidea. Teatar pročitana knjiga. Od Portugala koji sam voleo nije ostalo skoro ništa. Nemoć na terenu za noge po rebrima. To briše sve, i one dobre šanse, i prividnu nadmoć na mahove. Džaba sve kad ne znate da gubite. Da se ne lažemo, i ovi Gali nemaju čarobnog napitka kao pre 20 godina, ali imaju Kralja. I jednu titulu iza sebe. Koja je možda presudila da poslednjih dramatičnih pet minuta nesigurnom Bartezu ne budu noćna mora, i da se trg u Mecu pretvori u vulkan. Onoj simpatičnoj porodici u portugalskim dresovima kraj četvrt meseca koji se smeši na kafe Bar a la Lune preostalo je samo jedno. Fado.

Strah od prelaska sa nemačkog flipera sa sigrunim maršrutama ka esktrabonusu na francuske felševe sa ovamo ili onamo putokazima pokazao se kao potpuno neopravdan. Odmah nakon što je Vodafon DE i Tango L na displeju mobilnog zasijalo ime francuskog operatera, na velikoj tabli iznad autoputa Strasbourg, Paris. Do ovog drugog mestašceta jače od 300 kilometara, tako da sumnjam da bih zakačio scenu u kojoj Bartez na samo sebi svojstven način stavlja paketić sa mašnicom Figu u ruke, tj. na glavu. Taj trenutak – a vredelo je videti koliko su Francuzi u potpunoj paranoji kad god lopta leti ka Ćelavom – sam ispratio stisnut između dva tipa sa devojkama koji su u Mon Dieu pozi samo sa rukama u vis pogledali u nebo i zahvalili se svevišnjem što nije Bartezu dozvolio da se još jednom proslavi.

Na prelasku u Francusku sačekala me je oluja. Kako, ne igraju naši, nije ovo Minhen? Dok se nerviram što brisači nemaju 18 umesto 5 brzina, lagano idem zaustavnom trakom i pokušavam da ukačim šta me vodi u centar grada, Zentrum, Centrum, Mitte ili kako se već meta zove ovde, uvek ta poslednja dva slova ispere bujica na vetrobranskom staklu. I kada sam se već uplašio (poradovao) da mi je put za Pariz zagarantovan (kao i LPG odiseja), eto spasa. Mala strelica koja nepogrešivo vodi u Metz arenu, šta god to bilo. Te Arene su uvek dobar reper kada nemaš kompas ili si mapu zaboravio na stolu ispod Milke od marakuje i iza boce Leffe piva (šmrk, nemamo više...). Neki fajt tamo mora da bude. I bio je. Bar u najavi. Parkiram na obodu grada kraj hale veličine Pionira (svako dalje poređenje je neumesno) i vidim ispred ulaza najvernije. To majstori, tri sata pred tekmu. Prva predrasuda ide u koš. Nisam naleteo na čoveka koji ne govori engleski. Zapravo, na one koji ga znaju a ne žele da ga koriste. Svako, od klinaca tinejdžera do matoraca sa štapom i beretkom (da, da, ovde smeju i deca i starci da dolaze na utakmice...) će da ti objasni šta god da pitaš. Ili da te uputi tamo gde možeš da saznaš. Koje je vino ovde najbolje, recimo : ) U ovoj hali se gledaju sve utakmice reprezentacije, a tako je i u ostalim gradovima. Ufur za dž, kontrola blaga, ovi stjuarti bi komotno mogli i kod nas da rade. Moram da priznam da nakon preciznog germanskog malo ove nonšalancije ne smeta.

Njihovi klinci nisu tako glasni i euforični kao nemački, mada više brbljaju i gestikuliraju dok jedan drugom proveravaju da li su tri boje na svome mestu. A i vole da pitaju. Ako ih zamoliš za fotku, odmah, za koga, odakle si... Pa sad, u međuvremenu sam se izveštio, od onih iskrenih autoironičnih Da, Da, Jeste, mi smo ti koji smo pukli set bez dobijenog gema, sad se samo lociram kao – Jug Evrope. Niste čuli? Nova zemlja, crveni dresovi, ruka na srcu, nova Himna. Mada još uvek ne znamo ko će da je peva. I ko će da diriguje (nego, ako je zaista istina da je Onaj predložio Onoga, onda ćemo na sledeće svetsko u sledećem veku!).

I dok se klinci češkaju i preispituju šta su to propustili na času geografije, šmugnem do tri postarija gospodina da otkrijem zašto odjednom svi hitro odlaze. Jao bre, nemoj da je sve otkazano. No, no, monsieur, samo se sve seli u centar. Divno, a kako ću ja tamo? Ah, kolima ste, iz daleka? Taman htedoh opet o koordinatama Juga Evrope, a tip me preduhitri: Ovako ćemo. Ja ću kolima sa vama, moji prijatelji će svojim. Merci, dobri gospodine. I tako me je predobri Michel kroz slalom uličicama na kojima su panduri postavili barikade za vozila doveo na pedeset metara ispred katedrale. Nema mesta, Michel, a već sam za pauka u Nemačkoj... Dok ja pokušavam da mu objasnim da nisam zentara nego da već imam skoro dve stotke manje u buđelaru, on se nešto žučno prepire sa pubom. Nekoliko stotina kilometara severnije to ne bi prošlo. Pandur diže rampu, ulazimo u preslatku uličicu sa starom kaldrmom i preslatkim restorančićima. Šta ste mu rekli? Ah, da ste vi moj stari prijatelj iz Jugoslavije, novinar, i da ste potegli kolima ovde samo da biste sa mnom gledali pobedu Francuske! Koliko laži na jednom mestu. Nemam srca da mu kažem za Šalanu. Samo o Kralju. Ouiouiouioui!!! I tako kažu Nemci, Fussbal-Gott? Grohotom se smeje i priča sebi u bradu na francuskom. I da sam razumeo, ne bi bilo baš u duhu Evropske unije da prevodim šta je rekao...

Na kratkom putu do trga gde će biti fešta ispričao mi je sve o gradu, katedrali, fudbalu, uputio na obavezne restorane i preporučio vino. Može li više? Možda analiza bukea posle 2:0? Zahvaljujem se i odobravam, to je rezultat sasvim u skladu sa količinom golova koje sam prognozirao. Michel sa svojima, ja u masu. Domaći lokalni bend praši neki pitki pop rokić do početka utakmice. Između pesama paljenje fitilja prozivanjem najboljih. Francuzi i dalje nisu izgubili divan običaj da zastave nose na štapu. Posle himne, posle Zidanovog projektila hiljade zastava u vazduhu. Eee, davno je to bilo, pre novina za sedenje... I naravno, posle zadnjeg Lariondinog zvižduka. Konačno sam tamo gde se raduje.

Vino za sve, otprilike, dobacuje konobaru gospodin u odelu, pripremljeni vatromet iznad grada, panduri zaboravljaju zašto su tu, klinci im se obeslili na borna kola i nakačili zastave, konvoj kola u kontrasmeru sličan onima koji su harali Beogradom u doba dok smo taj Molten znali da bacamo...

Pre nego što postanem saučesnik, hvatam jednog postarijeg gospodina sa flašom i dve čaše u ruci. Kuda za Luksemburg? Naravno objašnjava i smeje se. Kružni tok, most, reka, i pravooo. Na Trir, Koblenc, Keln, Dortmund, Hanover, Magdeburg. E sledeće mesto, tamo se vidimo u nedelju...

Pogledajte trg u Mecu posle Zidanovog gola (avi, 2.7mb)