Nebo nad Gelzen´om (subota 1. jul)

Bilo je tu svakakvih lica, najviše engleskih navijača, prilično pristojnih, mladi parovi u dresovima, stariji ljudi u dresovima, dosta modernog i urbanog sveta, takođe u dresovima... Ostatak su činili japiji koji su putovali ka bonskom aerodromu, turisti i „mešano meso“, dakle ljudi bez, naizgled, jasnog životnog cilja tog sunčanog subotnjeg jutra.

Za odlazak na utakmicu Engleska – Portugal, spremio sam posebnu kompilaciju. Buzzcocks i The Ramones su bili više kao intro za nešto što su činili Cockney Rejects sa „Forever Blowing Bubbles“, Libertines sa „What a Waster“, Barmy Army sa „Que Sera Sera“ i još neki navijački ložački šlageri. Kako smo se udaljavali od Berlina, bar je sve više postajao ključna pozicija u vozu. Formirao se red za piće, čvrsto sam držao kotu zvanu „šank pored prozora“, preko puta mene trojica Engleza već su leškarila na podu, za drugim šankom stariji gospodin u odelu čita „Zidojče Cajtung“. Posle sat i po, voz je stigao u Hanover.

Za nekoliko minuta vagone su preplavili engleski navijači. Između redova, sa kartama i bez njih, u prvim i drugim razredima ... svuda ih je bilo, ali najviše, logično u baru. Ipak, prvi koji je iz Hanovera stigao pravo na ovu hit-lokaciju bio je neki nemački Del Boj, glasan, sa mobilnim u ruci, debeo u bermudama. Govorio je na iskrivljenom engleskom i pominjao ulaznice. Odmah za njim ušli su i glavni junaci, ekipa u „Fred Perry“, „La Cost“ i „Paul and Shark“ majicama, mali broj je imao dresove... Istetovirani, neki ćelavi sa ožiljcima, bučni, ali beskrajno zabavni... Ma, ekipa kao iz „Football Factory“.

Već oko 10.30 bili su dovoljno dugo u pivu. Nemački Del Boj im je prišao i pitao za ulaznice. Naravno, nisu ih imali, ali su zato krenuli da ga opsedaju... Videvši o čemu se radi, Nemac im preporučuje „druga Karla“, koji se nalazi u Gelzenkirhenu, daje im njegov telefon, Englezi ga savetuju da cene budu razumne, Nemac ih uverava da hoće, predstavlja se kao Torsten i lagano nestaje iz bara... Englezi piju, zabavljaju se i smeju.

Pre polaska u Gelzen dugo sam razmišljao šta da obučem. Da li engleski dres, ili možda argentinski kao omaž svojim nadama... Ipak, odlučio sam se za severnoirski, sa brojem „7“ na leđima, Bestovim brojem. Nekako, istovremeno posveta Bestu, ali i tiha podrška Eriksonovom timu protiv takođe dragih mi Portugalaca. Videvši me u Bestovom dresu, počelo je sa „Ej Džordži“, nastavilo se sa navijačkim pesmama o irskoj fudbalskoj ikoni, potom su krenuli da me časte pivom, nije ih zanimalo odakle sam, pitali su me za karte...Ekipa je iz Mančestera, svi su Junajtedovci osim jednog koji navija za Everton. Ubrzo smo svi krenuli sa „England Till I Dye“, „Who Ate All the Pies...“ i slične. U bar stiže ćelavi stariji visoki i mršavi gospodin. Logično, zaličio im je na Kolinu, pa su hteli svi da se slikaju sa njim. Kako je došao tako je i otišao. Potom ulazi Japanac, svi mu skandiraju „Imamoto“ na muziku „Aleluja“. Japanac se smeje i dobacuje očigledno lideru ekipe kako mu liči na „Mister Bina“. Tu je smeh postao zarazan, svi su se slikali sa Japancem. U jednom trenutku ulazi ekstremno mršavi i veseli, ispostaviće se, Izraelac, kome su najspontanije skandirali „I Preddict A Diet...“. Pristižu dva nemačka navijača, pokušavaju da im se dodvore sa „Vidimo se u finalu“. „Važi, ali vi nećete doći do finala“, odmah mu je odgovorio jedan od Engleza. Pesma je sve glasnija, peva se „God Save The Queen“, preko restoranskog menija, lepi se poster reprezentacije Engleske, stižu nova piva za mene... Svi silazimo u Bohumu, odakle dalje nastavljamo drugim vozom za Gelzenkirhen, rastajemo se i zakazujemo viđenje u vozu za povratak. Poželeh im pobedu, makar na penale.

Nisam računao na frustraciju Džerarda i Lamparda, Bekamovu iscrpljenost, vrhunsku glupost Vejna Runija... Umesto na beogradskom hipodromu Džeger se šepurio u loži Šalke Arene, fudbal se opet igrao u „sali“, bilo je lepo i uzbudljivo, zabavno i dirljivo, opet penali i opet Englezi gube. Na železničkoj stanici haos u saobraćaju, vozovi kasne, neki kreću pre vremena, Englezi pijani, pevaju kao da su u polufinalu. Stižem nekako do Dortmunda, lokalcem. Unutra prozivka Nemaca i Engleza. Jedni pominju finale u Berlinu, drugi pobede u ratovima, kreću lake, mahom istorijske uvrede, ali svi se na kraju smeju, prilično su pijani... Ulazim u poslednji voz za Berlin. Kao „plilićar“, do Mionice. Englezi spavaju po podu, polako počinju da shvataju da je vreme da se ide kući. Kondukter se nije pojavio. Kod Bilefelda sam uspeo i da sednem, a od Hanovera, postalo je sve ponovo mirno.

Moju „ekipu“ više nisam sreo....