Fudbal je na tlo Srbije stigao na samom početku XX veka, a 1903. istovremeno su organizovani klubovi u Subotici, Beogradu i Kragujevcu. Bio je to začetak ljubavi koju nisu uspeli da umanje ni neverovatni uspesi drguih klupskih sportova – fudbal je uvek bio i ostao najomiljeniji sport u ovoj zemlji.
Kada je FIFA organizaciju prvog Svetskog šampionata dodelila Urugvaju razočarani i uvređeni evropski fudbalski savezi su masovno odustali od učešća. A put su krenula četiri tima – Francuska, Belgija, Rumunija i Jugoslavija – a samo jedan je stigao do polufinala.
Šavovi po kojima će se dva puta u 50 godina raspasti drava Južnih Slovena bili su vidljivi u pripremama za put u Urugvaj. Hrvatski klubovi svojim igračima nisu dopustili da idu preko Atlantika, pa je na prvom SP zapravo učestvovala reprezentacija Srbije. Njihov uspeh sa tog šampionata nije prevazišla nijedna balkanska selekcija do današnjeg dana. Pobeda nad Brazilom uvela je "Bele orlove" u polufinale, gde su čak poveli protiv Urugvaja, pre nego što će policajac iz gol auta inicirati preokret i debakl od 6:1.
Od tog trenutka pa do Italije 1990. godine srpski fudbaleri činili su osnovu reprezentacije Jugoslavije, selekcije koja je tokom pedesetih i šezdesetih bila u samom svetskom vrhu. Od 1948. do 1968. FNRJ i SFRJ je dva puta izgubila finala Evropskih prvenstava, osvojila jedno olimpijsko zlato i tri srebra, i stigla do četvrtog mesta na šampionatu sveta u Čileu (uz dva plasmana u osam najboljih).
Posle 1966. selekcija SFR i SR Jugoslavije sledila je jednostavan sistem – učestvuje na šampionatima sveta koji se održavaju u Evropi, preskače one van nje. Sve do poslednjih godina bivše zajedničke države uspesi su bili proređeni (četvrtfinale SP 1974, polufinale EP 1976), a zatim je sport simultano ušao u krešendo sa politikom.
Počelo je na OI u Los Anđelesu (bronza), nastavljeno zlatom mlade selekcije 1987. u Čileu (istini za volju, osovinu tog tima činili su hrvatski igrači), da bi 1990. Argentina boljim izvođenjem penala zaustavila "plave" u četvrtfinalu SP u Italiji. Krunu sjajne serije rezultata obezbedila je Crvena zvezda – evropski i svetski prvak 1991. godine sa kompletno domaćim sastavom.
Umesto da dosegne očekivane visine srpski fudbal tada se suočio sa sankcijama. One su sprečile reprezentaciju značajno umanjene zemlje da učestvuje na tri uzastopna velika takmičenja (iako se za EP 1992. godine uredno kvalifikovala), sprečivši jedan od najperspektivnijih timova na planeti da se takmiči u naponu snage.
Cela priča o tom periodu tu ulazi u domen "šta bi bilo kad bi bilo...". Kada je vraćena na mapu sveta selekcija Srba i Crnogoraca plasirala se na dva uzastopna velika takmičenja i na oba stigla do druge faze (gde je oba puta nepremostiva bila Holandija, jednom jedva, drugi put brutalno).
Šestica iz Roterdama gurnula je jugoslovenski (i zatim SCG) fudbal ka dnu, koje je dotaknuto u Bakuu. Razlozi za optimizam pojavili su se u međuvremenu, a promena strategije i orijentacija na odbranu doneli su uspeh i plasman na SP.
SRBIJA I CRNA GORA
Argentina
Holandija
Obala Slonovače
Srbija i Crna Gora
