Samizdat: Moja pravila igre

Western Union
Oni su veterani. Stara garda. Šmekeri. Drumski vukovi. Radi ih benzin, bol ožiljaka i pakao tribina. 10.000 kilometara slave. Znaju da gube. Sada žele pogled sa neba. Usred leta usred Berlina, najbolje odelo i lakovane cipele za poslednji ples. Igra će im ponovo slomiti srce.
Takva je vera navijačka.

11. jul 2006. | 08:04

Naša priča je priča svakoga od vas. Kinta je važna, ali nije presudna. Jednom ti se slože sve kockice. Kad tad. I to nemoj da propustiš. Linija manjeg otpora ne postoji. Bez obzira na tanak džep. Bez obzira na šefa i gazdu. Bez obzira na godine. Bez obzira na to što nam je naša zemlja onemogućila da sve ovo radimo petnaest godina ranije. Bez obzira na sve. Skini prašinu sa čizama. Odsedlaj pastuva. Napuni bisage. Stavi travku u ugao usana. I kreni pred jutro. Da osetiš izazov. Zagrli Džolija Džampera i šapni mu na uvo. Galop, mali...

Krenulo je iz zezanja. I ostalo je zezanje do kraja. Jedino je tako moglo da uspe. Sa osmehom na nerešive probleme. I njima smo zalepili smajlija na rever. Ulaznice, vize, smeštaj, kako putovati, gde spavati, sve to u početku izgleda strašno. Veliko kao planina. A onda kreneš da rešavaš, korak po korak. Prvo naravno napraviš tal sa ženom, decom, devojkom. Uslov svih uslova : ) A onda se odrekneš maksimalno svih hobija i slobodnog vremena. Jer cimanje je svakodnevno. Više puta. I ne traje manje od nekoliko meseci.

Mi tradicionalno megalomanske planove pravimo za Svetog Nikolu kod Madže. Sve do prošle godine, sve se završavalo na mamurluku. A onda, rekoh već, kockice se slože. Sad ili nikad. Nas četvorica nismo ni vredniji ni bitniji od naše velike ekipe. Jednostavno, nama se sve skockalo sada. Kao što želimo da se svima ostalima, njima, vama, tebi negde u albumu života na najšarenijim stranama šepure karte sa utakmica (ma kakav rezultat bio), maskote velike i male, navijačke kape i zastave ljutih protivnika, prazna (ili puna) boca najomiljenijeg piva, privesci za ključeve gradova u kojima si ostavljao tragove, prazni omoti omiljenih slatkiša, srca puna osmeha svih divnih ljudi sa kojima si delio istu strast...

Mi nismo sportski novinari. Mi se samo strašno palimo na fudbal. I to je sve. Sticaj maksimalno neobičnih okolnosti (kako to obično biva) nam je omogućio da na Mundijal ne idemo kao turisti, kako smo prvobitno planirali. Slajbe, dečja igra za matore, Titula Prvaka Sveta, dečji san za matore, fenomenalna zastava (da, definitivno tvrdim da smo imali najoriginalniju i najlepšu zastavu. Zašto smo je razvili tek nekoliko puta, i juče ispred Brandernburške kapije, pitajte one koji sada na plažama pokušavaju da speru blam koji im je obeležio karijere), i fantastična četvorka sa koltovima. Prskaćim. Dovoljno za priču...

Dogovorili smo se da ne falsifikujemo. Bilo je dana kada smo se fenomenalno provodili, bilo je i onih kada se kuliralo u leru. Bilo je sjajnih saputnika iz zemalja koje znamo samo sa zanimljive geografije, bilo je i onih koji ne zaslužuju da ih apostrofiramo. Onima koje ćemo večno da pamtimo, hvala za sve. Da ovo ne bude cover zahvalnica sa CD-a, prepoznaće se. Ili što reče jedna sjajna dama bez koje ovoga ne bi bilo, Cmok svima.

Da li smo verno uspeli da dočaramo atmosferu? Nikada. To ćeš morati sam. Mi smo samo hvatali u letu vinjete koje su letele iznad reflektora. Nekad nam se činile kristalno jasnim (ne mislim samo na jutra nad Amsterdamom), nekada su nas umor, premalo sna i previše piva sprečavali da im uzvratimo dupli pas. Neko bi dodao, biće i da je zbog prve farbe, nepopularno godište. Ma jok.

Mi ne ratujemo sa našim godinama. Nismo ni u fazonu da im prkosimo. Čemu? Jednostavno, o njima ne razmišljamo. Godina je samo broj.

I dalje igram dečje igre za matore, i dalje sanjam dečje snove za matore. Plavi kit će u marinu kraj splava kod hidrobaze, da baci sidro, da se nahvata sunca, da mu udarimo novu farbu. Jer za četiri godine će na malo duži put. Na zvezde i na vetar. Do Južne Afrike. Na Rt Dobre Nade.

Kad dođe vreme, prelomi. Bez obzira na sve. Pođi sa nama. Ima mesta. Da duvamo u jedra zajedno.

Postojeći komentari (14) | Pošaljite komentar   Odštampaj   Pošalji

Teško mi je bilo da to progutam, ali tako je. Moj je problem što sam želeo da onaj koji je srušio one za koje sam navijao ode u legendu na spektakularan način. Izvio se i poslao glavom projektil, kao pre osam godina kada je prvi put srušio karioke. Ali ovoga puta je protiv sebe imao najstrašnijeg od svih golmana, već viđeno u mreži završilo je tamo gde nije trebalo. I režiralo tragičan kraj. Nije mu dala pustinjska krv da ne uzvrati uvredu...

Postojeći komentari (1) | Pošaljite komentar

Leman i Kan su bratski zagrizli medalju koju nisu želeli. Sumnjam da bi bilo tako da je jedan od njih pre drugog digao pehar. Domaćinu najmanje postolje kao nagrada za maksimalan trud i častan oproštaj. Švajnštajger bi sigurno pre voleo da su ta dva projektila išla ka Bufonu, ali pitanje je da li bi sjajni kec azura leteo u prazno kao majstor za penale Rikardo. Malim prevarantima sa Pirineja (veliki otišli kad i inače) veliko četvrto mesto. Svima potaman. A danas, konačno meč za istoriju. Vadimo naša odela i lakovane cipele. Spremni smo. Zbog toga smo došli. Sanjali smo da budemo glavni plesači na podijumu, ali topovi će zumirati druge. Mesto u publici kao nagrada za avanturistički duh. Danas plavo na plavo. A naše crveno, za četiri godine : ) Poslednji je dan. Uživajmo!

Postojeći komentari (0) | Pošaljite komentar

Ко каže da smo loše prošli u Nemačkoj? Uzeli smo titulu prvaka. U košarci. Saša Obradović je u svojoj debitantskoj trenerskoj godini tukao visokobudžetne Albu i Bamberg i dve godine pre plana doneo titulu prvaka u Keln. Uradio je ono što je nekima na travi bilo apsolutno nemoguće. Pobedio je jače od sebe.

Postojeći komentari (1) | Pošaljite komentar

U Francuskoj sam. U Mecu. Na malom trgu gde ima oko dvadeset hiljada ljudi. Levo od katedrale, iza spojenih bistora, ispred velikog video bima. Sa strane prigušeni kandelabri. U centru crvene baklje i Allez La France. Nije još počelo. Dva komentatora na TF 1 ćute dok sa ogromnih zvučnika odjekuje Marseljeza. Ceo Mec peva. I onih preostalih 130.000 koji nisu mogli da stanu na trg već su se načičkali po kafeima u uskim uličicama. Himna se završava kada kamera zumira Kralja. Zidane, Fussball-Gott. Tako o njemu piše današnji Bild. L’Equipe samo njegovu veliku sliku bez teksta. Bog. Dva puta rušio Brazil. Ide u Berlin da Zlatnu Boginju ostavi u suzama. Poljubiće je poslednji put...

Postojeći komentari (2) | Pošaljite komentar

Bilo je što biti mora. Paolo Rosi je šapnuo Lipiju šta bi trebalo da radi. Gerda Milera nije imao ko da čuje. Italijanska hitra lađa je sa dva topovska hica poslala na dno U-96. Kapetan Jirgen je periskop držao previsoko. Mali Groso je nanišanio, i fenomenalnim efeom poslao Lemana na poster a sebe u istoriju. Ende. Der Traum vom Finale ist aus.

Postojeći komentari (3) | Pošaljite komentar


prethodna strana 1 od 5 sledeća idi na stranu
Šta je RSS?

VESTI

Arena

REZULTATI UŽIVO

  • Italy - France | 1:1 sportska kladionica lavovi - lavovi.com