Rt Dobre Nade

Krenulo je iz zezanja. I ostalo je zezanje do kraja. Jedino je tako moglo da uspe. Sa osmehom na nerešive probleme. I njima smo zalepili smajlija na rever. Ulaznice, vize, smeštaj, kako putovati, gde spavati, sve to u početku izgleda strašno. Veliko kao planina. A onda kreneš da rešavaš, korak po korak. Prvo naravno napraviš tal sa ženom, decom, devojkom. Uslov svih uslova : ) A onda se odrekneš maksimalno svih hobija i slobodnog vremena. Jer cimanje je svakodnevno. Više puta. I ne traje manje od nekoliko meseci.

Mi tradicionalno megalomanske planove pravimo za Svetog Nikolu kod Madže. Sve do prošle godine, sve se završavalo na mamurluku. A onda, rekoh već, kockice se slože. Sad ili nikad. Nas četvorica nismo ni vredniji ni bitniji od naše velike ekipe. Jednostavno, nama se sve skockalo sada. Kao što želimo da se svima ostalima, njima, vama, tebi negde u albumu života na najšarenijim stranama šepure karte sa utakmica (ma kakav rezultat bio), maskote velike i male, navijačke kape i zastave ljutih protivnika, prazna (ili puna) boca najomiljenijeg piva, privesci za ključeve gradova u kojima si ostavljao tragove, prazni omoti omiljenih slatkiša, srca puna osmeha svih divnih ljudi sa kojima si delio istu strast...

Mi nismo sportski novinari. Mi se samo strašno palimo na fudbal. I to je sve. Sticaj maksimalno neobičnih okolnosti (kako to obično biva) nam je omogućio da na Mundijal ne idemo kao turisti, kako smo prvobitno planirali. Slajbe, dečja igra za matore, Titula Prvaka Sveta, dečji san za matore, fenomenalna zastava (da, definitivno tvrdim da smo imali najoriginalniju i najlepšu zastavu. Zašto smo je razvili tek nekoliko puta, i juče ispred Brandernburške kapije, pitajte one koji sada na plažama pokušavaju da speru blam koji im je obeležio karijere), i fantastična četvorka sa koltovima. Prskaćim. Dovoljno za priču...

Dogovorili smo se da ne falsifikujemo. Bilo je dana kada smo se fenomenalno provodili, bilo je i onih kada se kuliralo u leru. Bilo je sjajnih saputnika iz zemalja koje znamo samo sa zanimljive geografije, bilo je i onih koji ne zaslužuju da ih apostrofiramo. Onima koje ćemo večno da pamtimo, hvala za sve. Da ovo ne bude cover zahvalnica sa CD-a, prepoznaće se. Ili što reče jedna sjajna dama bez koje ovoga ne bi bilo, Cmok svima.

Da li smo verno uspeli da dočaramo atmosferu? Nikada. To ćeš morati sam. Mi smo samo hvatali u letu vinjete koje su letele iznad reflektora. Nekad nam se činile kristalno jasnim (ne mislim samo na jutra nad Amsterdamom), nekada su nas umor, premalo sna i previše piva sprečavali da im uzvratimo dupli pas. Neko bi dodao, biće i da je zbog prve farbe, nepopularno godište. Ma jok.

Mi ne ratujemo sa našim godinama. Nismo ni u fazonu da im prkosimo. Čemu? Jednostavno, o njima ne razmišljamo. Godina je samo broj.

I dalje igram dečje igre za matore, i dalje sanjam dečje snove za matore. Plavi kit će u marinu kraj splava kod hidrobaze, da baci sidro, da se nahvata sunca, da mu udarimo novu farbu. Jer za četiri godine će na malo duži put. Na zvezde i na vetar. Do Južne Afrike. Na Rt Dobre Nade.

Kad dođe vreme, prelomi. Bez obzira na sve. Pođi sa nama. Ima mesta. Da duvamo u jedra zajedno.