Finale

Nemci su sjajno ispratili svoju reprezentaciju. Reč Bleibt podvučena crno crveno žutim. O Klinsmanu neki drugi dan. Ujedinili su se kao na početku šampionata. Ulice Berlina vodile su ka trgovima na kojima je elf imao podršku kao nikad. Slavlje kao da su uzeli titulu. Uprkos potajnim snovima da se može kao u onoj komičnoj pesmici, najava četvrte titule da bi se u Južnoj Africi jurio Brazil. Bez obzira na to što će večeras možda neko drugi dobiti priliku da za četiri godine dohvati karioke, oni su svoju bronzu proslavili kao da nema više nikoga iznad njih. I odmah se okrenuli spektaklu u kome neće učestvovati.

Očekivani rasplet za bronzu gledali smo na više mesta, tražeći četiri stolice viška. Nigde. I na kraju smo, kako to obično biva, završili na najboljem mestu. Kafe, vinoteka, štagod... Rosa. Eto zašto nam istočni deo Nemačke maksimalno paše. Stari stolovi, još starije stolice, nehajno raspoređeni po parčetu kaldrme koje pripada kafeu. Unutra stari grad, sjajna džezijana i veliki portret Maradone iznad šanka. U toaletu svaka pločica ima malu Maradoninu fotku. Vlasnik Napolitanac, ne može da zaboravi ona vremena... Danas mesta kod njega nema. Sistem fantastičan. Naručiš klopu, daš evro za vinsku čašu, i jedeš i piješ koliko možeš. Izbor klope sjajan, izbor vina još bolji, i za to ostaviš para koliko želiš. Ma neee, nijednog trenutka nam nije palo na pamet. Sjajna navlakuša. Naravno da smo dali i više nego što je trebalo.

Posle utakmice euforija na ulicama, raspusnije nego što smo viđali. Čari istoka.

Danas već oko podneva Azuri i Gali se kroz smeh prepucavaju na ulicama. I Elf u dresovima, bronza je to. Večeras će vredeti više nego prokleto drugo mesto. Učtivost domaćina ne da tasu da prevagne, ali se koplja lome oko Zizua. Je li ovo kraj priče kao iz bajke, spektakularan završetak fantastične karijere, poslednja utakmica u dresu trikolora na kojem će se proštepati druga zvezdica? Ili će Squadra od sutra na vrata Brazila zakucati sa četvrtog sprata? Moja malenkost za onoga ko je kralju skinuo krunu. Moji pajtosi Forza Italia. Hteli smo da to plavo danas bude u nijansi koja je više od sedamdeset godina bila boja jedne zemlje koja više ne postoji. Kako god, Die Fantastische Vier su konačno stigli do cilja. Nakon metar dana i skoro deset soma kilometara Berlin je naš. Pardon, njihov. Mi ćemo samo jedan drugom pokupiti kintu za opkladu. I proveseliti se zajedno s pobednicima.

Popodne provodimo na sjajnom mestu. Mali rukavac koji se uliva u Špre, reku koja vijuga Berlinom. Podseća na doba Ade Međice, s polovine osamdesetih. Desno Klub Vizionara, za maratonce, ekipa koja noćni život Berlina živi i danju. Popodnevni chill uz elektroniku u trećoj brzini. Mi sedimo sa druge strane, preko puta oslikanih zidova, u restoranu Slobodni plivač. Za male pare opet klope koliko želiš. Sokići, a onda vrebamo ligeštule na pontonu. Ahhh... Zatvori oči i seti se.
Počelo je na slavi kod Kuma. I jednim komičnim tekstom o nama kao Svetskim šampionima.
Da li sam zaista verovao u to? Naravno. Da li sam znao šta će zaista da se desi? Naravno. I kako to onda može jedno s drugim?

Seti se Erika Kantone koji sedi za miks pultom i priča o Ronaldinju, malom i velikom. Obične reči koje znače sve.

Nikada nemojte odrasti.

Upravo tako.

Spremajte pare za Južnu Afriku.

Klinac Forever!