Crna tačka Maradone sa Karpata

Na Svetskom prvenstvu debitovao je 1990. godine. Hadži je igrao dobro, ali je njegov tim završio takmičenje posle jedanaesteraca u osmini finala sa Ircima. Na vrhuncu karijere bio je četiri godine kasnije. Uz Romarija i Roberta Bađa bio je jedan od najboljih igrača šampionata, a od tri gola koje je postigao u Americi lob u meču sa Kolumbijom bio je najlepši. Kao i u Italiji jedanaesterci su zaustavili Rumune, tada u četvrtfinalnom duelu sa Šveđanima.

Iako je igrao za madridski Real, Barselonu i Brešu njegova klupska karijera nije bila blistava. Nikada nije pokazao sav potencijal, a često su prepreka bile kazne i suspenzije. Hadži je bio igrač koji se snalazio samo kada mu se da potpuna sloboda, svaki veliki sistem i ozbiljan klub bio j nerešiv problem za njega.

Igrao je i na SP 1998. godine, Rumuni su prošli u drugi krug, ali i izgubili – 1:0, golom, logično, postignutim iz penala. I pored odluke da se oprosti od reprezentacije na šampionatu u Francuskoj vratio se u nacionalni tim za PE u Holandiji i Belgiji, dve godine kasnije.

Za reprezentaciju je odigrao 125 utakmica, a poslednju, sa Italijom u četvrtfinalu PE završio je neslavno, isključenjem.

Pokušao je da se domogne još jednog prvenstva sveta, kao trener, ali je, razočaran neuspehom Rumuna u kvalifikacijama posle samo šest meseci podneo ostavku.

Najslavniji trenutak karijere, kada su klupski nastupi u pitanju, doživeo je na kraju. Kao predvodnik tima Galatasaraja osvojio je Kup UEFA, prvi za jedan turski klub u istoriji.