Mari konačno, Rodžeru medalja, Delpov preporod

Donedavno prvi teniser sveta Novak Đoković ostao je bez medalje, Del Potro je nadmašio očekivanja i doneo Argentini prvu medalju, Federer će pomalo žaliti za zlatom ali je napravio veliki uspeh, dok je Endi Mari trijumfom najavio da bi teniski vrh mogao da obrne naglavačke.

Uzroke neuspeha Novaka Đokovića na OI analizirali smo u posebnom tekstu.

Koliki li je samo teret pao sa ramena Endija Marija kada je osvojio poslednji poen u finalu sa Federerom? Nezamislivo veliki jer Škot je konačno bio na vrhuncu svojih moći u najvažnijem meču – posle četiri GS finala u kojima je osvojio samo set, Mari je u finalu OI prvom teniseru sveta prepustio samo sedam gemova.

Endi je ceo turnir odigrao na visokom nivou, a jedini set izgubio je od Markosa Bagdatisa. U polufinalnom okršaju sa Đokovićem, posebno u prvom setu, a zatim i ceo meč sa Federerom, Mari je odigrao besprekorno – pojačavao je kada je trebalo, odlično je servirao i, što je najvažnije, u svakom trenutku je bio maksimalno fokusiran na svoj plan igre ne dozvoljavajući da ga imalo poremete bilo kakvi spoljni faktori, a to ranije nije bio slučaj.

Polufinalni trijumf nad Novakom bio je izuzetno važan, ali pritisak finala jeste ono što je sputavalo Marija u prošlosti. Sada je uspeo da se izbori sa očekivanjima domaće publike, a u tome mu je sigurno koristilo iskustvo iz nedavno izgubljenog vimbldonskog finala.

I tada je Endi osvojio prvi set, bio je veoma blizu da osvoji i drugi, ali Federer je izjednačio i zatim uspeo da preokrene. Mari je sada posle prvog seta još pojačao ritam znajući da ne sme da dozvoli da momentum pređe na suprotnu stranu, pošto je Rodžer nemilosrdan kada se razmaše.

Presudan je bio treći gem drugog seta, kada je Škot pri vođstvu od 2:0 u gemovima spasao šest brejk lopti i poveo sa 3:0. To kao da je totalno demoralisalo Švajcarca i Mari je lagano uzeo drugi set.

Federer, koji obično ne odaje mnogo informacija svojim govorom tela, početkom trećeg seta bio je vidno nervozan, mučio se sa tajmingom, a forhend mu je i suviše oscilirao.

S obzirom na takvo stanje stvari, bilo je samo pitanje trenutka kada će Endi napraviti brejk – to se dogodilo u šestom gemu, a do kraja je Mari bio suveren i izgubio je samo dva poena na svoj servis došavši do najveće pobede u karijeri.

Od Marija nismo videli nikakve posebne novitete u igri, tehnički gledano on je uvek bio raznovrstan teniser sposoban da iznedri fantastičnu partiju. Ono čemu ranije nismo prisustvovali jeste da Endi na takvom nivou odigra najvažnije mečeve bio je – apsolutno smiren i sve važne poene odigrao je odvažno (osim možda poslednje Novakove brejk lopte na 5:5 u drugom setu kada je imao malo sreće). U polufinalu i finalu ukupno je spasao 13 brejk lopti protiv dvojice najboljih na svetu, a to nikako ne može da bude slučajnost.

Takođe, utisak je da Mari igra sve ofanzivnije u važnim mečevima, posebno forhendom. On je to pokušavao još u prošlogodišnjim polufinalima Vimbldona i US opena sa Nadalom, ali čini se da mu je tada to više bila alibi-taktika, u stilu “eto, igrao sam ofanzivno, ali ponovo nisam pobedio”. Sada, kao i u izgubljenom finalu Vimbldona, bila je to kontrolisana agresivna igra sa mnogo više samopouzdanja, a ne napadi po svaku cenu, kao što smo viđali u određenim periodima spomenuta dva meča sa Nadalom.

Razlika u odnosu na vimbldonsko finale jeste što je Endi ovoga puta izdržao do kraja, ali i činjenica da je Federer znatno slabije igrao. Mari je olimpijski šampion, srećan je do neba, ali ipak se pitam – da li bi olimpijsko zlato menjao za trofej na Vimbldonu pre mesec dana?

Isto pitanje, samo obrnuto, može se postaviti i za Rodžera Federera – bi li mu više značilo olimpijsko zlato i kompletiranje ‘zlatnog slema’ od sedme vimbldonske titule? Teške dileme, ali zanimljive za promišljanje.

Za razliku od GS finala, Federer ovoga puta nije imao toliku psihološku prednost nad Marijem pre početka okršaja pošto je i on prvi put igrao za olimpijsko zlato. To se donekle i reflektovalo na terenu, mada ne bi trebalo zaboraviti ni da je Federer dva dana ranije igrao iscrpljujući polufinalni meč sa Del Potrom.

Od poraza od Đokovića na US openu prošle godine, Federerova forma je u konstantnom usponu. Kulminacija dobre igre došla je u vidu nove vimbldonske titule i ponovnog preuzimanja prvog mesta na svetu.

Negde je bilo i logično da usledi mali pad, ali Rodžer je ne baš blistavom igrom i uz nešto lakši žreb uspeo da dođe do finala – već na startu izgubio je set od Falje, mučio se i sa Istominom u prvom setu, a solidan otpor pružio mu je i Izner.

U meču sa Del Potrom Rodžer je još jednom pokazao istrajnost i smirenost koje ga krasi tokom cele karijere, a iz neprilika su ga izvukli ogromno iskustvo i moćni servis.

Ipak, u finalu mu je ponestalo goriva, na momente i sreće, pa je doživeo ubedljiv poraz od inspirisanog Marija. Federer je rešio da preskoči turnir u Torontu, što je veoma dobra odluka – potrebno mu je vreme da se oporavi fizički, ali pre svega emocionalno, kako bi maksimalno spreman i montivisan dočekao US open.

Najprijatnije iznenađenje turnira svakako je Huan Martin del Potro. Momak iz Tandila 2009. je osvojio US open, ali posle toga je imao mnogo problema sa povredama i nikako nije uspevao da parira najboljima na najvećim turnirima.

Dugo se već čekao njegov ponovni proboj, a brojni su već odustali od Argentinca kao ozbiljnog konkurenta vodećoj četvorci. I, kada smo se najmanje nadali, Delpo je odigrao izvanredno – na Vimbldonu nikada nije prošao dalje od osmine finala, pre mesec dana ga je baš u toj fazi ‘isprašio’ David Ferer, a sada mu je za dlaku izmaklo finale i sasvim zasluženo je osvojio bronzanu medalju.

Delpo se kretao nešto bolje nego uobičajeno na travi, posebno je bila fascinantna njegova forend dijagonala iz punog trka, a i mnogo se bolje snalazio sa slajsovima rivala koji mu tradicionalno zadaju poteškoće. Uz odličan servis i agresivnu igru u prelomnim trenucima, na OI smo videli Del Potra koji može da se uhvati u koštac sa bilo kime.

Uz oživljenog Marija, Delpova renesansa bila bi divna vest za kvalitet tenisa na ATP turu. Ipak, da bismo preporod i dočekali, nužno je da Argentinac i na nekom od GS turnira prikaže sličnu igru i napravi rezultat vredan pažnje. Tu će jednu od presudnih uloga imati i njegova fizička pripremljenost sa kojom je kuburio na turnirima ‘velike četvorke’, ali maraton na OI sa Federerom daje nadu da će i sa tog aspekta sve biti kako treba. Naravno, ne treba zaboraviti ni da u Londonu nije bilo Rafaela Nadala.

Od ostalih utisaka sa OI, izdvajamo da je Izner napokon pokazao da ume da igra na travi, da veteran Hjuit ima još izvrsnih partija u sebi, a da sa Berdihom čovek nikada nije načisto i da će tako verovatno ostati do kraja Čehove karijere.

Igre su gotove, na scenu se vraća redovni teniski repertoar, a pred nama je nekoliko pitanja na koje teniski zaljubljenici ne mogu da dočekaju odgovor. Je li Endi Mari konačno pobedio demone i može li da osvoji US open? Ima li Novak snage da se u tako kratkom roku vrati na vrhunac forme? Može li Federer da nastavi u istom ritmu? U kakvom je stanju Nadal? Šta da očekujemo od Delpa i ostalih? Čeka nas vrelo leto u SAD.

P.S. Ako neko od poštovanih komentatora ima bilo kakva pitanja, može ih postaviti putem komentara ili na mom nalogu na Tviteru (ozmo_sasa).