Bi(j)o na OI !!!

Mada bolje da nisam. Juno potkivano kermez nezuing švargle kobasice, tj. Mađari nas opraše u rukometu koji sam gledao. Nina (ona voli rukomet, šta će kad trampolinu i brzo hodanje ne poznaje) mi dala kartu… Ubi Bože koliko sam pokidao zivce, ne zbog naših rukometaša, oni su dali svoj maksimum, nego zbog navijača, što naših, što Mađara (na zemnuskom Đarama, jeee).

A najviše su mi se na glavu popeli organizatori… prvo mi nisu dali da sednem gde hoću, ni na mesto gde sedi naš selektor, pa gde sede rezervni igrači, ni na mesto rezervisano za kraljevsku porodicu, u VIP lože… a što mi nisu dozvolili da sednem gde sedi selektor Mađarske da i ne govorim…

Kažu – moraš na svoje mesto (kao da rade u Bus plusu), a mesto je iza gola, međ Đarama i par naših koji blage veze sa tim sportom nemaju. Ovi se deru “kečuaro, sečuaro, njemtudo hungarooo”, a ovi “naši” su konkretniji “daj gol kretenu, majku ti… vid budale, izbaci ga napolje sudija… p**eru sudijski iz Švedske tamo su sve sami p**eri” (sudija nije iz Švedske, niti je plavokos, zašto baš Švedska, nema veze).

A onda haiku: “tako je careee… ma ubi ih… to breee, a jaoj neee… debilčine nijedneee… sramite nas… oca vam…”. Bacam pogled na protivničke navijače, malo falilo da ustanem i dreknem “Ko ima ispod 92kg dobija sto evra!!!”, ali odustajem jer nema “pobednika”. Odlazim iz hale, nalećem na Divca koji je bled kao krpa. Kaže: “ništa me ne pitaj”. I neću, nije on kriv, OKS im je svima dao sve što su hteli, i naši sportisti su dali sve od sebe, šta je tu je. Jednom moramo i mi Serbi da na Olimpijskim igrama osvojimo manje od sto medalja.

Šetam se Olimpijskim parkom, baš je sjajan “trip” što bi rekli Serbi iz Serbije… Sa jedne strane dopire huk sa Nacionalnog stadiona gde je atletika, sa druge navijači koji šetaju parkom i bodre svoju državu, čitave porodice sa malom decom idu na neke sportove i “sportove”, nasmejani, jubazni… skoro kao da sam u Beogradu.

Pri tome volonteri koje da pitate da vam reše jednačinu sa sedam nepoznatih i da dodaju još pet kosinusa rešili bi je. Ima i onih koji sede na postolju od tri metra, i dobacuju preko megafona. ”Opa, ljudi sunce sija već četrdeset pet sekundi, pozdravimo taj fenomen, mada ako bude sijalo još toliko istopiće London !!”… Zatim i “Hej, Kanada (vidi navijača Kanade koji se istopio na 24 celzijusa, plus što je mučenik pogrešio jer je mislio da ide na Zimske olimpijske igre, pa se sad pita šta se ovde dešava), hajde mali osmeh. Tako je, a sada svi aplauz za Kanadu koja ume da se smeje… Ako doživim i da se neko iz Britanije osmehne, onda sam sve doživela”…

Restorana ima koliko hoćete, za Evropljane su napravili indonežanske restorane, japanske, senegalske, korejske, indijske, filipinske, i još par takvih “egzotičnih” nacionalnih kuhinja, znate one što blazirani Evropljani vole (tu ubrajam i nas). Pojma nemaju šta jedu ili bolje reći koga jedu, samo da je sa druge planete i da je boje koje su neukusne, tipa fluorescentno zelene ili ljubičaste, može i roze boje. Cene su vrlo privlačne, za jedan obrok možete provesti vikend u hotelu Hajat u Beogradu i to u predsedničkom apartmanu.

Meni je ipak simpatično to što su u redu za “egzotik hranu” samo Evropljani… Azijati, Afrikanci tj mi normalni smo u drugom redu, za meso i meso. Čim uzmu meso, koje je zdrave i normalne boje mirisa i ukusa, sa podrugljivim osmehom gledaju “komšije” kako jedu njihovu nacionalnu kuhinju, po principu “da li ste vi normalni, pored ovog mesa vi to jedete?!”…

Sportiste tj. olimpijce možete sresti što u parku što u šoping centru, gde su cene još pristupačnije… ni ruski oligarsi tamo ne idu jer po njima “baš udaraju sa cenama i to na popustu”. Zato ispred radnji možete sresti dizače tegova iz Azerbejdžana (znam da su to oni jer nose natpis na grudima “majke mi sam učesnik OI, dižem tegove, daj bar folirajte da me slikate”) ili plivače iz onih država za koje su nam na otvaranju igara dvojica komentanora sa nacionalne televizije rekli da su iz “male pacifičke države” (koliko ih je bilo, ispada da je Pacifik tri puta veći od zemaljske kugle).

Oni su originalniji, nose svetleću reklamu umesto kape, na kojoj piše: “Ni sam ne znam kako sam se obreo ovde, ali kažu da sam učesnik Olimpijskih igara i baciše me u bazen sa nekom kapicom na glavi i naočarima zbog kojih me bole oči već peti dan”…

Kako god, uživancija prava, još kada se na to dodaju dešavanja na borilištima osećaj je kompletan.

Malo mi je dosta OI za danas, odlazim u London, u Kovent garden na vafle, pa naslonjen na zidić zgrade iz 1578. godine kuliram. Nirvana samo što nije stigla… evo je…