Vujošević: Nisam ih tretirao kao strance, zavoleli su Partizan – zavoleli su Srbiju

Za nekoliko dana obeležiće se desetogodišnjica od Partizanovog plasmana na Fajnal-for Evrolige u Parizu.

Crno-beli su u četvrtfinalu savladali favorizovani Makabi iz Tel Aviva.

"Ogroman uspeh je napravljen, neverovatan u odnosu na kvalitet tima i ekonomki potencijal kluba u tom momentu. Tamo nismo imali sreće, ali to je već druga priča", rekao je Vujošević za BC Partizan TV.

Proslavljeni srpski trener ističe da je ekipa igrala na neverovatnom nivou zbog kompletne atmosfere.

"Sa tim timom nijednog momenta nisam pristao na njegove objektivne kvalitet, već smo stvarno uspeli da atmosferom, saradnjom i nekim transom dođemo do situacija da se funkcioniše toliko timski, toliko posvećeno. Bez obzira ko je bio ispred nas, od nas su strahovali. Ni jednog protivnika nismo respektovali, u smislu da ne možemo da ga dobijemo. Izašli smo iz nekog okvira realnosti, a sport je upravo interesantan jer je totalno nepredvidiv. Partizan je te godine bio ekipa koja je simbolizovala upravo tu karakateristiku".

Vujošević ističe da kod njega pred svaki meč postoji određena doza straha, ali to nije strah koji blokira čoveka, već ga motiviše da prebrodi prepreku. Tako je bilo i pred Makabi, međutim...

"Pred te obe utakmice bio je prisutan strah koji kontrolišem i pobeđujem. Ali bila je prisutna i neka svest i neka intuicija da se dobija. Stvar je postala toliko velika da će ići sama po sebi. Euforija je bila u celoj zemlji, od svih ljubitelja košarke, a pogotovo od navijača Partizana. Osećalo se to", seća se Vujošević.

Crno-beli su te sezone imali veoma mlad tim i Vujošević kaže da "realno tim nije bio za velika dela".

"Veselom je to bila druga sezona u Partizanu. Došao je kao igrač eliminisan iz Olimpije, koji nije ni u Slovanu nešto posebno igrao. Kada sam video njegove fizičke predispozicije, prebacio sam ga na poziciju tri. Bio je posvećen košarci", kaže Duško i dodaje:

"Često sam pričao da imam cilj da kada igrači odlaze sa treninga, budu bolji nego kada su pipnuli kvaku od sale kada su dolazili na trening. Nije lako. To bolje ne znači da se odmah vidi trenutnom formom, ali da ja znam da količina i kvalitet rada doprinosi njihovom napretku. Taj tim nije ni blizu bio isti na početku i na kraju sezone. Uvek sam zagovarao zdravo jezgro domaćih igrača. Imao sam maksimalno zaštićena leđa od predsednika kluba, koji je verovao u moj rad, nije se mešao, niti je dozvoljavao da bilo ko drugi pokuša da tu priđe. Igrače kao što su Jan Veseli, kasnije Bertans, Leo Vesterman, Lovernj ili Dalo, uopšte nisam smatrao stranim igračima, jer su došli kao klinci u Partizan".

Proslavljeni setio se i atmosfere koja je vladala u ekipi.

"Postojala je litvanska vežba za šut, gde se radi četiri na dva sa maksimalno tri dodavanja, a koju sam ja nadogradio i uklopio u neki svoj sistem treninga. Na primer, ubacio sam da se kao kazna za tri puta uzastopno primljena koša trči kamikaza, ili da oni koji izgube viču 'ja sam magarac' i slično. A onda Dalo krene umesto toga da viče 'ja sam Gagić, ja sam Gagić'. Takođe, kada su se brojali ubačeni poeni, kada Bertansu ubaci pa broji osam, Dalo je redovno vikao 'koliko?!', Bertans ponovi, a ovaj mu viče na 'k**** te nosam'... Sve na srpkom! To su takve scene bile, ne mogu naravno da pričam sve iz svlačionice. Bilo je tu šala i na račun članova stručnog štaba, odnosno sportskog direktora od strane tih klinaca. Uopšte ih nisam tretirao kao strance. Zavoleli su Partizan, zavoleli Srbiju. Bili su prave patriote, ali ne onakav što kažu 'partiotizam je postao poslednje utočište za hulje', misleći na onaj patriotizam što se materijalizuje. Veseli je u tom momentu zaslužio isti takav trentman. Pokazao se talentovanim, našao sam mu poziciju gde će da igra. Napredovao je, imao je i tada problem sa šutem, ali rešavali smo to. Aljoša je bio vrlo siguran, bitan deo mehanizma. Za Baneta Đekića mi je žao što nije napravio veću karijeru. Taj neki njegov temeperament, koji ponekad prelazi u indolentnost, dosta je kriv za to".