Novica "ubica": Mlađe moram da zarazim Partizanom

Veličković se prisetio dečačkih dana i brojnih zanimljivih situacija prilikom probijanja do prvog tima, ali i otkrio kako je dobio nadimak "Novica ubica".

"To je bilo posle jedne utakmice sa Cibonom. Tad sam za veoma kratak period prelomio meč svojom agresivnošću, bacao sam se, ukrao nekoliko živih lopti, mislim da je to bilo ili polufinale ili finale Jadranske, Peđa Drobnjak je igrao za nas. Neko je dreknuo sa tribine ‘Novica ubica’ i tako je ostalo. Mislim da sam za pet minuta dao petnaest poena, bukvalno sve na agresiju", rekao je za "Vice" Novica Veličković.

On je objasnio da su ‘crno-beli’ uvek umeli da cene igrače koji igraju sa velikom željom.

"Publika je to prepoznala, Partizanova publika je to uvek umela da nagradi. Skoro me je neko pitao, hoćeš li uspeti da ‘zaraziš’ ove sadašnje mlade igrače, i ja bih voleo da moje sadašnje saigrače ‘zarazim’ time. Daj da se borimo, da se bijemo, iako imamo manjka talenta, da ih slomimo željom. I, ako tako bude neće nas dobiti. Ja im to stalno kažem – neće nas dobiti niko", otkrio je svoju filozoviju, a onda nastavio:

"Oni koji dolaze u Pionir, oni treba da nas se plaše. Oni treba da znaju protiv koga igraju, da znaju da ih mi čekamo. Da ćemo im stati na put – da ću im ja stati na put, i ja i ono dete od osamnaest godina koje tek treba da nauči kako da se bori. Znaš, ljudi me pitaju, šta se bacaš koji đavo, šta će ti to. Ali znaš, ja volim...publika te nagradi, to ti uđe u krv i takav si. Evo sad protiv MZT-a sam se bacio, razvalio sam kuk, a lopta bre pola u autu bila. Ali meni je takav pristup dao sve. Nit sam bio najbolji šuter, nit sam najbolje driblao loptu, sve što sam izborio u košarci izborio sam na taj način. Da bi postao starter Partizana, ti si morao da pokažeš borbenost – Dule Vujošević, recimo, to je umeo da ceni. Nedavno sam baš gledao neke svoje klipove i video koliko sam napredovao, a sve zahvaljujući takvom pristupu".

Posle duge karijere u Evropi i teške povrede, postojala je mogućnost da se vrati u Partizan, ali je onda nakratko otišao u Bamberg.

"Partizan je tada bio popunjen, a i treba razumeti da sam ja igrač koji dolazi sa problemom. Dobro je poznato recimo da je Duletu trening bitniji od utakmice, znaš, a ja u tom momentu nisam siguran koliko mogu. A Partizan se bori za trofeje. Meni je bilo bitno samo da se ja jednog dana vratim, bilo kada. U onom momentu bilo mi je najbitnije da igram košarku negde".

I održao je svoju reč – vratio se i logično je bilo pitanje kakav je osećaj?

"Pa, osećaj je čudan. Otišao sam iz Partizana koji je uzimao trofeje i bio toliko dominantan da je bilo teško zamisliti da nas u Beogradu iko dobije, a vraćam se u tim koji je završio peti posle užasnog starta. Ali znaš, imao sam tremu pred prvu tekmu, čak i sa 28-29 godina. Izlazim ponovo pred svoje. Ali ja sam to stalno zamišljao, da se vratim, da igram ovde – ma ja to jednostavno volim. Meni je navijanje, ambijent, sav ambijent koji vuče ovaj Balkan… ja to volim. Mrtve atmosfere – mene to ne može da napali".

Kako će onda slavni srpski klub izgledati u budućnosti?

"Sve je novo. Ekipa je maltene skroz nova, ostali smo Vanja (Marinković), Miha (Andrić) i ja. I kada je novo, tome treba vremena. Treba dovoditi mlade i perspektivne igrače, kao što je recimo Pecarski, evo i Sani Aranitović je tu. Treba tu strpljenja i dosta gledanja unapred. Ne želim da ovo zvuči kao fraza, evo ponavljam se, ali ja moram da ih ‘zarazim’. Moram. Oni moraju da shvate šta znači igrati za Partizan, kakva je to obaveza i šta to znači. Oni moraju da znaju da su na oku – odigraš loše i odmah krene vređanje po društvenim mrežama, neke to pogodi, znaš, ti tamo možeš da pišeš šta god hoćeš. Oni moraju da shvate da od tih sedam hiljada ljudi u Hali, da barem 70%, ako ne i jače, njih zna košarku, da dolaze godinama tu, da su ostavili mladost na tribini i da oni znaju da prepoznaju kvalitet, da te nagrade. A ta nagrada treba da se zasluži pružanjem maksimuma svaku moguću utakmicu. Ako vodiš dvadeset i pet razlike, moraš da dobiješ trideset. Onaj poslednji šut, ne smeš nikoga da pustiš da ti šutne, koliko god vodio ili gubio. Ti moraš da znaš šta nosiš na grudima i koliko je to značajno. Jer, mnogi veliki igrači su tu igrali. Sećam se kad sam ušao u prvi tim, pa gledam ko sedi u prvim redovima, pa se naježim. Vlade Divac ti tu sedi, pa ti aplaudira. Đorđević, pa sa druge strane Duda Ivković, pa Željko Obradović. Pa Kićanović...sve je to Partizan. Sve je to ono što ga čini velikim".