"Sanjam zlato i Bože pravde"

"Ne osećamo dodatni pritisak, već želju i odgovornost da napravimo još jedan dobar rezultat. Nadam se da ćemo moći i da ćemo biti zdravi i spremni za to. Planiramo da osvojimo sjajniju medalju nego prošle godine na Mundobasketu. Svako jutro se budim sa željom da sledeće godine na SP čujem himnu 'Bože pravde", rekao je Đorđević.

Predvođenja Đorđevićem, Srbija je prošle godine na Svetskom prvenstvu Španiji posle duže vremena osvojila srebrnu medalju, pošto je u finalu poražena od selekcije SAD – 129:92.

Đjordjević je dodao da će širi spisak kandidata za Evropsko prvenstvo ove godine objaviti sledeće nedelje i najavio nekoliko izmena u odnosu na sastav sa Mundobasketa.

"Raduju igre potencijalnih kanidata, neki su podigli nivo igre, ima dosta igrača koji su napravili izuzetne rezultate tokom sezone. Neki i nisu, tako da će biti pormena na širem spisku. Raduljica je lagano počeo da trenira, imao je komplikovanu povredu skočnog zgloba. Biće pozvan, on je prošle godine imao značajnu minutažu. Pokušaćemo da napravimo program za njega, nadam se da će biti spreman i da će ponovo biti onaj stari Raduljica", rekao je Đorđević.

On je na događaju "Smart Talk", koji su u Mikser Hausu organizovali Američka privredna komora u Srbiji i Rajfajzen banka, rekao da je medalja na Svetskom prvenstvu u Španiji dala podstrek da nastavi da se bavi trenerskim poslom.

"Kada imate rezultat, onda znate da ste na pravom putu i imate satisfakaciju. Košarka je moja strast, tu sam se pronašao i smatram najvećim uspehom u karijeri to što volim ono što radim", poručio je selektor.

Govoreći o slabim rezultatima srpske selekcije u poslednje vreme, istakao je da deo odgvoronosti snose i bivši reprezentativci.

"Imali smo generacijski jaz u rezultatima na velikim takmičenjima. Nismo se dovoljno trudili da skinemo teret sa tih igrača i pomognemo im da postanu zvezde. Nije lako, sujete velikih igrača su velike. Čekali smo da dobijemo ponudu. Nije nam data šansa da prenesemo znanje, ljudi u nama nisu prepozanli kvalitet, a možda su bili u strahu zbog promena", rekao je Đorđević.

On je dodao da ne može sebe da zamisli u individualnom sportu, osim u skijanju.

"Život grupe ljudi, tima, svakodnevni rad i proces dolaženja do trofeja je nemerljiv. Period od prvog susreta kada se okupimo na pripremama pa sve do trenutka kada osvojimo trofej, to jednostavno ne može da se opiše. U kolektivnom sportu težimo stvaranju prijateljstva, koje će nam pomoći da rešimo neki problem. Ako smo kao familija, onda ćemo potražiti savet saigrača i zajednički pronaći rešenje", objasnio je "Sale Nacionale".

Stvaranje šampionskog tima počinje u svlačionici, koja je "sveta zemlja za postizanje dobrog rezultata", smatra Đorđević.

"Košarka je koletivni sport, gde nema egoista i morate da se oslonite na saigrače kako na terenu, tako i van njega. Jedan je lider, koji ima velikii uticaj na tim i na koga možemo da se oslonimo u teškim situacijama. Moja filozofija je da svaki od 12 igrača ima to nešto lidersko u sebi i trener mora da izvuče iz njega", kazao je on.

Kako je rekao, trudi se da bude kao treneri sa kojima je sarađivao tokom igračke karijere, a koji su "bili gospoda i nikada nisu koristili psovke, čak i kada su bili besni ili ljuti, iako je ponekad čovek primoran da odreaguje oštro, kako bi sačuvao disciplinu u ekipi".

"Jedan igrač ne pravi tim, ali može da upropasti ekipu.Trener mora to da prepozna. Neko može da kvari atmosferu u timu, ali to ne znači da je loš čovek ili igrač. Zato sam se prošle godine zahvalio jednom igraču, koji je reagovao, kako je reagova", rekao je Đorđević, aludirajući na sukob sa Vladimirom Micovim, koga je posle incidenta tokom priprema isključio iz reprezentacije.

Đorđević je tokom karijere igrao za Partizan, Milano, Fortitudo, Portland, Barselonu, Real i Skavolini.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 108 utakmica i osvojio zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1998. i šampionatima Evrope 1991, 1995, 1997, srebo na Olimpijskim igrama 1996. i bronzu sa EP 1987. godine.

Ostaće upamćen po brojnim trojkama, među kojima su čuvene iz Istanbula 1992. godine kada je u poslednjim sekundama Partizanu doneo titulu prvaka Evrope i 1997. protiv Hrvatske na šampionatu u Barseloni.

Pre nego što je seo na klupu Srbije, trenirao je Beneton i Olimpiju iz Milana.