Čije su jugoslovenske medalje?

SFRJ je prestala da postoji 1992. godine. U sastavu tadašnje SR jugoslavije ostale su samo Srbija i Crna Gora. Sve ostale članice bivše zemlje nisu želele da budu u vezi sa te dve republuke, pa je Srbija, praktični osnivač zajednice, ostala da figurira kao pravni naslednik nekadašnje države. Kao jedinoj republici koja je postala legalni naslednik raspale države ostalo je pitanje, kome će pripasti sportsko nasleđe. Bivše države toga ne žele da se odreknu, za razliku od nekih stvari kojih su se direktno i bez mnogo razmišljanja odrekli.

Željko Čačija Izvor:
Pošaljite komentar
  1. [link]

    1.USA
    2.YUGOSLAVIA
    ...
    10.Serbia
    (Yugoslavia, 28. septembar 2014 10:35)

    # Link komentara

  2. Mislim da su se tih medalja odrekli sami Hrvati kada su na referendumu glasali za izlazak iz Jugoslavije.Oni se nikada nisu ni borili za promene unutar te drzave vec ih je jedino zanimala sopstvena.Posto Jugoslaviju nisu voleli nisu trebali za nju ni da se takmice ikada.Ovako te medalje pripadaju svima onima koji su voleli Jugoslaviju (zemlju a ne sistem)bili oni Srbi,Hrvati...
    (milan, 22. decembar 2008 13:37)

    # Link komentara

  3. A ljudi moji komentara... Medalje do raspada su medalje SFRJ, to nije sporno. Ne mogu vaterpolo medalja iz Helsinkija ili Đurđina zlata bit srpska, makedonska niti kosovska. btw. ne bi u politiku, daleko bi nas odvela ta tema tko je šta inicirao početkom devedesetih, a i već krajem osamdesetih. Nadam se da se razumijemo. Pozdrav
    (mladjo, 13. novembar 2008 12:21)

    # Link komentara

  4. Kao sto smo sve lose nasledili, tako cemo lepo uzeti i te medalje. Kada budu delili dug sa nama, mozda se i dogovorimo...
    (marija bogicevic, 17. septembar 2008 20:52)

    # Link komentara

  5. ja mislim da se ovde radi o medaljama i uspesima koje se treba da prepisu nekoj drzavi....koliko ucesca i koliko evropskih i svetskih medallja...naravno da Dino Radja i Toni Kukoc imaju te medalje kuci, ali nema hrvatska to da je te 1989 bila prvak evrope...o tome se radi, a ne o metalu i madaljama.

    Toni Kukoc je bio mlad i imao je pravo da igra za svoju ,,lijepu njihovu" i da osvaja medalje koliko je hteo...mada kako se vidi bez ,,Srba" nesto su slabo osvajali....
    kada je drazen petrovic poginuo...kosarka u hrvatskoj je postala prosecna i nizerazredna...
    SFR-Jota(kako kazete) ste se brzo odrekli i pobegli u atini da nebi slusali himnu hej sloveni.....zato toni okaci one sebi prstene iz NBA i uzivaj na brodici u lipom splitu....
    bivsi kosarkas
    (meda, 29. jun 2008 12:28)

    # Link komentara

  6. Ja sam u četvrtom razredu osnovne škole osvojio "Životinjsku farmu" od Georgea Orwella i to za postignut odličan uspeh sa svim peticama(prvi,zadnji i jedini put).To je bilo za vreme SFRJ ali neću da je delim ni sa Rađom ni sa Kukočem, a Boga mi ni sa Divcem ni Paspaljom!
    Moja je! Moja! Mojaaaa!!!
    (malosanac, 28. jun 2008 01:02)

    # Link komentara

  7. naravno da Srbija nasledjuje medalje, kao i Rusija one iz vremena SSSR, jer su oba naroda konstitutivna.
    A njih nike nije terao iz Juge, dagushche...
    (Apsolutno nashe, 27. jun 2008 16:55)

    # Link komentara

  8. imam jedan predlog. U Beogradu postaviti jedan muzej kao napr. pod imenom SPORTSKA ISTORIJA YU I postaviti sve medalje fotke kao i ostale rekvizite. pa ko voli nek izvoli.kad su "oslobadjali" stadion na bjelom brijegu u Mostaru pehare smo mogli vidjeti u kontenjerma.jer zaboga na nekim je bila omrzena petokraka.
    (gogi, 25. jun 2008 15:24)

    # Link komentara

  9. boli me džon za te prastare medalje, svojih imamo sasvim dovoljno.
    (hrvat, 1. jun 2008 13:45)

    # Link komentara

  10. Ljudi ja bih njima(mislim na hrvate) dao sve sto ne mozemo sa sigurnoscu da tvrdimo da je nase,samo da vise nikada nemamo nista sa njima.
    Nikada.
    (Goran, 13. maj 2008 13:42)

    # Link komentara

  11. Ta država više ne postoji i svi sportski rezultati su pripadali njoj. Normalno rezultati ostaju i biće na sajtovima srpskih sportskih saveza, zbog istorije sporta na ovim prostorima. Zašto na sajtovima srpskih spotskih saveza? Pa zato sto je Srbija najveća od svih bivših federalnih jedinica i njoj pripada čast da čuva te rezultate. A to je logično. Ako hoćete da nadjete rezultate države koje nema potražite najveću državu koja je nastala iz te države i nadjete rezultate koji vas zanimaju. Mogu te rezultate da čuvaju i ostale države koje su nastale iz te države ali celokupne a nikako da ih dele jer onda za one koji proučavaju istoriju sporta na ovim prostorima su manje interesantni. I nema tu šta da se deli. Bez obzira šta pričaju sportisti koji su osvajali medalje. Oni su se takmičili za zemlju koje nažalost više nema. Sportski svi ti rezultati bivše Jugoslavije mogu se, kada se rade razne statistike pripisivati samo Srbiji kao najvećem delu bivše države, a nikako drugim federalnim jedinicama koje su manje.
    (strava, 3. maj 2008 15:20)

    # Link komentara

  12. Ummm...kao prvo i osnovno- Juga ne postoji službeno od 1991., a ne od 1992. A sad za medalje- jednostavno- one koje su osvojili Srbi nek idu Srbima, one koje su osvojili Hrvati nek idu Hrvatima.
    Svađate se za bezveze..... kao da je važno...
    (Neo1988, 29. april 2008 09:59)

    # Link komentara

  13. Istorijski posmatrano, medalje osvojene u Jugoslaviji(do raspada 1992.) pripadale su toj drzavi ciji smo svi zitelji bili. Sa 1992. treba podvuci crtu i voditi evidenciju sportskih dostignuca ispocetka.Kod raspada Jugoslavije u atletskom sportu kao svoje nacionalne rekorde sve republike priznale su najbolje rezultate sportista koji su nastupali kao clanovi klubova sa njihove teritorije, bez obzira na republicko drzavljanstvo koje su posedovali.
    (boza, 28. april 2008 08:53)

    # Link komentara

  14. A ko je ubio Zarka Petrovica - da ne bi ispricao istinu o stanju u odbojkaskom sportu - prethodno vrseci mobing nad njim?
    preuzeto iz stampe
    Velikani u zapećku

    Ispraćaj Žarka Petrovića i priča o našoj sportskoj stvarnosti



    Velikani u zapećku

    Velikan jugoslovenske odbojke Žarko Petrović, nakon kratke bolesti sa tragičnim posledicama, sahranjen je 4. aprila ove godine na Novom groblju u Novom Sadu. Njegov iznenadni odlazak šokantno je odjeknuo u javnosti, posebno sportskoj, u zemlji i bivšim republikama nekadašnje Jugoslavije, u Italiji, Grčkoj i Japanu, gde je igrao tokom karijere.

    U bogatom, trofejnom opusu velikana Žarka Petrovića najznačajnija su njegova dostignuća i medalje sa Evropskog prvenstva u Grčkoj 1995, Svetskog kupa u Japanu 1995. i Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine, kada je osvojena bronzana medalja nakon pobede nad Rusima. To je prva medalja koju je naša odbojka donela sa najznačajnijeg planetarnog sportskog događaja. Kao najbolji i predvodnik trofejne generacije koja se četiri godine kasnije, na sledećim Igrama popela na vrh postolja i koja je, počev od Atine 1995, punih sedam godina, svake godine, sa svih takmičenja dolazila sa nekom od medalja. Od reprezentativnog dresa Žarko Petrović se oprostio 1997. godine. Kao nosilac prve Statue velikana, najvišeg priznanja u OK "Vojvodina", nastavio je da igra još dve sezone u Klubu koji ga je afirmisao i iznedrio među najveće odbojkaške i sportske vrednosti, sa kojim je na zalasku karijere na dve šampionske titule iz 1988. i 1989. pridodao još dve, a uz Kup Jugoslavije iz 1989. osvojio još jedan, što ga svrstava među najtrofejnije igrače našeg najuspešnije odbojkaškog kluba iz Srpske Atine.

    Da nije bilo Žarka Petrovića, bila bi drugačija i jugoslovenska odbojka. Po mnogima, teško da bi ušli u ciklus osvajanja medalja i svrstali se među najuspešnije reprezentacije. Njegov udeo u tom procesu i rezultatima je nemerljiv, pa makar se uzela samo činjenica da je od Jugoslovena on otvorio vrata najjačoj ligi na svetu kakva je italijanska. Nakon njega je bilo mesta i za druge velikane poput Kovača, Nikole i Vladimira Grbića, Meštera, Bateza, Gerića, Boškana, Vujevića, Miljkovića, Brđovića, Marića, koji su zenit svog kvaliteta postizali u odbojkaškoj NBA ligi.

    Žarko se nikada nije oglušio o poziv selektora, a posebno je afirmisao i gradio, razvijao i negovao kult nacionalne selekcije. Fanatizam i upornost u radu su ga činili posebnim i uzorom mlađim igračima. Tolerancija i razumevanje su mu bile vrlina, posebno u ophođenju sa saigračima. Kretale su se do bezgraničnosti, onda kada se doživljavao neuspeh zbog grešaka drugih. U tim okolnostima je odgovornost preuzimao na sebe. Važno mu je bilo da se htelo maksimalno, da su postojali volja, žar, htenje, dobra namera…

    Harizmatičnost njegove pojave i odbojkaško umeće, činili su ga opsenarom mnogim akterima i poklonicima te virtuozne igre. Imponovao je i plenio lakoćom pokreta i poteza… Poput magnetnih sila privlačio je hiljade posetilaca. Bio je kapital i bila je privilegija imati ga u ekipi i kraj sebe. Zbog njega se volela odbojka, a njegova moć je privlačila nove klince koji su u njemu prepoznali svoj uzor. Čuvao je svoj integritet, svestan vrednosti i darovitosti koje su ga krasile i koje je posedovao.

    Kako u vreme karijere, tako i po njenom završetku, često je preispitivao okolnosti, ali i ljude koji su bili na putu ili pratioci njegovog odbojkaškog hoda. Neki su ga zbog toga relativizovali, bežeći od suočenja sa sopstvenom neiskrenošću koju je Žarko prezirao. Nikada nije posustajao i dalje je tragao, proveravao, preispitivao… Bilo je i te kako razloga i povoda. Ali nije pravio halabuku kada je dobijao potvrdu svoje sumnje u nekoga ili nešto što su mu drugi činili. Oni koji su bili predmet njegovog „posmatranja"smatrali su ga nepoverljivim, a on je u stvari bio prostodušan na nivou deteta i duhovni čistunac.

    Na večni put ispratilo ga je 2500 ljudi. Uglavnom onih koji su njegov naprasni odlazak doživeli kao stvarni gubitak. Mnogi su plakali i ožalili jedinstvenog čoveka po mnogo čemu. Bio je ljudska gromada, odbojkaški gorostas, sportski velikan, div sa dušom deteta…

    Bio mi je veliki prijatelj, zbog čega su u bivšem našem klubu izrazili želju i uputili mi molbu da se sa njime oprostim na samom ispraćaju. Kao što sam smatrao privilegijom da sa Žarkom razmenjujem časne i prijateljske emocije, tako sam tu ponudu koja se ne odbija doživeo kao najveću kaznu, koja je nemilosrdan čin moralnog duga u konkurenciji onih koji su ga smatrali prijateljem. Na to sam bio ponosan, ali i beskrajno tužan.

    Njegov ispraćaj me je naveo da po ko zna koji put razmišljanje o nama i našim naravima. Svestan i mnogih naših prevara koje činimo bilo kad i bilo gde, uključujući i poslednje ispraćaje i moralnog posrnuća, kako pojedinačnog tako i kolektivnog, našeg licemerstva i radoznalosti kao motiva da se pojavimo i tamo gde nas ne vuku samo emocije, prisećao sam se našeg poslednjeg susreta pre godinu dana koji je učinio da se u međuvremenu sretnemo samo u dve prilike.

    Igrala se završnica prvenstva 2006. kada sam jedini put putovao u Beograd na jednu odbojkašku utakmicu od vremena kada me je srpski tajkun i fudbalski prevarant Miodrag Kostić likvidirao sa mesta direktora Fudbalskog kluba "Vojvodina", zbog čega sam mnogima, pa i mojim odbojkašima postao „nepodoban" i nepoželjan. Žare me je pozvao mobilnim u trenutku kada sam bio na pola puta u pravcu Novog Sada i pozvao me da se sretnemo. Iako je bila ponoć, sastali smo se u kafiću „Milenijum", u Žaretovom komšiluku. Susret kao i uvek uz poljupce i obostranu radost. Vodila se odbojkaška priča. Upoznao me je sa ponudom čelnika u Odbojkaškom savezu Srbije i Crne Gore da bude imenovan za koordinatora rada sa mlađim selekcijama. Smatrajući ga čovekom čiste duše i iskrenošću deteta, a živeći u uverenju da čelnici nisu naročito blagonakloni prema njemu, izrazio sam rezervu u njihove namere, svestan da je inicijativa objavljena, ali da se ne sprovodi. U daljem razgovoru, svoju kritiku Žare je usmerio u pravcu pojedinaca iz vojvođanske organizacije, poput Uroša Timotića, Rajka Kijca i aktuelnih direktora OK "Vojvodina". Branio sam ih do neprincipijelnosti, ukazujući da su ljudi koji su vodili i predstavljali Klub i vojvođansku organizaciju bili zaslužni za stvaranje ambijenta iz kojeg je i on konačno ponikao, kao uostalom i trofejna jugoslovenska odbojka. Rasprava je došla do trenutka kada je u sitne sate Žare ustao i, povređen zbog mog nerazumevanja njegove kritike, odlazeći rekao da me nikada više neće zvati. Tako je i bilo sledećih godinu dana. Zadržao je poštovanje prema meni, ali i svoja ubeđenja, barem kada se radi o onima koje sam ja branio i na taj način mu oponirao, zbog čega je žrtvovao i jedno veliko i čisto prijateljstvo. A ja?

    Nekoliko meseci kasnije sam se uverio u Žarkove rezone i ocene o nekima koje je on kritikovao. Slikovit je primer baš Uroš Timotić, aktuelni predsednik Odbojkaškog saveza Vojvodine, koji se nakon javnog prepucavanja i sudskog spora, vođenog po prijavi protiv Boričića i njegovih saradnika zbog klevete, na kraju uortačio i slizao sa tuženima, zaboravljajući prijatelje i saborce, koje je iskoristio kao trojanskog konja ne bi li se domogao vrha organizacije. Zaboravio je i na poruke koje mi je slao, nazivajući Boričića „običnom prostitutkom" kada mu je na um padalo da organizuje zaveru za njegovu smenu u međunarodnim forumima. Ništa se ne prima kao vlast. A to policijski doušnici, kakav je i lik o kome sam se sporio sa mojim Žaretom, to dobro znaju!

    Ostala je naravno i nerazjašnjena tema zašto Žarko Petrović do zadnjeg dana nije postao koordinator stručnog rada sa mlađim kategorijama u OS SCG. Zašto mu je obećavano pune dve godine nešto u šta ni sami predlagači nisu verovali. Objašnjenja po kojima se čekao rasplet ili razdvajanje Srbije i Crne Gore, pa dogovori na nivou čelnika, pa sednica organa Odbojkaškog saveza koji se nikad ne sastaje, pa povratak Bore sa puta…. U prevodu se zovu MANIPULISANJE! Da li je takav majstor odbojke to zaslužio? I zašto nije mogao da poveruje svojim prijateljima da se ti likovi, koji su prevarili čitavu jugoslovensku sportsku javnost pričom o svom znanju i umeću na tuđ račun, igraju emocijama i možda jedinom alternativom u budućoj radnoj karijeri igrača koga je svet prepoznavao i koji im je sa svojim drugovima odbojkašima podario fotelje u Evropskoj i Svetskoj organizaciji. Uostalom, igrači koje su oni lično više cenili nisu dobili neka mesta i pozicije u Savezu koji oni predstavljaju. Zar primer Brđovića i Tanaskovića to ne potvrđuje. Uostalom nema tu mesta ni za druge velikane poput Kovača, Đorđa Đurića, Bateza ili sutra Meštera, Vujevića… Sve dok su tu razne Bore, Nene, Uroši… Da je bilo drukčije, da je Žarko dve godine radio, a ne tumarao nadajući se tom poslu i statusu, da je smanjio iracionalno ponašanje, možda ne bi imao ovakav kraj - kažu oni koji su tokom poslednjih godinu dana bili u njegovoj blizini.

    Iako je bio najbolji, Žare nikada nije bio kapiten reprezentacije, a toliko je to želeo. Nije, jer im nikada nije bio istinski blizak. Izuzetak je Ševa Milošević koji ga je stvarno voleo, ali koji mu nije mogao više učiniti sem ustupaka prilikom obeštećenja za igranje u inostranstvu, zbog čega je „kupio" Žareta za uvek!

    Velikani odbojkaške scene i istorije ne da nemaju mesta u forumima organizacije kojoj su oni izgradili autoritet u sportskom pokretu Jugoslavije i Srbije svojim briljantnim rezultatima nego nisu doživeli ni simboličan oproštaj od reprezentativnog dresa. Neki, poput Meštera i Mijića, nisu udostojeni ni da budu obavešteni da su skinuti sa reprezentativnog programa. Kada je prvi među njima napustio reprezentaciju, pobrinuo sam se lično da to bude primereno njegovoj harizmi i doprinosu razvoju i popularnosti odbojke. Dakle, za Žarka Petrovića sam insistirao da mu se upriliči oproštaj odmah nakon što je selektor Zoran Gajić odlučio da se liši njegovih daljih usluga. Na utakmici Svetske lige pred 10.000 gledalaca u Novom Sadu, u kojoj je naša selekcija delila megdan sa Špancima, predvođenim Paskvalom, pre početka utakmice, Aleksandar Boričić mu je dodelio umetničku sliku, a ja sam u ime OK "Vojvodina" predao Statuu velikana prvom nosiocu tog prestižnog priznanja najboljeg kluba u regionu. Možda je važnije od svega bilo što je Žare nekoliko minuta bio nošen gromoglasnim skandiranjem njegovog imena u ambijentu za istoriju i pamćenje. Tako je otišao iz reprezentacije Žare Nacionale.

    Međutim, žalosno je što je to doživeo u civilnom odelu, umesto u najdražem dresu sa počasnim servisom pre početka utakmice, što sam predlagao, a naši „evropejci" u forumima nisu mogli da obezbede takav protokol. Barem su to tada tvrdili!

    Aleksandar Boričić i Nenad Golijanin su ga čak osujetili da bude prvi igrač koji je dodelio šampionski pehar. Naime, kada je bio u zalasku reprezentativnog statusa, Udruženje odbojkaških klubova savezne lige koje vodi takmičenje je 1997. god. donelo odluku da treba promeniti protokol i pehar koji dodeljuje Udruženje da uruči neko koga odredi darodavac trofeja, a ne uvek i po svaku cenu predsednik Saveza. Saznavši za tu odluku, pobesneli Bora je pred odlučujuću utakmicu "Vojvodina" - "Crvena Zvezda" u novosadskom SPENS - u, pozvao Žarka i zapretio mu da će izgubiti reprezentativni status ukoliko se drzne da uruči šampionski pehar. Ucenjeni Žare je više zbog mira u kući nego li zbog straha od „Ćokija", kako je zvao Boru iz milja, odustao da bude prvi čovek protokola i dodeli pobednički pehar Đuli Mešteru, kapitenu "Vojvodine". U takvim okolnostima, pehar je po prvi put u svojoj karijeri člana Predsedništva OSJ, ni kriv ni dužan, više mojom voljom nego svojom zaslugom, uručio lično - Uroš Timotić!

    Kao nosilac Olimpijske i medalje sa Evropskog prvenstva, Žarko Petrović je ispunio kriterijum za nacionalno priznanje koje dodeljuje država Srbija. U vreme njegove poslednje bitke država je zaključivala ugovore na osnovu kojih se dodeljuju doživotna primanja, kao nagrada za postignute rezultate. Nažalost, Žarko nije bio u mogućnosti da se odazove pozivu predstavnika Ministarstva za prosvetu i sport, ali ni predstavnici države nisu došli da overe njegovim potpisom formu po kojoj bi bio među nosiocima nacionalnog priznanja. Smrt velikana je bila brža od birokratizovane države, a lista nosilaca Nacionalnog priznanja je uskraćena za ime jednog od najvećih sportista koje je dala naša zemlja.

    Neshvatljivo je da Odbojkaški savez Srbije i Olimpijski komitet nisu upriličili bar zajedničku komemoraciju u Beogradu, ako ne i posebno, svako za sebe. Ne treba objašnjavati da je sportista takvog kova to zaslužio svakako. Njegova veza sa Beogradom je bila dnevna i neraskidiva, privatna i sportska - službena. Sigurno bi mnogo veći broj poštovalaca Žarka Petrovića došao da se pokloni pred njegovom fotografijom i oda mu poslednju i dužnu počast, nego što je to bio u mogućnosti na komemoraciji ili sahrani u Novom Sadu. Ako se uzme u obzir da su Nenada Golijanina, Ševu Miloševića i Željka Tanaskovića učesnici poslednjeg oproštaja doživljavali kao odbojkaše, a ne zvaničnike Olimpijskog komiteta, onda ostaje opor utisak i logično pitanje zašto nije bilo zvaničnika ili delegacije u drugom sastavu najznačajnije sportske institucije koju predstavlja Olimpijski komitet. Uostalom, kada je reč o ispoljavanju poštovanja prema sportskoj veličini pokazao je Fudbalski savez Srbije kako se to čini. Kada je nedavno preminuo nekadašnji mađarski i španski reprezentativac Ferenc Puškaš, nacionalna kuća fudbala je organizovala komemoraciju u Beogradu, odajući počast velikanu svetskog fudbala!

    Sa druge strane, ovakvi propusti padaju onda kada se, kao u slučaju odlaska Žarka Petrovića, preuzmu troškovi sahrane, kako je u ime Odbojkaškog saveza Srbije najavio Slobodan Ševa Milošević, generalni sekretar.

    Ima onih koji će se pitati da li je baš tako i da li je novac taj koji anulira sva naša činjenja i nečinjenja za života, naše principe i kriterijume, vrednosni sistem stvaran u dugom istorijskom razdoblju… Da li samo ili isključivo prilikom ispraćaja na poslednji put mi bivamo ljudima ili su to naše maske koje vešto navlačimo u sličnim situacijama?
    (Boba Knezevic, 22. april 2008 23:36)

    # Link komentara

  15. "Bilo pa proslo,nikad vise doslo".
    Pozdrav Shaban Trsteni i Aziz Saljihiu! I oni su nekad davno osvojili olimpijske medalje za "plave"!
    (saxophone Prishtina, 22. april 2008 00:25)

    # Link komentara

  16. STRCBRC sta bre hoces time da kazes hrvatska 18 olimpijskih,a srbija 12.PA JASNO NAM JE DRUGO I NEMAS STA DA KAZES!!! Zasto nisi pisao koliko ste medalja ovojili u KOSARCI,ODBOJCI,VATERPOLU??? E JADNI STE NISTE NI SVESNI KOLIKO!!!!!
    (BEDA, 21. april 2008 00:51)

    # Link komentara

  17. Medalje pripadaju u prvom redu sportiskinjama i sportistima, koji su ih osvojili. U drugum (i puno nevaznijom) redu pripadaju onoj drzavi, za koju su igrali i borili se i ciju himnu su pevali. A to nije ni Srbija, ni Hrvatska, ni Bih,..., nego Jugoslavija. Dakle medalje sportistima i po malo istinitim jugoslovenima.
    (kokoko, 15. april 2008 11:31)

    # Link komentara

  18. Radja jel ti znas kako se zvala ta drzava?? jel ti postavio neko to pitanje. Covek hoce medalje od SRFJ a ne sme da kaze "Jugoslavija" jer se boji reakcije u Hrvatskoj. Zasto onda hocete te medalje??
    (ss, 15. april 2008 07:41)

    # Link komentara

  19. Evo ovako: ja smatram "svojima" medalje koje su osvojili sportisti SFRJ, SRJ, SCG, Srbije i Crne Gore. To je tako i drugačije ne može da bude jer sam navijao, navijam i navijaću za sportiste ovih država. A sad to što se savezi novonastalih država svađaju oko "nasljeđa" medalja SFRJ, to me najmanje briga. Evo jednom mog primjera: za mene je moja košarkaška reprezentacija osvojila 5 titula prvaka svijeta, 8 titula prvaka Evrope u vaterpolu, itd. I niko ne može sportisti koji je osvojio da mu otme tu medalju bilo da je on iz Makedonije, Crne Gore, Srbije, Bosne itd... Mi kao navijači smo se radovali njihovim uspjesima htjeli to neki priznati ili ne. Toliko!
    (NoNameCG, 14. april 2008 22:14)

    # Link komentara

  20. Ma pripadaju nama, kakva bre federacija, srpska kolonija!
    (delia glingon, 14. april 2008 20:42)

    # Link komentara

  21. Da i ja malo nadopunim.
    Od 1992. godine Hrvatska je osvojila 18 olimpijskih medalja, dok je Srbija (SRJ, SRCG) osvojila 12.
    (štrcbrc, 14. april 2008 19:55)

    # Link komentara

  22. Slazem se sa Shonetom, treba im reci "Na! Posto ne mozete da osvojite nove, bolje i ne zasluzujete nego da prosite medalje iz proslog milenijuma!"

    I nek se svadjaju oni sta je cije. Mi sad imamo svoje i toga da se drzimo i u to da ulazemo...
    (Predrag, 14. april 2008 17:34)

    # Link komentara

  23. naravno da su zajednicke. kao sto i nakon razvoda braka dete i dalje pripada i ocu i majci, a moze da ga odgaja i baba. dakle - nije bitno gde stoje, one su zajednicke.
    (pionirka, 14. april 2008 17:18)

    # Link komentara

  24. @torcida
    cisto kad vec nabrajas da nadopunim do kraja: 92.su bile dvije teniske bronce, 2000. zlato dizanje utega i bronca osmerac (kako ces to zaboravit?!), a 2004. je jos bila bronca za dizanje utega i srebro veslanje dvojac bez kormilara ;)
    (bbb, 14. april 2008 16:58)

    # Link komentara

  25. Sport smatramo višeznačajnom pojavom i zbog toga što je pojava koja je u stanju doprinijeti popravljanju grešaka nastalih na poljima drugih pojavnosti. U vremenima kada političari i vojske kopaju jame i pokreću ratove sport je ta pojava koja probija led i doprinosi normalizaciji odnosa među zavađenima. Stoga predlažem da pitanje sportskog naslijeđa SFRJ treba podrediti upravo normalizaciji postojećih uistinu nenormalnih odnosa na području ex SFRJ. Dakle, mišljenja sam da je neophodno ustanoviti zajednički Sportski muzej zemalja nasljednica SFRJ u kojem bi bila izložena osvojena odličja i koji bi bio zadužen za okupljanje istaknutih sportskih radnika sa područja svih sedam država nastalih raspadom SFRJ.
    (Elvir, 14. april 2008 16:41)

    # Link komentara

  26. Mislim da se medelje bivše države ne bi trebale dijeliti, niti bi ih ijedna država sastavnica trebala naslijediti!Osvajali su medalje i pjevali su himne bivše države, a ne Srbije, Hrvatske, BiH itd.Svi oni svoje medalje imaju i nitko im to ne može uzeti!Sport je veći od politike.Pozdrav iz Splita
    (Valsim, 14. april 2008 16:40)

    # Link komentara

  27. @KOKOS
    @Marina
    Bilo bi mi jako drago da se svi zaista raspitaju ili bar izguglaju i da se sva sportska zaostavstina bivse Yuge rasporedi onako kako se rasporedila i politicka i materijalna zaostavstina, po istom principu. Pricate o sportistima koji su se devedesetih godina svi redom odricali imena Jugoslavije, koji su pljuvali i cepali zastavu a zvizdali himni... Srbija je medjunarodno priznata kao naslednica Jugoslavije i jedina zemlja koja nije bezala od drugih iz zajednice vec pokusavala da sacuva ono sto se decenijama zajednicki gradilo i stvaralo. I, da, kad ste tako dobro upuceni, setite se ko je prvi poceo da bezi u nacionalizam, tj. ko se nikada nije ni primio na zajednicku drzavu?
    Najrealnije i najpravednije bi definitivno bilo podeliti podeliti sportske uspehe stare Yuge i dopisati da ih nije osvojio Srbin, Hrvat, Bosanac, Makedonac, Slovenac, Crnogorac, nego Jugosloven...
    Sujeta je moj omiljeni porok...
    Pominjete ovde i igrace koji nisu hteli da stoje na pobednickom postolju jer su bivsi saigraci stajali iznad njih? Setite se basketa u Atini... Gluposti...
    (idiJot, 14. april 2008 16:36)

    # Link komentara

  28. dOVLA TKO NIJE OSVAJAO MEDALJE?jesi ti s Marsa pao?92 Barca Hrvatska kosarka srebro,tenis bronca,96 Atlanta rukomet zlato,vaterpolo srebro,2004 rukomet zlato,plivanje srebro,tenis bronca,prijatelju nemoj da se glupiraš.
    (torcida, 14. april 2008 15:44)

    # Link komentara

  29. ma kakvo delenje???? Kako su se mogli odma odreci himne hej sloveni??? Kako su se odma odrekli i zastave i svega jugoslovenskog?????
    Uostalom, Srbija nije naslednik SFRJ!!! NASLEDNIK SFRJ JE SRJ, A NASLEDNIK SRJ I SCG JE SRBIJA. Razmislite malo. Pa hrvati i ostali su se odvojili od Jugoslavije. Kasnije se Crna Gora odrekla od Srbije.
    A zasto se niko od hrvata ne zapita i za Prvenstvo sveta u fudbalu 1930 kada su SAMO srbi igrali. oni su tada bojkotovali nas zajednicki savez i nisu htjeli da igraju. A nasi momci su osvojili drugo mesto. Bilo je tu i drugih takmicenja na kome bas ti hrvati koji danas traze medalje nisu htjeli da igraju.
    (sasa, 14. april 2008 15:34)

    # Link komentara

  30. Medalje nisu ni srpske, ni hrvatske, ni... Niti Srbi smatraju medalje SFRJ za svoje. One pripadaju onima koji su ih osvojili. Kao sto pripadaju Radji, Zdovcu, Kukocu tako pripadaju i Divcu, Papsalju i ostalima koji su ih veliki trudom zaradili i zasluzili. Smesno je uopste raspravljati oko toga. To nisu stvari kao sto su dugovi pa da se podele.
    Osvajacima iz doba SFRJ svaka cast bez obzira da li su Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci... treba da se okrenemo buducnosti a ne samo da gledamo u proslost.
    (Petar Srbija, 14. april 2008 15:13)

    # Link komentara

  31. dati sve! i janezu i muji i franji i milu i dimcetu. sve do 91. na! nek imaju malo sportske istorije. nek se svadjaju medju sobom a nas da ostave po strani.
    pa, koliko vidim, jedino nasi sportisti normalno odgovaraju na to pitanje dok su svi ostali podivljali: ne damo srbima! nosite i idite. i sa srpskih sajtova i iz srpskih diskusija. ne zelimo raspravu s vama.
    vec stvaramo i tek cemo stvarati vrhunske sportiste. i nek je za nauk, zauvek: nikad vise da ne izgubimo nas identitet zarad drugih koji ga nemaju. nikad vise bez boze pravde i nikad vise bez srpske trobojke!
    koliko ovog leta iz pekinga ce srbiju obradovati desetak medalja. toliko ce ukupno osvojiti i onih parazitskih 5/6 koji arlaucu ne dam i drs'te lopova.
    (shone, 14. april 2008 15:08)

    # Link komentara

  32. Ovo su gluposti...
    To su medalje zemlje koja vise ne postoji. Zalim, ali Dino Radja, Toni Kukoc nisu donosili medalje Hrvatskoj nego SFRJ Jugoslaviji, tako je bilo i tako ce i ostati. isto vazi i za sportiste iz Srbije...
    Da nece neko da otkopava grobove onih koji su preminuli pa da ih pita za koga su igrali za koju drzavu.
    A da Srbija je bila i ostala naslednik tadasnje SFRJ, a onda i SRJ tako da medalje ostaju tu gde jesu. A kome pripadaju? SFRJ, SRJ,... Sto pre rascistiti sa proslim vremenima i medalje racunati od pocetka nastanka Srbije. Prosto ko pasulj...
    (nnidza, 14. april 2008 14:45)

    # Link komentara

  33. @cuvarka, dugovi su podijeljeni, Slovenija i Hrvatska su dobile veći dio duga od Srbije, prema tome prije no što počnete pisati gluposti malo se raspitajte. A medalje su najmanje što ste nam oduzeli.
    (Marina, 14. april 2008 14:14)

    # Link komentara

  34. Evo ja se slazem sa "cuvarkom". Potpuno je nelogicno da su se svi odrekli tadasnje Jugoslavije a sada hoce ono dobro i vredno da se podeli sa njima. Sto nisu hteli dugove koje su svi zajedno pravili da dele? Nego hoce medalje koje su svi zajedno "pravili" da dele. Posto je brojcano najvise srpskih sportista bila u tim timovima koje su osvajale medalja, smatram da pripadaju nasim sportistima. Kao sto su uradili Rusi. Uostalom mi smo nastavili da osvajamo medalje i posle raspada te drzave, a ostale reprezentacije nisu, sto znaci da te medalje ne bi osvajali bez nas a mi jesmo i bez njih...
    (Dovla, 14. april 2008 14:01)

    # Link komentara

  35. a moja cuvarka je to mozak radi. ti im "ne bi dala nista" kazes. pa nema se tu sta davat ili ne davat, kukoc, radja, zdovc, braca petrič, veslaci, tenisaci i svi drugi SVOJE MEDALJE IMAJU i ne ne mogu im se te medalje "ne dat". ako ti mislis da je gusarov cetverac iz 1952 osvojia medalju za srbiju, pravo ti bilo. zivi u svom svemiru bar ti to niko ne brani
    (cuvar medalja, 14. april 2008 13:59)

    # Link komentara

  36. Medalje koje je osvojila bivsa SFRJ su i dalje medalje SFRJ, koja je u medjuvremenu prestala da postoji. Nijedna bivsa republika nema prava nasljedja bivse drzave, to je valjda svima jasno. Srbija ya uspjehe SFRJ nije zasluznija od ostalih republika. Uostalom nijedna od bivsih republika SFRJ nije pristala da se Srbiji dodijeli pravo na nasljedje bivse drzave sto je bio slucaj sa republikama nekadasnjeg SSSR koje su Rusiji dali pravo nasljedja. Srbija je nasljednik sportskih dostignuca SRJ, odnosno SCG i tu je kraj nasljednjima.
    Mislim da su u Srbiji poprilicnno nekorektni po ovom pitanju, jer su spremni da sebi prigrabe zasluge i nasljedje rezultatskih uspjeha, ali ne i da nasljede eventualna dugovanja i slicno. Znaci super ako moze da se nasljede prava, a obaveze bi bilo dobro da podijelimo.
    Imam konkretan primjer, jer je to bio slucaj kada se prije pet godina raspadao Stonoteniski savez SCG. Srbi su zeljeli da nasljede mjesto u medjunarodnim organiyacijama i na rejting listama repreyentacija, a da dugovanja STSSCG podijele na ravne casti, iako STSCG od 1992. godine nije ucestvovao u radu Saveza i stvaranju tih dugova.
    Ko u Srbiji moze da tvrdi da su Milanovic, Andric, Gocanin, Petrovic, Radjenovic zasluzniji od Hrvata Paskvalina, Roja, Djuha, Sukna, Bebica, Bukica, Vuletica ili Crnogoraca Krivokapica i Popovica za olimpijsko zlato u LA... Budimo iskreni ovih drugih cak ima vise, mislim na Hrvate.
    (Kokos, 14. april 2008 13:10)

    # Link komentara

  37. Nisu se oni od nas otcepili, nego se zemlja jednostavno raspala na 6 delove, a sada bogami i na 7, samo sto to mi ne mozemo da shvatimo...Da su se otcepili samo Hrvati bilo bi vrlo jednostavno, ovako sada postoji 6 zemalja koje su naslednice stare SFRJ...sad vi meni hocete da kazete, da smo mi recimo organizovali referendum za otcepljenje od Crne Gore, da li bi onda Crna Gora bila jedina naslednica SFRJ? razmislite o tome
    (Uros, 14. april 2008 13:03)

    # Link komentara

  38. Ima jedna stara izreka koja glasi...KAD JE MUKA GDE SI DJUKA, A KAD JEDETE DJUKU NE ZOVETE. Znaci svi su se lako odrekli muka koje je imala ondasnja Jugoslavija....dugove nisu znali da dele, ali olimpijske medalje zele. Ja im ne bih dao nista, ako ste hteli da se odvajate od Jugoslavije niste zasluzili nista od medalje. Bilo bi stvarno velika sramota da im se dozvole medalje. To sada pripada nama i TACKA.
    (cuvarka, 14. april 2008 12:22)

    # Link komentara