Kežman: "Ništa ne može da se poredi sa Partizanom"

Mateja Kežman je karijeru počeo u FK Zemun, a nastavio u Radničkom iz Pirota, FK Loznica i Sartidu iz Smedereva. Sa 19 godina prešao je u Partizan i tako ostvario svoj najveći san. Dve godine kasnije otišao je u PSV iz Ajndhovena, potom u Čelsi i Atletiko iz Madrida. Danas igra za Fenerbahče iz Turske.

Miloš Šaranović, Nina Kolundžija Srbija
Podeli

’’Realno mislim da sam prevazišao neke svoje mogućnosti i neki svoj talenat koji sam imao. Opet to je neka relativna stvar. Gledajući da sam krenuo iz Pirota i stigao do Čelsija koji je najmoćiji i najbogatiji klub na svetu, mislim da sam napravio više nego što sam očekivao dok sam bio u Pirotu, potom Loznici i Smederevu i sve ostalo. Napravio sam porodicu i okupio sjajne ljude oko sebe.

Mislim da guram tu neku svoju priču korektno sa puno poštovanja sa svih strana. Naravno da je u toj karijeri bilo mnogo uspona, padova, lepih stvari, ružnih stvari. Nismo svi savršeni i ne možemo da držimo top formu. Kad pogledam u celini tih deset godina mislim da sam zaista napravio mnogo zahvaljujući svojoj porodici i grupi prijatelja koja je bila oko mene. Mnogi nisu stigli da dođu do stadiona gde sam ja igrao. Mislim da ima još prostora bude bolje.’’

Kežman je igrao za najveće evropske klubove ali nijedan trenutak ne može da uporedi sa onim kada je prvi put obukao dres Partizana. U sezoni 1998/99. postigao je 28 golova na 38 utakmica i bio najbolji strelac lige.

’’Svi snovi su mi bili vezani za Partizan. Kad sam obukao taj dres prvi put na treningu bukvalno sam otišao u kupatilo i sam sa sobom gledao tu majicu, taj grb. Nisam mogao da verujem da sam postao deo familije Partizana, da sam postao grobar. Neko ko je sto puta odrao grlo na tom jugu, čekao autobus deset sati posle utakmice. Sve posle toga što se dešavalo, nisam imao ideju da li ću igrati za Barsu, Real. Radovao sam se posle uspesima ali nikad kao tome u Partizanu. Mislim da PSV zauzima drugo mesto u mom srcu, klub koji mi je mnogo dao, gde sam sazreo i igrački i kao čovek, klub koji je i danas moja druga kuća. Posle se gleda finansijska strana i naravno gde moja porodica može da živi, da bude zadovoljna. Tako da sam posle klubove birao sagledavajući sve te uslove.’’

29-godišnji fudbaler smatra da je izuzetno bitna sredina u kojoj živi pa je tako napustio jedan od najlepših gradova na svetu i jedan od najboljih klubova na svetu, London i Čelsi, jer tamo nije bio zadovoljan.

’’Madrid je po meni jedini grad pored Beograda gde bih mogao da živim, ako bih morao. Beograd je i dalje moj grad i grad gde ću živeti kada se vratim i ako se vratim u Partizan. Madrid me je privukao klimom, toplinom, ljudima, fudbalom, jedna sredina gde sam se dobro osećao i klub koji nisam želeo da napustim ali sam morao zbog loše finansijske situacije kluba. Pokušali su da prodaju nekoliko igrača. Dobili su sjajnu ponudu za mene, više novca nego što su me platili i odlučili da me prodaju jer su shvatili da će klub bankrotirati ukoliko to ne urade. Istambul je na trećem mestu. Ima lepih restorana, prelepa klima, jedna fudbalska zemlja, po meni čak i previše, ovde su fudbaleri iznad svega. Raduje me to što fudbaleri imaju jako veliko poštovanje, pogotovo ako iza sebe imaju ime. Nisam čuo nijednu ružnu reč čak ni od navijača Galatasaraja. Malo smeta gubljenje privatnosti zbog paparaca.

Turci obožavaju da lažu. Imaju sedam dnevnih fudbalsih novina gde moraju da stavljaju svašta. To malo počinje da smeta jer narod dosta čita novine i veruje im. Ali ima i svojih dobrih strana. Nema viza za naše ljude tako da nam dolaze rođaci, prijatelji. London je grad koji mi se najmanje svideo od svih. Najveći razlog što sam otišao iz Čelsija je taj stil života, klima, hrana, mentalitet ljudi. Nisam mogao da uklopim. Možda bih voleo posle ove sezone da promenim sredinu i da se posle toga polako vraćam kući. Rusija me privlači jer mislim da bih mogao da se duhovno obogatim mnogo. Fudbalski mislim da ne zaostaje mnogo, stadioni su puni, kupuju dosta igrača, finansijski su dosta jaki.’’

U PSV-u iz Ajndhovena igrao je četiri godine, poslednje dve posebno su bile uspešne. Na 172 utakmice postigao je 126 golova i tu je igrački sazreo. Međutim, ipak misli da je vrhunac njegove karijere igranje za Čelsi.

’’Mislim da engleska liga fudbalski nije jača od španske, italijanske, ali je medijski jaka. U njoj imaju četiri kluba koja su jaka, ostali klubovi ne bi mogli da prođu kvalifikacije za Kup UEFA. Ja bih voleo da živim u Istambulu a da igram za Čelsi ili Porsmut. Međutim, Holandija mi je najviše legla. Imali smo sjajnu ekipu Robena, Van Nistelroja, Heselinka, Van Bomela, ekipu koja igra sjajan fudbal i ti si tu samo da nešto završiš, da privodiš kraju neke sjajne akcije. Uživao sam pored trenera kakav je Hidink, koji je prema nama bio kao otac i koji je i danas prema meni kao otac. Moje neko sazrevanje i vrh je Čelsi. Iako nisam imao neko svoje standardno mesto, ne vidim da ga neko sem Lamparda i Terija i ima. Od 38 utakmica koliko sam odigrao počeo sam nekih 15, ali nije bilo utakmice na kojoj nisam igrao. Osvojio sam Premijer ligu i Liga kup, postigao gol u tom finalu, igrao polufinale Lige šampiona.

Shvatio sam da moj život nije u tom nekom vrhu, da nisam bio zadovoljan svojim životom od tog pritiska, putovanja, utakmica. Nemaš vremena za svoju familiju. Moraš da odlučiš ili si za to ili za familiju i neki normalan život. Odlučio sam se za ovo drugo pogotovo kada sam dobio ponudu iz Madrida gde je klub veliki ali nije toliki pritisak. Iz Čelsija nisam otišao zato što me je neko oterao. Ja sam imao veliki problem sa Murinjom jer nije hteo da me pusti da odem. Morao sam da zamolim Abramoviča da me pusti jer sam mogao da upadnem u neku depresiju, igračku čamotinju.’’

Zahvaljujući fudbalu, Kežman je imao priliku da upozna ljude koje sigurno ne bi sreo da se bavi nekim drugim poslom. Običnim ljudima oni deluju nedodirljivo ali srpski fudbaler kaže da su to sasvim obični ljudi.

’’Ljudi iz Ajndhovena su nornalan svet. PSV je posebno familijaran klub gde ti predsednik kluba otvara vrata od auta i sedne da te vozi. Abramovič je takođe normalna ličnost. Igrači su imali priliku da sa njim provedu mnogo vremena jer je voleo da bude non stop sa nama. Čovek koji ti deluje kao da je sa ulice posle tri metra zađe iza ćoška i odlazi helikopterom. Jako je prijatna osoba za razgovor. U Atletiku, Španci su malo ponosniji, temperamntniji, gazda voli da bude iznad ostalih, drčan, ponekad jako bezobrazan. Podseća na naš mentalitet. A u Istambulu je posebna diktatura, ovde je predsednik sve, čovek koji dozvoljava sebi da prisustvuje svakom sastanku, da ulazi na poluvremanu u svlačionicu. Ako ide dobro sve može.’’

U PSV-u iz Ajndhovena igrao je četiri godine, poslednje dve posebno su bile uspešne. Na 172 utakmice postigao je 126 golova i tu je igrački sazreo. Međutim, ipak misli da je vrhunac njegove karijere igranje za Čelsi.

’’Mislim da engleska liga fudbalski nije jača od španske, italijanske, ali je medijski jaka. U njoj imaju četiri kluba koja su jaka, ostali klubovi ne bi mogli da prođu kvalifikacije za Kup UEFA. Ja bih voleo da živim u Istambulu a da igram za Čelsi ili Porsmut. Međutim, Holandija mi je najviše legla. Imali smo sjajnu ekipu Robena, Van Nistelroja, Heselinka, Van Bomela, ekipu koja igra sjajan fudbal i ti si tu samo da nešto završiš, da privodiš kraju neke sjajne akcije. Uživao sam pored trenera kakav je Hidink, koji je prema nama bio kao otac i koji je i danas prema meni kao otac. Moje neko sazrevanje i vrh je Čelsi. Iako nisam imao neko svoje standardno mesto, ne vidim da ga neko sem Lamparda i Terija i ima. Od 38 utakmica koliko sam odigrao počeo sam nekih 15, ali nije bilo utakmice na kojoj nisam igrao. Osvojio sam Premijer ligu i Liga kup, postigao gol u tom finalu, igrao polufinale Lige šampiona.

Shvatio sam da moj život nije u tom nekom vrhu, da nisam bio zadovoljan svojim životom od tog pritiska, putovanja, utakmica. Nemaš vremena za svoju familiju. Moraš da odlučiš ili si za to ili za familiju i neki normalan život. Odlučio sam se za ovo drugo pogotovo kada sam dobio ponudu iz Madrida gde je klub veliki ali nije toliki pritisak. Iz Čelsija nisam otišao zato što me je neko oterao. Ja sam imao veliki problem sa Murinjom jer nije hteo da me pusti da odem. Morao sam da zamolim Abramoviča da me pusti jer sam mogao da upadnem u neku depresiju, igračku čamotinju.’’

Zahvaljujući fudbalu, Kežman je imao priliku da upozna ljude koje sigurno ne bi sreo da se bavi nekim drugim poslom. Običnim ljudima oni deluju nedodirljivo ali srpski fudbaler kaže da su to sasvim obični ljudi.

’’Ljudi iz Ajndhovena su nornalan svet. PSV je posebno familijaran klub gde ti predsednik kluba otvara vrata od auta i sedne da te vozi. Abramovič je takođe normalna ličnost. Igrači su imali priliku da sa njim provedu mnogo vremena jer je voleo da bude non stop sa nama. Čovek koji ti deluje kao da je sa ulice posle tri metra zađe iza ćoška i odlazi helikopterom. Jako je prijatna osoba za razgovor. U Atletiku, Španci su malo ponosniji, temperamntniji, gazda voli da bude iznad ostalih, drčan, ponekad jako bezobrazan. Podseća na naš mentalitet. A u Istambulu je posebna diktatura, ovde je predsednik sve, čovek koji dozvoljava sebi da prisustvuje svakom sastanku, da ulazi na poluvremanu u svlačionicu. Ako ide dobro sve može.’’

Fenerbahče je dobro počeo u Ligi šampiona. U Istambulu su pobedili Inter, a u Moskvi su igrali nerešeno sa CSKA 2:2. Kežman je optimista ali ipak smatra da treba zadržati koncentraciju i ući ozbiljno u svaki meč.

’’Počeli smo sjajno. Inter je došao oslabljen, i u ovom trenutku nije sjajan. Mi u Istanbulu nismo izgubili utakmicu tri-četiri godine. Dolazili su i Milan i Palrmo pre toga. Tražili smo neku svoju šansu protiv Intera i dobili je. Ambicije su malo porasle ali i dalje treba biti na zemlji. Mislim da su favoriti PSV i Inter, po meni dva kluba koja su iznad nas, ali statistika je uz nas. Mislim da odnos 70-30 procenata da ekipa koja dobije prvi meč ide u drugi krug takmičenja. Mislim da će se mnogo bodova dobijati i gubiti. Ako zadržimo nivo igre koji smo imali protiv Intera, mislim da imao šanse.’’

Liga šampiona je posebno takmičenje. Zahvaljujući jednom meču, jednom golu, jednom potezu igrač postaje slavan i popularan. Kežman je sa Čelsijem igrao u polufinalu tog takmičenja.

’’UEFA je napravila izuzetno stroge planove, zakone, medijski je pokriveno abnormalno, ceo svet gleda. Tako da je želja svakog igrača da igra tu. Posle utakmice sa Interom nije bilo kraja Evrope gde se nije čulo o tom uspehu pa svaki igrač dobije na popularnosti i kvalitet. Kup UEFA je daleko ispod LŠ. Čak ekipa koja uđe u polufinale nije toliko medijski propraćena kao ekipa koja dobije neku utakmicu u grupi LŠ. Sigurno da je možda čak i iznad popularnosti EP jer jedan potez može da promeni karijeru pogotovo mlađim igračima.’’

Prvi put za reprezentaciju Jugoslavije zaigrao je u prijateljskom meču protiv Kine, u maju 2000. godine, u kome je postigao gol. Do sada je za nacionalni tim postigao 17 golova. Bio je u timu na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji i Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj. Iako je jedan od najzaslužnijih igrača što se SCG plasirala na SP 2006. poziv od selektora Klementea za utakmice u kvalifikacijama za EURO 2008. još nije dobio.

’’Reprezentacija je za mene svetinja. Nisam mogao nikada da zadržim svoje emocije kada sam igrao za reprezentaciju. To je deo mene, deo moje porodice. Želimo da obradujemo taj narod koji na fudbal gleda kao na svetinju i koji jedva čeka da se nešto lepo desi. Mislim da sam mnogo dao reprezentaciji, da sam ja mnogo gubio u nekim momentima. Dolazio sam nekoliko puta od stuba srama do heroja i obrnuto. Ali mi je drago zbog toga. U ovom trenutku osećam nikad veće poštovanje od srpskog naroda. Valjda narod shvata kako vreme prolazi šta si dao reprezentaciji, da si jedan od igrača koji je odveo reprezentaciju posle mnogo godina na SP. Teško mi je da gledam svaku utakmicu koju reprezentacija igra jer nisao tu a mogao bih da budem. Klemente nema poziciju da me upozna.

Žao mi je što mi nije dao šansu da me upozna na nekoj revijalnoj utakmici da vidi moj odnos prema grdu, prema timu, saigračima. On je čuo neke priče koje i jesu i nisu tačne. Tačno je da sam ja na SP ušao u sukob sa nekoliko igrača jer me boli njihov odnos prema reprezentaciji. Dobio sam crveni karton protiv Argentine zato što nisam mogao da podnesem da me neko omalovažava. Bio sam spreman da nekog ubijem na tom terenu a ne da udarim što sam na kraju uradio. Mislim da je tako poštenije nego da se vučem po terenu. Mislim da bi to bilo nepoštovanje. Drago mi je što sam na kraju izašao čist. U medijima izađu priče koje nisu istinite koje plasiraju ljudi kojima je u interesu da sačuvaju svoje guzice imenovaću to je Tole Karadžić, danas predsednik Partizana, mislim da je štitio sebe preko mene jer sam ja veličina mnogo veće od njega. Gurnuo je mene u vatru. Ja sam možda pogrešio što sam se udaljio od medija šest meseci. Želeo sam da zaštitim porodicu ćutanjem.

Na kraju je sve izašlo na videlo. Ako napraviš anketu u Beogradu šta ljudi misle o meni a šta o njemu doćićeš do istine. Na kraju mi je drago jer svakog mogu da pogledam u oči, da odem na sva mesta.’’

U Beograd će se sigurno vratiti. Želja mu je da ponovo zaigra za Partizan, ali smatra da se za to još nisu stvorili uslovi.

’’Beograd me jako puno vuče, nedotaje mi moja porodica, moja vera, ali mislim da nije realnost da se sada vratim. Moram da mislim i na finansijsku stranu da mnogo ljudi zavisi od mene, ljude koji nisu u situaciji kao ti. Trudim se da pomognem koliko god mogu i crkvi i siromaštvu, tako da vidim sebe kao nekog Robin Huda. Ja dosta ispaštam što nisam kući i što se borim ovde u Turskoj za neku svoju budućčnost ali smatram to kao deo zadatka koji mi je Gospod dodelio. Mislim da me je Bog mnogo puta do sada pogledao i nameštao kako je on to želeo što je bilo dobro i za mene i za moju porodicu i za ljude oko mene. Moraću još ovu fudbalsku priču da nastavim u inostranstvu a posle ću da se posvetim porodici mada ja sam hiperaktvivan i ne bih mogao ništa da ne radim, ali videćemo.’’

Pobedničkih 11