Jasmina Juras za B92.net – kako je biti žena košarkaški sudija?

Sudila je na svim velikim takmičenjima – od domaćeg šampionata preko ABA lige, Evrolige, evropskih i svetskih prvenstava, pa sve do Olimpijskih igara.

Proteklog leta postala je i prva žena predsednica Sportskog saveza Vojvodine.

Gošća 11. epizode podkasta "Njena pravila" sa Ninom Kolundžijom je Jasmina Juras, košarkaški sudija.

Kako je ušla u svet košarkaških sudija?

"Trenirala sam košarku do 20. godine, igrala sam i profesionalno. Ali nisam napustila zbog povreda, već nego nekih nepravdi koje nisam želela da trpim i doživljavam i dalje. To me okrenulo na drugi put gde se desila situacija da sam želela da ostanem u košarci na bilo koji način, ali opet da ne budem trener ili nešto u klubu. Prijatelj Vladan Borovina me pitao što ne probam da budem sudija. To mi nikad nije palo na pamet. Rekoh ajde da pokušam, da vidim. Tako sam položila za sudiju i počela da sudim i to je bila poslednja godina u kojoj sam uporedo i igrala i sudila. Nažalost, prekinulo je bombardovanje koje se desilo. Nakon toga su me u klubu pitali da li želim da nastavim da igram ili da sudim, i ja sam rekla da ću da sudim. Taj korak se desio tako slučajno, a sad mogu da kažem da sam napravila sudbinsku odluku koja mi je donela prelepe trenutke, poznanstva, putovanja i dovela me u situaciju da radim nešto što voliš, što je retkost, a da možeš i da uživa u tome", rekla je Jasmina Juras.

"Bilo je pitanja šta će ti to, ti treba da igraš. Sad treba da naplatiš i da uživa. Ja sam rekla da želim da probam nešto drugo i krenuli smo polako. Opet, bilo mi je lakše jer su me u svim tim klubovima, regionski se sudilo, poznavali su me da dolazim iz Novog Sada, da sam igrač prve lige, reprezentativac. Uvek sam govorila da ne može niko da mi kaže \'ona ne zna\', da sam nova u sportu. Bilo je teških momenata. Na primer, dolazimo u salu i tražimo svlačionicu za sudije, oni kažu sudije još nisu stigle. Pa, mi smo sudije. Naravno, od komentara da ne treba da budemo tu, do drugih da čak sudim bolje ili druge devojke da sude bolje od nekih kolega. Zavisi od osobe do osobe".

Dobro pamti svoj prvi meč na kojem je sudila.

"Bile su mlađe kategorije, mislim da je pionirska utakmica gde sam sudila sa mlađim kolegom. Gde se vide neka pravila koja moraš da naučiš koja mlađi igrači ne znaju, a koja mi moramo da znamo do detalja. Sve je to bilo lepo na utakmici, imaš pištaljku u ustima, ja u sebi kažem da je to faul ili su koraci, ali ne svirnem u pištaljku. Pa mi kolege kažu: 'A ti moraš da svirneš, da zaustaviš igru'. Jer je to reakcija koju moraš da uradiš, a nakon toga da pokažeš šta se desilo. To je za tebe nešto sasvim novo. Počinješ da razmišljaš o drugim stvarima koje treba da uradiš. To mi je bilo najteže, da uđeš u neku priču. To kad se vežba i vremenom postane automatizam, kao igrači kada šutiraju. Ali počeci su bili i simpatični i teški, bilo je da li mi treba ili ne, ali kao i u svemu što počnem da radim odlučila sam da guram do kraja". Kako je tekao njen razvoj?

"Prvo se sude mlađe kategorije, pa idu letnje lige iz kojih se ulazi u zimske lige, to su ove koje sad traju (Druga srpska, Prva srpska, ženska A, muška B i KLS). Tim redosledom sam i išla do Druge srpske. Ali u tom periodu je FIBA napravila program razvoja ženskih sudija, da svaka zemlja pokuša da razvije koliko može ženskih sudija. Što se meni pokazalo kao dobar momenat jer sam preskočila Prvu srpsku i B mušku i otišla odmah na žensku A. Posle dve godine sam položila uspešno za međunarodnog sudiju i od tada je krenulo sve uspešno i mnogo ozbiljnije".

Sudila je mnogo velikih mečeva, ali posebno ističe "večiti" derbi.

"Imam mnogo derbija u ženskoj košarci i jedan muški. Kao i svima, i igračima i navijačima, i nama je derbi uvek poseban. Meni je žao što se uvek stavlja samo negativna konotacija, kada se nešto negativno desi. Retko kad se kaže "ovaj sudija nam je uspešan, imali smo pet pobeda s njim i nadamo se da nas i dalje prati ta sreća". Bilo je komentara da žensko sudi derbi, da će biti drugačija i kako će. Trema uvek postoji, makar i pozitivna jer si svestan koju imaš odgovornost jer je to nešto bitno i bićeš posmatran kroz lupu za svaku situaciju i odluku. Mogu da kažem da sam imala sreće da te godine u Partizanu nije bio Duško Vujošević. On je te godine otišao u CSKA i bio je Vlada Jovanović. Pa je možda tenzija bila malo manja, ali ona uvek ima svoju priču kao derbi. Bila je teška utakmica, bila je ok odsuđena, imali smo dobru saradnju".

Lakše joj je kada su tribine pune, nego kada su prazne.

"Kad je puno navijača ni ne čuje od silne galame. Uđeš u tu priču da je to buka i isključiš se. Gore je kad je sala prazna pa se čuje njih dvoje, troje da odjekuje i to se toliko čisto čuje da ne možeš da ne odreaguješ. Ima svakakvih komentara i pozitivnih i negativnih. Da ne treba da budem tu, da idem da kuvam ručak, što je standardna priča za žensko. Da je bolje da ne sudim, nego da gledam. Pa imaš s druge strane svu njihovu podršku, da navijaju za tebe, gde kažu da si najbolji njihov sudija. Da ne kažem da je dolazilo i do bračnih ponuda, da iza leđa dobacuju, gde se ja samo nasmejem i samo klimnem glavom. Pa ima navijača koji vole da dobacuju, gde kažu 'bože šta si mu uradila da ne sme da ti vikne'. Ima i tih ljudi koji ne žele da protestuju jer si žensko. Ali nema pravila. Pravilo je da zavisi od ljudi koji dođu da gledaju i šta žele. Oni žele da njihova ekipa pobedi i ne biraju sredstva. Tako isto očekujem i od trenera i igrača. Oni će uvek da pokušaju sve što mogu da pobede, ali postoji uvek neka granica koju mi postavimo i trudim se da je postavim i kako smo duže u toj priči sve je lakše. Jer i oni mene poznaju i ja znam njih".

Foto: EPA/MIRCEA ROSCA

Da li je teže suditi ženama ili muškarcima?

"Više volim da kažem da je lakše suditi muške mečeve jer je mnogo jasnije šta se dešava na terenu. Lakše je doneti odluku. Ali i ženska košarka ima svoju priču i draž. Ali što se tiče bunjenja nema pravila. Prosto je do igrača i trenera. Ukoliko imate kvalitetniji tim manje se priča. Oni se bave svojom pričom mi svojom. Devojke su možda nekad emotivnije i brže reaguju nego muškarci. Meni je nekad lakže možda kao ženi jer muškarac ređe priđe jer kad se okrene i vidi da sam ja na tom mestu, možda bi nešto i rekao da je kolega na mom mestu, ali se zbog mene suzdrži ili kaže u blažem obliku. Bilo je i lepih komentara na terenu da mi pričamo ali je bilo i da ne biraju reči i da traže neko objašnjenje ili me pitaju neke stvari malo energičnije i neljubaznije, da tako kažem. Ali ja sam prihvatila da je to deo mog posla".

Posebna priča su i treneri...

"Mi ih poznajemo i znamo koji su oni koji vole od početka nešto da traže, to im je stil da traže ili neki alibi ili pomoć, nešto što je bespotrebno. Ja uvek kažem igračima kada je odluka donesena i kada sudija svira u pištaljku nema nazad, pa makar to bila i greška".

U odnosu na kolege iz inostranstva, smatra da naše sudije imaju prednost.

"Manje se incidenata dešava u inostranstvu, pa i kod nas u velikim takmičenjima jer su kazne visoke pa se trude da se to ne dešava. Kod nas je takav temperament gde pokušavaju da izbace iz sebe nezadovoljstvo. Dešavalo se da padne nešto na teren, nisam imala loše momente i iskustva da me nešto pogodilo, ali je bilo bačeno oko mene. Ja uvek kažem da su naše sudije i igrači u prednosti zbog takvih uslova. Jer suditi i igrati pod takvom tenzijom nama samo daje prednost kada odemo u inostranstvo jer u mnogim zemljama toga nema. Tamo se viče 'odbrana, odbrana' ili navijaju u pozitivnoj atmosferi. Pa kad mi kolega kaže \'jao ovde je pritisak\', ja mu kažem kakav pritisak, ovde nema pritiska, vi ne znate šta je pritisak. Postoje pritisci kod mlađih kategorija, oni su tu problem. Stvaraju tenzije i od tad kreneš da se boriš sa tim stvarima i u suštini gledam na to kao sastavni deo. Ali i lepše je imati publiku u salama i imati takvu atmosferu nego da je pozorišna publika".

Foto: FIBA.com

Kao vrhunac karijere ističe Olimpijske igre.

"Svako takmičenje je posebno, kao i svaka utakmica. Ne gledam da li će danas da se igra ovako, a sutra totalno drugačije. Što se tiče takmičenja, bilo mi je lepo jedno u Francuskoj gde je atmosfera bila na zavidnom nivou. Ali te Olimpijske igre daju neki draž. Moje prvo pojavljivanje na OI u Pekingu je za mene bilo kao neka kruna moje karijere i snova. Jer kao što svaki sportista želi da ode na OI tako i mi sudije imamo isti put. Žao mi je što se to drugačije gleda, jer svako finale koje mi odsudimo to je za nas zlato. Tamo sam sudila polufinale pa mi je uvek ostala želja da imam finale jer sva ostala imam. Ove godine mi se ukazala prilika, nažalost jer su naši basketaši imali mali kiks i izgubili bitnu utakmicu. Pa mi se otvorio put i imala sam finale. U drugoj kategoriji, ali su Olimpijske igre pa mogu sad da kažem da imam zaokruženu priču".

U Tokiju nikome nije bilo lako.

"Svima je bila jako velika tenzija. Procedure su bile zaista stroge pa smo najmanje razmišljali šta treba da radimo, nego kako da stignemo, da budemo tamo, da se ne zarazimo, da odradimo Igre i da se vratimo kući. Jer procedure su bile da ako je neko pozitivan u vašem okruženju, bez obzira da li ste negativni i vi idete u karantin na dve nedelje pa može da se desi da ne možete da se takmičite. Svaki dan je bila neka tenzija da li si napisao, poslao i tako dalje. Sudije nisu bile u olimpijskom selu, što ti nedostaje da budeš sa našim sportistima i da sa njima podeliš te uspehe. Oni su odvojili sudije u poseban hotel u blizini terena da ne bi bilo pritisaka ili nešto neregularno. Viđali smo se samo na terenu. Bilo je bez publike i to mnogo fali. Nadamo se da će za tri godine sve biti normnalno".

Da li joj je Amerika neostvarena želja?

"Ne znam, iskreno. Pitali su me mnogi za NBA. To je specifična priča, jako je težko ući. Tu su njihove koledž lige. Čak su bili na evropskim prvenstvima za mlađe kategorije skauti i treneri. Bile su i dve, tri ponude da ako želim da dođem u Ameriku da sudim da će biti tu da mi pomognu da me ubace u priču. Imam i prijatelje koji su tamo i zvali su me. Ali se nikad nisam usudila da odem tako daleko, pogotovo što imam ćerkiku kojoj je sad deset i po godina i bilo mi je strašno da odem tamo. Jer tamo kad odeš da sudiš godinu dana si u mašini – igraju svaki treći dan, putuju iz grada u grad. U suštini se ne bi ni viđali, retko si kod kuće. Ne bih nju mogla da vodim i to bi bila velika tenzija pa se nisam usudila na taj korak mada je ostalo u pozadini, ko zna možda se i desi. Ne treba mi nikad motivacija, i kad odem na mini-basket volim toj deci da pomognem. Nije mi problem ni da im vežem pertlu ni da im objasnim pravila jer je u tome poenta, da oni kroz igru i utakmicu nauče i pravila. Ovo ako radiš moraš da voliš, jer ako ne voliš onda nema svrhe".

Foto: FIBA.com

Sudije se pripremaju za meč jednako detaljno kao i igrači.

"Pripreme su, da ne kažem komplikovane, ali ma mnogo stvari. Od fizičke, koju svi imamo jer trčimo na terenu sa igračima, pa se našalim da mi ni nemamo izmenu za razliku od njih, možemo da se odmorimo samo kad je tajm-aut. Sama primrema je uvek dupla jer igrači se spremaju za jednu ekipu protiv koje igraju, a mi se spremamo za obe. Ja moram da znam i jednu i drugu ekipu koji su igrači, kojim stilom igraju, kako se ponašaju, kakvi su treneri, u koju halu dolazim, kakva je publika, kakva je situacija. Da li se nešto desilo pre, u kakvim su odnosima, šta možemo da očekujemo. Dakle, moramo da imamo mnogo širu sliku pre nego što izađemo na teren. A pored svega toga, moramo da nađemo zajednički jezik i mi i kolege jer se menjamo iz utakmice u utakmicu".

Kako izgleda kada svaku utakmicu radiš u novom "timu"?

"Nikad nije ista trojka, uvek je nešto drugačije. Lakše je ovde jer se dobro poznajemo i zna svako svačiji stil i kako ćemo da radimo. U inostranstvo je teže bilo na početku, kada si mlađi i dolaziš da sudiš sa iskusnim sudijama i ti si taj koji treba da pratiš kolege i njihov kriterijum. Da se ti prilagođavaš njima. Sada kada si ti taj neko ko je prvi sudija ili vodiš taj tim, lakše je jer si ti taj koji uspostavlja kriterijum i pravila među nama, a oni su ti koji prate. Ali ja volim da se svi osećamo dobro, da niko nema veliku odgovornost. Nema prvi, drugi, treći sudija, to je samo na papiru. Prvi sudija ima samo neka ovlašćenja u slučaju neke nepravilnosti da donese odluku. Ali na terenu svi donosimo iste odluke, imaju istu jačinu".

Rad sa koleginicama je posebna draž.

"Uvek je tu pitanje sa kim je lakše. Vidim i po mlađim koleginicama koje kažu sa kolegama. Ja to shvatam jer sam i ja tako razmišljala. Ali onda shvatiš da uvek moraš da se takmičiš sa njima i da moraš da im dokazuješ da iako si žensko možeš to da radiš ravnopravno sa njima. Da ti ne treba zaštita na terenu, da može to da izneseš. Muško-ženski odnosi su takvi da muškarac uvek ima osećaj da treba da zaštiti ženu i to se prenosi i na teren. U početku je to bilo više, ali kako prolazim, napredujem idem na liste to sve bude manje i manje ali se i ja trudim da im pokažem da nema potrebe za tim, da i ja mogu da rešim taj problem sa igračem, trenerom... Ali opet kad si sa dve koleginice, kad su nas tri, nema tog takmičenja. Znamo šta smo prolazili, slične stvari su se svuda dešavaju i nego zaista želimo da pokažemo da možemo zajedno da odradimo utakmicu da bude na nivou kao da su je radile kolege. Čak smo dobijale dosta komentara da smo odradile bolje nego kolege. I da imamo bolji kriteriju i osećaj i da je lakše sarađivati sa nama nego sa njima".

Foto: B92.net

Ne veruje da će se ikad desiti da na nekom prvenstvu za žene sve sudije budu isključivo žene.

"To je jako teško. Sve je više žena sudija na ženskim takmičenjima, što je i očekivano, jer ako im ne date ženska takmičenja, šta ćete im dati? Vidim kod nas da i u drugim sportskim granama žene probijaju led, ali ih još uvek nema mnogo. I FIBA je krenula u taj program, polako se otvara put, ali sve to ide jako sporo i mali broj može da bude tamo i neće nikad da bude pola-pola ili veći broj, ali se trudimo da pokažemo da je taj neko ko dođe tamo zaslužio kvalitetom da bi i druge devojke imale motiv da ne postoji granica, ne samo neka liga nego da mogu do kraja. Velika je odgovornost, nije lako jer znam da mnogi to gledaju, pitaju kako sam došla... Mislim da je sada lakše jer je nas bilo veoma malo, morale smo da se borimo i otvaramo vrata i milom i silom jer da pokažeš nešto moraš i da se boriš za to da im pokažeš da može. Igrom slučaja sam otišla na Evroligu, bila i na ABA ligi jedina. Evo sada nemamo nijednu drugu devojku".

Trenutno nema ženskih sudija u ABA ligi.

"Nadam se da će uskoro biti. Ali nije poenta da samo bude žensko jer je žensko, jer to ne čini ni nama uslugu. Već da to bude zbog kvaliteta, da je taj neko zaslužio tamo da bude. Sada je veći broj devojaka, a tada je i veća mogućnost. Ja radim sada mnogo sa tim devojkama, delim iskustva i pokazujem da je to svuda tako i da se ne dešava samo njima već da se i nama dešavalo i da se ne boje nego da se bore da idu dalje. Jesu otvoreniji ali mislim da nikad neće proći da imaju svoju priču da smo mi slabiji pol i da tu treba da budemo do neke granice. Ali znam da tamo gde te cene da možeš da radiš isti posao nema nikakvih predrasuda. Oni sa mnom pričaju na istom nivou i tako se ponašaju. Čak nekad više uvaže ono što ja kažem. Ali je dug put, treba dosta iskustva i godina da možeš da pričaš s njima na istom nivou".

Jasmina paralelno sudi košarku i basket 3x3.

"Meni je lakše prebaciti se sa 5x5 na 3x3 jer je drugačija priča. Ali bukvalno ti treba samo nekoliko minuta da uđeš u utakmicu da se prebaciš na taj nivo takmičenja. Ali je ritam rada veoma jak pogotovo što sad sudim i 3x3 jer ima sada mnogo takmičenja preko leta, pre je to bilo mnogo manje. U suštini najmanje imam vremena za sebe i za odmor. Ove godine sam jedva uspela da uklopim tih deset dana da budem sa ćerkicom da se opustim". Do kad će da sudi?

"U sudijskom svetu kažu možeš da sudiš do 50. sudije, a onda možeš da budeš delegat ili instruktor. Ja nemam želju da trčim po terenu do 50. godine. Nema priča u mojoj glavi je, pošto sam postala predsednica SS Vojvodine, da možda kada ovu godinu završim da prestanem da sudim košarku, ali da ostanem u 3x3 jer je to mnogo drugačije. Manje je zahtevno i fizički i putovanja su kraća. U 5x5 bih videla da li bih nastavila kao delegat, kontrolor ili slično. Ali još je u razmatranju, nisam 100 odsto odlučila".

Otkud u Sportskom savezu Vojvodin?

"Malo mi je teško da kažem otkud. Uvek kažem da je normalan put kad si u sportu da nastaviš u nekoj sportskoj organizacijama, da radiš na nekim mestima da sprovedeš dalje, da pomogneš najmlađima i starijima da budu aktivni... Desilo se da sam želela da budem u nekoj struci, otvorila se ova prilika kao nešto lepo da može da bude. Da budeš predsednik SS Vojvodine, što je kao kruna. Turdim se da još uđem u tu priču jer je to sve novo za mene. Pokušaću da ostvarimo sve što želimo. Nadam se nekom još višem i ozbiljnijem mestu posle toga, ako bude moguće jer je mnogo uspešnih sportista koji su to zaslužili".

Ima velike planove za budućnost.

"Želja mi je kao i uvek da pomognemo da se mesta, opštine, sportski savezi i ta deca imaju bolje uslove da treniraju. D aprivučemo više dece da se bave sportom, da ih sklonimo sa ulice i da ne budu samo na telefinoma. I ova korona nam je pokazala da je teško biti zatvoren i to bavljenje sportom je bilo jedino gde deca mogu da budu aktivna jer je i u školama bilo manje fizičkog. Prvo tu da pokrenemo priču, a samim tim organizujemo kroz rekreativne aktivnosti i starije populacije da se i dalj bave sportom jer je bolje i za fizičko i za mentalno zdravlje. Da i oni mogu sa decom zajedno sportom da se bave. Da to podignemo na viši nivo".

Foto: ABA liga

Devojčice češće odustaju od sporta, više prilike imaju dečaci... A treba se boriti i sa raznim komentarima okruženja.

"Kao i sve, potiče iz porodice. Ako imate roditelje koji će vas podržavati i biti uz vas i u teškim i lepim momentima to će biti lakše. Okruženje i prijatelji ako se bave tim stvarima bude lakše. Većina dece počne da se bavi sportom jer se i njihovi drugari time bave. Ali tih komentara uvek ima i biće. Nažalost jeste da devojčice češće odustaju, ali mislim da je to jer imaju mnogo manje uslova i klubova koji žele da se bave devojčicama. Jer videćete često da imamo klubove u kojima imate dečake i dve devojčice koje igraju sa njima. Ja mislim da one treba da budu deo ženske ekipe gde pripadaju i gde se osećaju ravnopravno. Gde nije problem biti u odvojenoj svlačionici. Ja znam kako je biti sam u svlačionici jer su oni zajedno i pričaju i zato volim kada sam s koleginicama jer pričamo, promenimo hiljadu tema, a kad si samo samo se obučeš i izađeš napolje. A kako će izgledati nema nikakvih pravila".

"U nekim porodicama nema finansijskih uslova. Ja kada sam počela da se bavim košarkom tada nije bilo toliko školica sporta, već su bili klubovi, tu si trenirao, nisi ništa plaćao, kako si napredovao bila je prirodna selekcija, jedni idu gore, drugi otpadaju, bave se nečim drugim. A sada imamo mnogo škola sporta gde se sve plaća – oprema, dresovi, termini, sudije... Sve se plaća i mnogi roditelji ne mogu to da iznesu, pa ako smatraju da će sin imati više uspeha zarad kasnijeg života da možda pomogne i njima, onda se odluče što nije korektno, ali ide tako. Ali to ide iz porodice i podrške jer možemo da vidimo toliko uspešnih sportistkinja i mišićavih da imaju i momke i brakove i decu što znači da nema veze sa celom tom pričom već su samo predrasude, što opet zavisi od tih devojčica koliko su jake da to iznesu. To je put kroz sport, ali takav je put i kroz život. Ne mogu da kažem da je sve to tako loše, jeste mnogo teže sa devojčicama jer su i kompleksnije i emotivnije, ali imamo primera uspešnih i vrhunskih sportista".