Skaut Golden Stejta za B92.net otkrio probleme srpske košarke

Za B92.net o tome je pričao gospodin Kosta Jankov, dugogodišnji skaut slavne NBA franšize Golden Stejt Voriors.

S njim smo razgovarali o brojnim košarkaškim temama, kako domaćim tako i ovim stranim, jer se radi o osobi sa pozamašnim iskustvom.

Trenutno je aktuelna priča oko srpske košarke i njene budućnosti. Posebno se to naglašavalo nakon poraza reprezentacije Srbije od Švajcarske u kvalifikacijama... Šta je najveći problem trenutno prema vašem mišljenju?

"Na žalost, ne vidim da je u pitanju trenutni problem. Tri decenije od postojanja samostalnosti košarkaška Srbija nije uspela da materijalizuje privilegije koje su joj ostale kao zadužbina jugoslovenske trenerske škole i metodološkog procesa stvaranja igrača. Postoji nedostatak sistema koji bi od Srbije stvorio svetsku košarkašku velesilu i to nikako nije trenutan problem. Pribojavam se da posle toliko godina nismo ušli u hronično stanje. Nije na meni da se bavim ničim drugim nego samo košarkom. Ipak, već dugo vremena sve sportske grane, pa sami tim i košarka, su postali važan deo svakodnevice. Samim tim se ne može izuzeti ni uticaj na košarku čitavog životnog okruženja, uključujući i politiku. To nije samo u našoj zemlji ali, za razliku od mnogih drugih zemalja u kojima je košarka bitan sport, kod nas su velikim delom ti uticaji za mene pogrešni. Radi se o delovanju i motivima koje moja umna kompozicija razume, ali se odupire da prihvati saznanja koja proizlaze iz pomenutih delovanja. Zbog toga se trudim da bilo šta od toga ni slučajno ne spomenem", počinje priču gospodin Kosta Jankov z B92.net.

Neko će reći da nema mnogo talentovane dece, ali ako se ne varam, preko vas je jedan Alen Smailagić iz Prve srpske lige otišao u razvojnu ligu, pa onda i u NBA.

"Kako sam već imao priliku da o tome pričam, želim i ovde da naglasim da je na Srbiji i Srbima ostala nepisana odgovornost da se ne zatre jugoslovenska trenerska škola i sa njom i metodologija stvaranja igrača. Siguran sam da srpski tralenat za trenerskim zanimanjem ne može da nestane tek tako. Mi taj dar i dalje imamo. Neophodni su uslovi koji će dozvoliti da najtalentovaniji dobiju ono što su zaslužili. Ako im se prilike u kontinuitetu oduzimaju i daju onima koji nisu ni u širem okviru koji obuhvata zaslužne, nastaju problemi čije će rešavanje sa daljim protokom vremena biti odlagano".

A clear example of "TRAVELING VIOLATION" according to both FIBA ​​and NBA rules. pic.twitter.com/2LSOChDQRF

— Kosta JANKOV (@GBA_BOCAR) December 25, 2020

"Ako kriterijumi nisu u stalnoj harmoniji sa zaslugom već sa podobnim, onda se tu nema čemu dobrom nadati. Tada srpska trenerska škola bespovratno gubi najbolje primerke iz generacija. Umesto njih, kako možemo da svedočimo već treću deceniju, dolaze nedovoljno kompetentni koje je dovela struktura koja zna šta znači srpska trenerska škola".

Kosta je sada naveo i konkretan primer.

"Istovremeno, njihov mentalni sklop funkcioniše po merilima koja im svest i savest pod kojim deluju oslobađa od odgovornosti. U prilog treba samo navesti da od ranih devedesetih godina (kada je Partizan postao prvak Evrope 1992. godine prim. aut.) nijedan naš trener nije osvojio bilo koju internacionalnu seniorsku titulu bilo sa reprezentacijom Srbije ili sa srpskim timom. Ne želim samo da verujem u to. Siguran sam da će naša škola opstati. Istorija ima bezbroj primera kako su i najveći umetnici, naučnici, uspevali u društvenim uređenjima koje im nije davalo zamajac da uspeju".

Ipak, nije sve beznadežno, iako ne deluje sjajno...

"Zbog toga i verujem da će pravi nasledici srpske trenerske škole uspeti da je spasu od nestanka i da će se izboriti za oživljavanje zapuštenih vrednosti. Osvrnuo bih se na poslednji primer koji je svima dobro poznat. Kako je naš veliki klub po ko zna koji put "potrošio" trenera. Nadam se da mi Saša (Obradović) neće zameriti što ću ovo javno da kažem. Saša je bio na putu da bude jedan od naslednika za kojim toliko vapimo. U dugim razgovorima sa njim prošlog juna sam mu ukazivao na izazove koji ga čekaju, a koji nisu pitanje stvaranja strategije. Po mom mišljenju, nije klub bio taj koji je dao priliku Saši. Upravo obrnuto se dogodilo. Saša je dao klubu priliku da konačno dođe do srpskog trenera koji i dalje ima sve uslove da bude jedan od naslednika. Isto kako verujem da su Dejan Milojević, Darko Rajaković, Vlada Jovanović stariji, Dušan Alimpijević, Vlada Jovanović mlađi, Andrija Gavrilović, Đorđe Šijan i još nekolicina mladih trenera zakinuti za prilike koje su u neka davna vremena imali naša najpriznatija trenerska imena. Ljudi poput Nenada Petronijevića iz BEKO Koteža. Jedan od najboljih trenera za mlade igrače koje znam, on je taj koji je od Alena Smailagića pogurao od treće srpske lige do NBA. I dan danas Nenad radi sa nekolicinom izuzetno talentovanih košarkaša. Dražen Zlovarić koji je radio na univerzitetu Arizona Stejt takođe, kao i Mirko Ocokoljić".

pic.twitter.com/Bu0jliDpoJ

— Kosta JANKOV (@GBA_BOCAR) December 24, 2020

Srbija je izgubila brojne talentovane igrače, a sve bi bilo mnogo bolje da su zaigrali za srpsku reprezentaciju.

"Ono što treba da nas sve brine je to da se, koliko ja znam, niko iz te predhodne generacije trenera javno ne oglašava kako bi stao u zaštitu od rasturanja najtalentovanijih trenera koje Srbija ima. A lično odlično poznajem kakvo su oni bezbednosno okruženje imali. Da napomenem jednu zanimljivost. Jedina dva trenera koji su dobili priliku da započnu i završe normalan ciklus nisu bili Srbi. Dakle, srpska trenerska škola ide zajedno i podrazumeva svoj neraskidivi deo koji se bavi metodologijom razvoja igrača. Oni jedno bez drugog ne mogu. Zbog toga je neophodno definisati na krenem od igrača koji su rođeni u Srbiji i koji su svojim rođenjem imali pravo da igraju za srpsku reprezentaciju i igrača čiji je bar jedan roditelj Srbin i koji su rođeni u nekim drugim republikama bivše SFRJ. Ovo su samo četiri trenutno aktivna igrača koji su igrali ili još uvek igraju u NBA-u".

Otkrio je gospodin Jankov i na koga se tačno misli.

"Oni nisu državljani Srbije ili u svom biološkom žigu imaju direktne srpske korene tj. imaju oba ili jednog roditelja po nacionaltosti deklarisanog Srbina ili Srpkinju. Svi oni su nekada imali pravo da se odluče da igraju za srpsku reprezentaciju. Iskreno, ja ne znam sve detalje ali bi bilo dobro da se zna šta su odgovorna lica uradila da kod tih igrača promovišu kult naše reprezentacije i predstave im razvojni put kako niko drugi nije mogao to da uradi.

Drugim rečima, da li smo mi uradili sve što je bilo u našoj moći da bar neko od njih igra za naš državni tim. Predpostavljam da nije teško zamisliti gde bi sada bila naša reprezentacija sa medaljama u poslednjih desetak godina".

1. Goran Dragić, Slovenija
2. Luka Dončić, Slovenija
3. Nikola Vučević, Crna Gora
4. Nikola Mirotić Crna Gora Vi ste već pisali na "Tviteru" o tom fenomenu, talentovani mladi igrači, treneri... Nekako mi je upečatljiv bio komentar da trenutno nemamo mlade trenere sa nekom perspektivom. Kao primer ste naveli Ranka Žeravicu i Aleksandra Nikolića. Velikani svetske košarke su pored vrhunskih rezultata iza sebe ostavili i brojna velika trenerska imena. Čak je jedan od njih i Etore Mesina koji čak i nije srpskog porekla, ali kaže da je produkt jugoslovenske škole košarke.

"Društvene mreže mogu da budu moćno oružje ako se ispravno koriste. Ja nemam mnogo pratilaca niti mnogo ljudi pratim. Usmeren sam isključivo na osobe koje šire pozitivnu energiju i od kojih mogu da saznam nešto pametno. Imam veliki respekt prema većini kako trenera tako i novinara. Nova, mlada generacija je unela posebnu živost u spajanju evropske, NCAA i NBA košarke. Pre svih Srbi ali i vrlo talentovana generacija iz Francuske, BiH, Hrvatske, Turske, Grčke i Španije. Iz Evrope najkapitalnija saznanja dolaze od ljudi koji izveštavaju sa FIBA takmičenja. Nije lako odrediti od koje godine treba raditi analizu stanja u srpskoj košarci. Po mom mišljenju, to je nakon 1991. godine. Pre skoro 30 godina se završio jedan period košarkaškog života i počeo je drugi. Istorija nas je naučila da je Srbija oduvek bila košarkaški autonomna. Gotovo sve nasleđe iz perioda pre devedesetih godina je legitimno i srazmerno uticaju po predhodnom završenom periodu preneto na ime "Srpska košarkaška škola". Srpski treneri koji su bili stvaraoci škole su Ranko Žeravica, Aleksandar Nikolić, Nebojša Popović, Borislav Stanković, Slobodan Ivković, Bora Cenić i mnogi, mnogi drugi (poput Stevana Karadžića koji mi je bio izvor mnogih informacija i sugestija koje su oblikovale naš zajednički sud ovde iznesen). Osim što su bili graditelji "Srpske košarkaške škole", oni su stvarali i svoje naslednike. Dušan Ivković, Svetislav Pešić, Bogdan Tanjević, Božidar Maljković, Dušan Vujošević i Željko Obradović. Takav potencijal nijedna zemlja nije imala. (Ovde treba dodati trenere Aleksandra Đorđevića i Igora Kokoškova koji su svoj trenerski razvojni put gradili van Srbije, prim. aut.) Poslednji veliki trenerski izdanci na žalost nisu ostavili nijedno internacionalno značajno i prepoznatljivo trenersko ime kao svog naslednika".

Zašto se to dogodilo?

"Da li za to postoje opravdani razlozi ili ne, ja nemam odgovor na to pitanje, ali, ovo je, po mom shvatanju, jedina “crna rupa” u njihovim karijerama. No, svi su dobrog zdravlja i verujem da će pronaći neki drugi način da i dalje pomažu srpskoj košarci. KSS bi trebalo da bude naša krovna organizacija. Mene kako pre tako i danas muči to što nemam racionalan odgovor na pitanje kako je moguće da takva trenerska elita nema bitnu ulogu u stvaranju i sprovođenju onog dela politike unutar KSS koji se odnosi na nastavak nadgradnje "srpske škole". Možda niko i nikada nije ni probao da sva ta imena okupi oko zajedničkog cilja. Ako neko ko bi trebalo da se ovim problemom bavi pročita ovo i prepozna to kao putokaz kako dalje, to može da mu bude veliki izazov. Kako uspostaviti "Stručni savet" čiji će prvobitan zadatak biti da ponovo obnovi nastavak postojanja "srpske škole košarke" na osnovama koje su davno uspostavljene. Zamislite naše i svetske najbolje trenere koji su u penziji za istim stolom. I oni donose odluke kako dalje raditi. Ja ovo vidim kao prekretnicu. Da počnu ONI da se pitaju o bitnim stvarima. Uzgred, da ne zaboravim, ovde ima i jedan bitan uslov. ONI prethodno moraju da pobede svoje sujete i za stolom ostave samo svoju stručnost i želju da pomognu. Dogodi li se to, prvo što bi trebalo uraditi je ponovno uspostavljanje igračkog razvojnog puta i uspostavljanje razvojnog puta za trenere. Razvojni putevi igrača i trenera su najbitniji sastojci srpske škole. Ovo vidim kao idealnu priliku da svi ONI svoje "crne rupe" oboje vedrijim bojama".

8️⃣. Ovo niko i nikada u istoriji košarke nije uradio. pic.twitter.com/geBK5R3LuM

— KAKO UNAPREDITI SRPSKU KOŠARKU (@jankov_mr) December 17, 2020

"Ja ovim pisanjem samo pokušavam da otvorim teme. Mogu da zamislim naš "Stručni savet" koji počinje svoj rad sa temom razvojni put igrača. Kada se odredi ime igrača, u podtemama se raspravlja kako trasirati njegovo ujedinjenje sa strukturama kluba i saveza, kako voditi brigu o njegovom zdravlju, u kom smeru da ide igračevo akademsko i komunikaciono usavršavanje, kako organizovati dodatno treniranje, koji je stepen takmičenja u kojem igrač treba da igra, određivanje broja utakmica koje igrač treba da igra, poziciju koju igrač treba da igra, koga odrediti za glavnog nosioca projekta i njegove saradnike po delovima projekta i tako u nedogled. Treba biti svestan da su vremena sada drugačija i da se moraju raditi redovna prilagođavanja. Danas dobro organizovan razvojni put traje od osam do deset godina od prvog evidentiranja igrača da je on potencijalan projekat. Tako, ako smo uočili u njegovoj 14. godini da Nikola Jokić ima potencijal za visoke domete, njegov razvojni put će približno trajati do njegove 24. godine. Zamislite naš "Stručni savet" koji se bavi tom problematikom".

Objasnio je Kosta Jankov zbog čega Srbija već sada nije svetska sila.

"Mi stvarno i dalje možemo da budemo svetska sila. Kapitalno, zar ne? Sada treba uraditi poseban osvrt na period između 2005. i 2007. godine. U tom periodu smo imali neverovatne uspehe na šampionatima mlađih kategorija. Mi smo uspeli da 2007. godine istovremeno budemo prvaci Evrope za U16, U18 i U20 i prvaci sveta U19. To niko i nikada u istoriji košarke nije uradio, a sumnjam i da će. Sada u sve ovo uvodim naše "velike". Znate na koga mislim. I pre i nakon 2007. godine je bio veliki broj igrača koji su u mlađim kategorijama nacionalnih timova Srbije bivali MVP ili u prvim petorkama na šampionatima Evrope ili sveta. Koliko ja znam, niko od njih nije dobio pre šampionata kvalitetnu ponudu od "velikih" da mu bude izgrađen razvojni put i tako postane deo i sistema. Sistem kod "velikih" nije ni postojao pa i ponude koje si ti mladi grači dobijali nisu u sebi imali suštinu. One su bile prazna maglovita obećanja gde nije bilo moguće orijentisati se u kom se pravcu ide. Sada bi mnogi mogli da pomisle da su najveći krivci za postojeće stanje u srpskoj košarci naša dva "velika" kluba. Oni imaju svoj deo odgovornosti ali im nikako ne treba stavljati na leđa ono što im ne pripada. Njih treba ostaviti da se bave sobom. Pri tom ih treba sprečiti da prave nenadoknadivu štetu i šire pustoš oko sebe. To jedino može da uradi KSS, ako su stvarno naša krovna organizacija. I tako smo stigli do prave adrese. KSS je taj koji treba da postavi smernice i da se po njima deluje. KSS je taj koji bi trebalo da kreira opštu politiku razvoja srpske košarke. Svi ostali, uključujući i "velike" treba da su na zajedničkom zadatku. A toga, na žalost, nema. Prazno. Uloga KSS se svela na to da se pred letnje nastupe nacionalnih selekcija napravi ravnoteža da veliki budu zadovoljni u svojoj trenerskoj i igračkoj zastupljenosti i onda da se čeka sledeće leto. Zašto su "veliki" nebitni za razvoj srpske košarke i zašto ih treba ostaviti da se bave sobom? I zašto "velikima" ne dati da šire svoj uticaj na ono za šta nemaju znanje? Oni od 2007. godine (verovatno i mnogo ranije) nisu imali nijednog igrača koji je počeo da se bavi košarkom u njihovim mlađim kategorijama i da je isti igrač kao senior ostvario iole značajnu karijeru. Oni su svoje opstajanje sveli na korišćenje tuđeg rada. I pored toga šta sve nisu učinili, stvarni problem je u tome kako "velike“ onemogućiti da ne čine štetu. Pored svih uslova koje imaju, rezultati su poražavajući. A koje to uslove imaju “veliki”, a da drugi ne. Mnogi će reći, pre svega, novac. Silni milioni evra koji su otišli kako su otišli u strategiju koja je trebalo da stvori takmičarski rezultat. Rezultat kojeg nije bilo, nema ga niti će ga biti. Ali, potrošen novac nije najveća šteta koja je učinjena. Najveća šteta je što su najkvalitetniji minuti u najkvalitetnijim ligama davani ispodprosečnim strancima koji su bili nadprosečno plaćeni i tako su u nepovrat odlazile prilike za razvoj srpskih igrača. To saučesništvo "velikih" sa onima koji su im odobravali činjenje štete srpskoj košarci je razlog zbog koje nismo najdominantnija svetska sila". Deo rešenja leži u KSS, ali je i deo odgovornosti na velikim srpskim klubovima, ipak, problemi su daleko dublji.

"Da se vratimo KSS i "malim" stvaraocima. Ako KSS ima znanja i dobre volje da služi pre svega srpskoj košarci, oni će lako odvojiti sve klubove, osim "velikih", iz ABA prve i druge lige i usmeriti ih na Srpsku ligu. Dve decenije slušamo netačne analize kako će ABA liga da pomogne u ovom i onom, a da smo pri tom svedoci da ništa dobro ta liga nije donela srpskoj košarci. Dešava se suprotno. Timovi su sve stariji sa velikim brojem stranih igrača koji su preplaćeni i bez perspektive. Po mom mišljenju, to je potpuno rasulo. I niko i nikad od onih koji to treba da rade ne izađe i prikaže materijalne dokaze šta je to dobro što te lige donose bilo "malim" klubovima bilo srpskoj košarci. Pa da li je moguće da košarka kao srpski najbolji proizvod nije u stanju da napravi svoju ligu? Odgovorni će uvek imati ko zna koliko razloga da je to nemoguće, a da pri tom niko nije ni probao da se raspita i dođe do vrlo jednostavnih informacija da je to i te kako moguće i, i te kako isplativo. Mi smo imali priliku da pratimo "male" Hemofarm i FMP u njihovim izvornim izdanjima. Oni su ti koji su kroz svoje mlađe kategorije i seniorske timove unapređivali igrače koji više od decenije čine naš seniorski reprezentativni tim. Uskraćivani sa svih strana, "mali" i dalje služe da stvaraju i KSS mora da im pomogne. Prvo svojim pravilnicima kojima uređuju odnose. Da li dozvoliti strance, koliko seniora može da ima jedan klub pod ugovorom, osloboditi igrača od ugovora ako u prethodnoj sezoni nije imao vreme za igru, sprečiti manipulacije sa terminima dvojna licenca, igrač na pozajmnicu, ustupanje igrača i ko zna koliko još kategorija samo da bi se igrač administrativno vezao... Ako KSS to ne uradi, i dalje će veliki broj talentovane dece da propada. Normalno, neko će morati i da uspe. Ogroman broj onih koji su propali niko i nikada neće ni spomenuti. Politika KSS to mora da spreči. Moramo da se borimo za svakog mladog igrača da iskoristi maksimalno svoj talenat. Mi smo izuzetno mala zemlja i nemamo luksuz da se bahato odnosimo prema našim najvrednijim uzorcima. Bilo bi dobro kada bi analizirali kako to sve rade u drugim zemljama. Setite se samo trenera Efesa koji zahvaljuje turskom savezu što je omogućio igračima da na vreme stignu i igraju utakmicu Evrolige. Kod nas su "veliki" mimo KSS. Kao da je njihovo postojanje bitnije od srpske košarke. Ima puno toga što bi moglo da posluži kao ideja šta sve može da se uradi da bude bolje za srpsku košarku. Razlog više da osnujemo "Stručni savet" sa kompetentnim iz raznih srodnih grana".

Respect.@KKMegaBasket pic.twitter.com/04cHLSEk2s

— I CAME TO PLAY (@ICAMETOPLAY5) September 26, 2020

Lepo ste razgraničili da posao velikih klubova nije pravljenje igrača već rezultati, ali šta se događa sa malim klubovima? Ko misli o njima i kako popraviti njihov rad ili učinak?

"Da razgraničimo. Ako u dugom nizu godina dva kluba imaju sve da naprave očekivani rezultat i ako posle svega tog rezultata nema, šta može da bude sledeći normalan korak? Ili se menja rukovodeća strukturan ili se menjaju ciljevi. Mi smo godinama svedoci da se ne događa ni jedno ni drugo. Ne samo u Srbiji, tako je u čitavoj Evropi. Ne postoji niti jedan klub koji može da funkcioniše kao nezavisna, profesionalna organizacija. Čak ni oni najveći. Svi oni, baš kao i naši "veliki" zavise od količine novca koje će neko da im bespovratno da. Ti košarkaški klubovi su ili fudbalske sekcije ili su pod patronatom države ili imaju sreću da ih sponzoriše neka velika kompanija. Kako god, oni su materijalno zavisni od nečije odluke kada i koliko će da im se da. Tu ne može biti reči o profesionalnim organizacijama. Ako jedan klub planira da mu prihodi od prodaje ulaznica čine 80% kapitala koji je stvorem marketingom kluba, onda to može da vodi samo u sunovrat. Ovde ne pominjem kapital od donatora. Da se vratimo na srpske klubove. Ako je nečija odluka da to tako bude – neka tako i ostane. I to samo u slučaju naša dva "velika" kluba. Ali, po mom mišljenju, to je suludo bacanje ogromnog novca za projekte koji u sportskom smislu ne mogu da donesu ništa dobro srpskoj košarci. Tim pre kada znamo da dobar deo tog novca odlazi ispodprosečnim igračima koji apsolutno ničim ne doprinose, ni održavanju postojećeg stanja, a još manje njegovom poboljšanju. Oni nečijom odlukom upravo deluju u suprotnom smeru od onog koji je ispravan. Ono što ja vidim kao neminovnost, kada se mogućnosti iscrpe, uslediće bolan raspad sistema".

foto: Miroslav Todorovic/Starsportphoto

Neka poruka za čitaoce?

"Obratio bih se radije košarkaškim novinarima koje pratim po svim glasilima na kojima se oglašavaju. Većina vas verovatno nije ni svesna svog doprinosa razvoju košarkaške svesti kako kod igrača tako i kod svih ostalih koji prate naš sport. Vaše ideje su nemerljive u poređenju sa idejama onih koji bi trebalo da svima nama budu predvodnici. To je zbog toga što vi svoje znanje ne opterećujete uticajima kojima se i velika većina nas iz ostalih graničnih oblasti ne opterećuje. Moramo svi zajedno biti strpljivi i sačekati vreme kada će se osloboditi prostor za uticaj onih kojima je u prioritetu razvoj srpske košarke. I moje kao i opredeljenje svih vas je da, ako me ikad bude neko pitao za pomoć, sve što znam ponudim isključivo u dobrobit onih koji se bave unapređenjem razvojnog puta srpskog igrača", rekao je za B92.net gospodin Kosta Jankov, skaut NBA franšize Golden Stejt Voriors.

Priredio: Stefan Nikolić