Njegov tenis Novak i Rodžer mogu samo da sanjaju

Srbija
Podeli

Tenis je zavoleo uz starijeg brata Marka, vrlo brzo je počeo da ga trenira i zahvaljujući tom sportu je dobio stipendiju za Univerzitet Sent Džon u Njujorku, na kojem je studirao režiju. Kaže da je još kao klinac imao velike ambicije, ali nije ni pomišljao da će postati pionir slobodnijeg oblika tenisa, kakav danas izvodi.

Mislim da kao dete ne razmišljaš o tome da budeš profesionalac, ali imaš neke ambicije. Svi žele da budu prvi na svetu, a onda Novak uspe u tome i svi misle da sve to tako lako ide. Mislim da je sve to normalno tokom odrastanja, a ako nemaš takve ambicije, na pogrešnom mestu si“.

Kao 25-godišnjak, Stefan polako ispunjava svoja ambicije, a na pitanje kako je osmislio fristajl tenis, pravi odgovor nema.

Uvek sam imao ideju o tome. Sve je počelo pre dve godine u Njujorku, kada sam proveo neko vreme sa svojim prijateljem Nikom Hartmanom, koji mi je na neki način otkrio ideologiju njujorškog razmišljanja u tom trenutku. Mislim da sam kroz njega i svoj projekat uspeo da osetim šta to znači, sprovedem u delo i dokažem sebi da je to to“.

Iako je Njujork mesto na kojem je njegova ideja krenula sa početne tačke i grad iz kojeg mnogi crpe inspiraciju, za Stefana to i nije. Kako kaže, duh tog grada zaslužan je za to što je svoju ideju pretvorio u stvarnost.

Mnogo sam ideološki suprotstavljen Njujorku. Zato uvek imam problem da se tamo zadržim na duže vreme. Mislim da taj grad u sebi nosi neki duh onoga što je nekada bio, a taj duh živi kroz individue. Moj prijatelj Nik je bio veoma aktivan u svetu skejta, rolera i snouborda, za mene je on otelotvorenje tog duha koji je i dalje prisutan na nekim mestima. I tu mislim na arhitekturu, dizajn, ljude, svi su različiti i nose ga na svoj način, ali ga je teško očitati“.

U odnosu na profesionalne tenisere, Stefan razmišlja mnogo šire, van nekih okvira, tačnije terena. Za sebe kaže da je ekscentrik, a to se vidi po njegovim trikovima, za koje su mu potrebni reket i loptica, a ceo svet je njegova pozornica.

Trudim se da razmišljam mnogo šire, van nekih linija. Da li to uspevam, to će moj život i delo pokazati. Svako mesto može da bude moj teren. To je u neku ruku moj vid sporta, kako sam ga ja oduvek video i samim tim kako sam se stalno sudarao sa samim sistemom sporta, odnosno profesionalnim načinom ’proizvodnje’ sportista. Taj sukob me je verovatno naterao da krenem putem koji polako poprima svoju formu. Ali, i dalje sam ekscentrik sportskog sveta jer sam jedini u tome. Mislim da je sve to još neozbiljno shvaćeno, ali mi to u suštini i ne smeta, jer nisam ni tražio da me ljudi ozbiljno shvate“.

Nijedan Stefanov trik nije isti i sam priznaje da ne može sam sebi da ih nametne, već da sve zavisi od inspiracije koju svakodnevno traži, a srećom i pronalazi.

Uvek tražim inspiraciju za dan, da svaki dan živim ispunjeno, a trikovi dolaze sami od sebe. Shvatio sam da je najvažnije da uložim vreme u taj kreativni rad, ali može da se desi da ja sednem, razmišljam o trikovima i oni se ne dese. Trikovi dolaze spontano i impulsivno, ako ja nisam inspirisan, oni se neće ni desiti. Sve sam više svestan toga da inspiraciju možeš da tražiš svuda, u svemu i stalno. Moja je želja da živim što raznovrsnijim životom, upravo zbog toga, jer mi je to najveći neprijatelj“.

Svoje trikove Stefan je izvodio na mnogim mestima širom sveta, a na pitanje da li postoji neka posebna lokacija koja ga inspiriše dao je veoma zanimljiv odgovor.

Ne mogu da kažem tačno, ja trenutno tražim mesto gde bih voleo da živim. To je bio i idejni deo celog projekta, da proputujem svet i vidim šta mi odgovara. Nisam protivnik života u Srbiji, ali mi je ovde problem zima i voleo bih da odem na neko toplije mesto. Još hvatam korak sa svojim životom, stalno putujem, a kada imam slobodnog vremena voleo bih da sve dovedem na nivo kojim ću biti zadovoljan. Svet je lep, ali su svuda problemi, a najgori su oni u nama. Ta potraga, ipak, uvek pada u treći plan, jer mi je um opsesivno-kompulsivan, pa mogu da se bavim onim što me u tom trenutku interesuje i takva pitanja mi dolaze neprirodno.“.

Kako je projekat fristajl tenisa polako počeo da poprima svoj oblik, tako je i pažnja koju je Stefan počeo da dobija postajala sve veća. I dalje se navikava na to da ljudi žele da čuju njegovu priču, posebno jer ta pažnja donosi i sve veći pritisak.

Daleko je od toga da sam se navikao. Nisam znao ni početkom ove godine šta je tačno to šta ja radim, a kada su došli intervjui, nije mi bilo najprijatnije. Morao sam da zastupam neku ideju u koju nisam ni znao da li verujem. Kako je sve raslo, menjalo se, sve je više imalo smisla, ali je ta medijska pažnja stvarala dodatni pritisak, a ja sam ga imao dovoljno sam sa svojom glavom“.

Taj pritisak je do sada u nekoj meri splasnuo, a Stefan je imao veliku pomoć u kompaniji Hed, koja ga je uzela pod svoje okrilje još pre nego što su njegovi video snimci dobili planetarnu pažnju. Na neki način, tako su mu i olakšali posao od kojeg, kako sam kaže, u ovom trenutku može da živi.

U početku sam pravio video snimke kako bih pristupio većim kompanijama, a oni su prvi zagrizli. Zbog lojalnosti, pokušavam da budem uključen u celu priču brenda Hed. U novembru treba da pričamo o sledećoj godini, ova je bila probna. Koliko god da sam ja proces unutar sebe razvijao i doživljavao, sama komunikacija sa njima je te moje ideje pretvarala u stvarnost i to mi je pomoglo na psihičkom planu, da idem dalje“.

Zahvaljujući Hedu, svoje trikove je izveo i pred možda najboljim kritičarima – Novakom Đokovićem, Endijem Marijem, Marijom Šarapovom i još nekolicinom teniserima. Njihova lica jasno su pokazala koliko su oduševljeni njegovim umećem, a i sami su priznali da neke trikove sami ne bi mogli da izvedu.

Niko osim mene takve trikove ne izvodi, bio sam svestan toga, ali je postojala doza nervoze. Do tada sam trikove radio u dvorištu, a ne postoji veća scena nego ta pred njima. To je kao da sam izašao na stadion, pred 20.000 ljudi. Kada je došao trenutak da se pokažem pred njima, nisam bio nervozan, jer sam znao da će biti fascinirani, ipak su oni ispod sve te fame obični ljudi. Bilo mi je neizmerno drago što su tako regovali, jer su oni autoritet u tenisu, a njihovo odobravanje je veliki uspeh za mene. Pojedini mediji su posle toga potencirali da je to moja revolucija, ali moja namera nije bila da zalazim na njihov teren“.

Pored Novaka, Endija i Marije, Stefanove trikove videli su mnogi preko društvenih mreža, ali i svi oni koji su bili na turnirima na kojima se pojavljivao ove sezone. Još nije bio na onim najvećim, ali se nada da će se to promeniti naredne godine.

Ove godine sam mnogo putovao, ali sam bio van glavnih turnira. Ne znam iz kog razloga, možda su mislili da nije još sve spremno za to, ali gde god da sam išao, moji trikovi su izazivali najpozitivnije reakcije. Očekujem da ću naredne godine ići na velike turnire i raditi nastupe na velikim stadionima, na kojima sam već odradio probe i sve je funkcionisalo odlično. Verujem da je to realan plan za sledeću sezonu“.

Zbog obaveza oko fristajl tenisa, Stefan je gotovo u potpunosti zapostaviti režiju, koja je takođe njegova velika strast. Međutim, to ne znači da joj se neće vratiti u nekom trenutku u budućnosti.

Da, planiram da se vratim režiji. Mislim da mi je to i najveća prepreka sada, to moje potiskivanje strasti koju osećam prema filmu, jer znam šta znači ozbiljno se baviti nečim. Ali, ovo gledam kao moj prvi projekat posle studija kojem sam se posvetio, a on sada stalno raste. Nisam ni pomišljao da će izgledati ovako kako izgleda sada, ali pokušavam da iskoristim priliku i gradim svoj prostor. Danas nije lako baviti se filmom, mnogo toga se promenilo, a možda ja igram neku igru koju još pokušavam da shvatim“.

Zbog toga je logično pitanje za kraj da li planira da možda snimi film o tenisu, na šta je odgovorio potvrdno.

Kada sam upisivao studije imao sam takvu ideju. Uvek su me fascinirali tenis kao mini univerzum i miskoncepcija tenisa kao sveta u savremenoj kulturi, koliko je različit život tenisera od onoga što se misli kakvi su oni kao ljudi. Već sam imao ideju da bih voleo da napravim film o tenisu, jer nije napravljen nijedan vredan. Jedini koji može da opiše taj svet je ’Crni labud’ Darena Aronofskog, jer mislim da je život tenisera mnogo sličan tome“, rekao je Stefan Bojić za B92.

Jelena Trajković (@zvezdica)