Čarls Dženkins za B92: Verujem u košarkaškog Boga

Posle treninga Crvene zvezde Čarls Dženkins dočekao nas je sa širokim osmehom, raspoložen za predstojeći intervju. Seli smo u kafić u dvorani Pionir i prionuli na posao, Dženkins je čovek sa kojim može da se razgovara o mnogim temama. U razgovoru za B92 Zvezdin Amerikanac otkrio je da je veoma sujeveran, da se lepo snašao u Beogradu, ali da Srbiju nije tako zamišljao. Dotakli smo se i njegove briljantne karijere na koledžu, NBA lige, kao i razlika između najjače lige na svetu i evropske košarke.

Saznaćete i kako Dženkins pokušava da ostane miran u uzavreloj atmosferi koju prave Zvezdini navijači, kako uči srpski, kao i šta mu najviše nedostaje iz rodnog Njujorka.

Plej crveno-belih ističe da bi rado i sledeće godine nosio Zvezdin dres, jezgrovito opisuje trenera Radonjića, često zna i da se našali, ali je jako ozbiljan kada govori o košarci i o tome šta treba da poboljša u igri.

Saša Ozmo
Podeli

Dženkins je rođen u Bruklinu, ali je odrastao u Kvinsu. Njujork je poznat po uličnom basketu, pa smo pretpostavili da je Čarlsova fantastična kontrola lopte donekle posledica toga. Nismo bili u pravu.

„Ne dugujem dobru kontrolu lopte uličnom basketu, nisam ga mnogo igrao dok sam odrastao, iako bi se tako moglo pomisliti na osnovu toga što sam iz Njujorka. Za razliku od nekih igrača, nemam neki svoj teren u kraju na kojem sam legenda. Samo sam oduvek radio na stvarima za koje mislim da će mi pomoći da budem još bolji košarkaš. U prvoj godini koledža upoznao sam trenera Džejsona Ernandesa, koji mi je sada kao brat. Upoznao sam ga pre šest-sedam godina, on je specijalista za kontrolu lopte, za načine na koji se dolazi do koša, kako se stvara prostor. S njim sam radio od 2006. godine i mnogo sam napredovao u tim segmentima“.

Dženkins je momak koji nije često odlazio od kuće, a igranje u Crvenoj zvezdi prvo mu je iskustvo u Evropi. Zato je i logično da mu rodni kraj nedostaje, iako kaže da mu je i u Srbiji sve potaman.

„Ne bih rekao da sam nostalgičan za Njujorkom, to onda podrazumeva da to utiče na moje igre, a to nije slučaj. Sada je vreme praznika, tada sam obično kod kuće sa porodicom i naravno da mi nedostaju. Takođe, ja sam tip čoveka koji je vezan za kuću – srednja škola mi je bila udaljena desetak minuta, a koledž oko pola sata. Nedostaju mi i prijatelji, uvek nas bude šestoro-sedmoro, družimo se po ceo dan, igramo košarku ili idemo negde na klopu. Takve male stvari mi nedostaju, pogotovo kada mi kažu da negde izlaze, a ja im nisam ni blizu. Ali ovde sam nekoliko meseci, stekao sam nove prijatelje među saigračima, a ovde živi i Nikola, jedan od mojih drugara sa koledža. On se ne bavi košarkom, igrao je samo rekreativno. Uglavnom, ovde se osećam prilično lepo“.

Govorio mi je: Sa veličinom dolazi i odgovornost

Uz Džima Mekmilana i Krisa Malina, Dženkins je treći čovek u istoriji koji je tri puta osvajao Hagerti nagradu koja se dodeljuje najboljem koledž igraču sa područja Njujorka. Čarls je na Hofstri bio čovek-tim, pa je njegov dres sa brojem 22 povučen još dok je bio na koledžu. Tu retku čast imali su samo probrani, npr. Tim Dankan i Grent Hil.

„Bilo mi je sjajno na koledžu – trener Tom Pekora mnogo me je naučio, njegov metod učenja je ono što mi u SAD zovemo ’žestoka ljubav’ (tough love, kada je neko čvrst prema drugome radi njegovog dobra). Dao mi je veliku odgovornost od prvog dana, oblikovao me je u igrača – već na drugoj godini bio sam kapiten, što je velika stvar, sa 18 godina je to skoro nezamislivo. To me je promenilo, često mi je govorio: ’Sa veličinom dolazi i odgovornost’. U smislu, ako želiš da budeš veliki igrač, moraš da budeš jako vredan i da se primereno ponašaš i van terena. To sam usvojio“.

Dženkins je išao u srednju školu Springfild Gardens, a istu je pohađao i Entoni Mejson, koji je ostvario zapaženu NBA karijeru.

„Nikada ga nisam upoznao, mada sam igrao protiv njegovog sina. Moja škola je bila odlična – ponosan sam na to što sam sponzorisao ekipu svoje srednje škole u svojoj prvoj godini u NBA, to je prvi put ikada da smo imali sponzora“.

Dženkins je imao dobru ruki sezonu u Golden Stejt Voriorsima – prosečno je beležio 5,8 poena i 3,3 asistencije za 17,5 minuta na parketu. Međutim, u drugoj sezoni kola su krenula nizbrdo, što je momka iz Njujorka i odvelo u Evropu.

„U ruki sezone dobio sam šansu – to je bila teška godina za Stefa Karija kada je reč o povredama, ali istovremeno i prilika za mene. Igrao sam dosta, stekao sam poverenje Majka Džeksona, bila je to odlična sezona. Sledeće sezone nije išlo kako treba – Voriorsi su na mojoj poziciji doveli Džereta Džeka, koji je dokazani igrač, Kari se vratio i bio zdrav, a ja sam morao da krenem ispočetka. Bio sam u situaciju da čekam šansu, bilo da je u pitanju pet sekundi ili dva minuta, ali ne može se mnogo uraditi za tako kratko vreme na parketu. Onda su me trejdovali u Filadelfiju, igrao sam solidno, ali doveli su nekog drugog i to je bilo to“.

"Beograd više amerikanizovan nego što sam zamišljao"

Često kažu da je način igre u NBA ligi i Evropi ’nebo i zemlja’, ali Dženkins ne misli tako.

„Najveća razlika jeste u pravilima, evropski stil igre je sličniji koledžu. Npr, u odbrani duže može da se ostaje u reketu, što pomaže kada u ekipi imate čoveka kao što mi imamo Bobija, koji nije agilan kao neki NBA centri. Pošto u NBA postoji pravilo ’defanzivne tri sekunde’, to otvara više prostora za igru ’jedan na jedan’. Ipak, nije toliko različito, ritam igre je sličan, ali ovde u profesionalnim vodama igraju znatno mlađi igrači nego u NBA ligi“.

Čarls je izuzetno zadovoljan životom u Beogradu – iako je bio zabrinut, nije imao poteškoća da se prilagodi novom okruženju.

„Beograd je mnogo više amerikanizovan nego što sam zamišljao. Potpuno se razlikuje od slike koju sam imao u glavi pre dolaska. Kada sam potpisao, agent mi je doneo neku knjigu o Evropi, nalik nekom turističkom vodiču, i tu sam pronašao Srbiju i video razne fotografije – tu je više prikazana unutrašnjost Srbije, ne toliko Beograd. Ja sam gradsko dete, navikao sam na velike zgrade, brz životni stil, radovao sam se drugačijem iskustvu, ali sam istovremeno bio i malo nervozan. Ipak, kada sam došao, video sam da se ne razlikuje toliko od SAD“.

Naravno, Dženkins se sporazumeva na engleskom, ali daje sve od sebe da nauči srpski, mada je naš jezik jako težak.

„Jezik je jako komplikovan – kada sam sleteo na aerodrom, prepoznao sam jedino toalet. Nisam znao gde su mi torbe, samo sam pratio ostalje ljude iz aviona. Naučio sam bazične stvari – dobar dan, koliko ima sati, zdravo, majstore, kako si.. Naučio sam mnogo za kratko vreme, stalno zapitkujem ostale. Našao sam i jedan sajt na internetu koji mi dosta pomaže, zove se Livemocha – praktično te uči jeziku, plaćaš za lekcije, ima dosta i slika, pokušavam da naučim što više, ali je teško. Prvo sam pokušao da naučim azbuku, ali mislim da to neću savldati skoro, preteška je“.

Kad su tribine pune, samo kažem sebi "opusti se"

Otkad je došao u Zvezdu, Dženkins je u nekoliko navrata govorio o svom oduševljenju navijačima crveno-belih. Sada nam je otkrio koje taktike koristi da bi ostao smiren pred punim tribinama.

„Razmišljam samo o tome kako da ostanem staložen i strpljiv. Publika je bučna, navijanje intenzivno, odmah sebi moram da kažem: ’Opusti se’. Igraš pred ljudima koji te tako sjajno podržavaju i postoji rizik da upadneš u zamku – da kreneš neke stvari da radiš brže nego obično, što može da naškodi timu. Na meču sa Lokomotivom sve je bilo u redu na zagrevanju, a kada me je trener pozvao da uđem u igru, samo sam sebi ponavljao da se opustim. Publika je takva da možeš da pomisliš da možeš da uradiš sve“.

Pojedinim sportistima smeta kada im prilaze na ulici, traže autogram i slično, ali Dženkins nije jedan od njih. Objašnjava i zašto:

„Često mi ljudi prilaze da se fotografišemo, naročito u tržnim centrima. Nekada ljudi žele da popričaju uživo, ali toga ima mnogo više na Tviteru, Zvezda ima zaista mnogo navijača. To mi uopšte ne smeta, ni najmanje. Kada sam ja bio klinac, nisam bio u okolini bilo kojeg sportiste, nisam mogao da ga sretnem u molu ili tako nešto, a znam da bih voleo da sam mogao. Zato mi sada nije teško da svima izađem u susret“.

U prethodnom delu karijere Dženkins nije važio za ubitačnog šutera za tri poena, ali u Zvezdi šutira sjajno – u ABA ligi ubacuje 45% (15-33), a u Evroligi je na 56% (12-23).

„U NBA ligi, s obzirom da sam igrao malo, morao sam da koristim sve prilike – ako šutnem i promašim, nema garancije da ću moći ponovo da šutnem. Zato sam želeo da priđem što bliže košu. Uz to, sezona sa Siksersima završila mi se u aprilu i imao sam nekoliko meseci da radim individualno i da se usavršavam, mislim da se to vidi na mom šutu. Svaki dan sam radio, onda sam prošao i pripreme sa klubom, pa se sada se osećam izvanredno“.

"Nismo ekipa koja zavisi od jednog igrača"

Dženkins je ’kupio’ navijače Zvezde maksimalnim zalaganjem i odličnim igrama. Uprkos tome, opšti je utisak da tek treba da vidimo ono najbolje od 191 cm visokog beka.

„Mislim da imam još mnogo toga da ponudim, ali ne razmišljam na taj način – imamo izvrstan tim. Ovo nije ekipa koja zavisi od jednog igrača, talentovani smo i igramo kolektivno, niko ne daje po 20 poena u proseku. Imam u svom timu čoveka koji može da zakuca, a da ne skoči. To volim kod ovog tima, niko ne brine o sebi i statistici, niko ne forsira, svi smo podređeni jednom cilju, a to je pobeda“.

Amerikanac je samokritičan i tačno zna na čemu treba da radi kako sezona odmiče.

„Mogao bih bolje da se krećem bez lopte, događalo mi se da protivnici odigraju ’bek-dor’ protiv mene. Takođe, trebalo je bolje da se postavljam za faul u napadu. Napadački, mislim da bih morao češće da stvaram dobre pozicije za svoje saigrače – dobar sam dodavač, ali moja trenutna statistika ne govori tako. U drugom delu sezone bolje ću ’čitati’ sve šablone u igri“.

Konstatovali smo da je Dženkins fizički superioran u odnosu na većinu protivnika, kao i da bi češće mogao da koristi prodor.

„Mogao bih više da idem na ulaz, neću da kažem da to ne umem. Dosta toga zavisi od osećaja na određeni dan, samopouzdanja, ali i od odbrane suparnika. Do sada su svi videli da sam prilično dobar šuter, tako da mislim da će me u drugom delu sezone čuvati uže, pa ću onda imati priliku više da idem na prodor“.

"Ne obećavam ništa, košarkaški Bog sluša"

Najveći broj Amerikanaca Evropu vidi samo kao prolaznu stanicu i san im je da se, ako uspeju, vrate u NBA ligu. Čarls kaže da nije opterećen time i da mu se dopada u Zvezdi.

„Definitivno bih želeo da ostanem ovde, ali prvo da vidimo šta će se dogoditi u ostatku sezone. Ako se prilika ukaže, rado bih ostao, procentualno su visoke šanse da ostanem. Ne želim po svaku cenu da se vraćam u NBA, ostvario sam taj veliki san – dao sam trojku u NBA, bio starter, ubacio sam bacanje, mogu da kažem da sam to štiklirao. Sada želim da igram redovno – nekima je san samo da budu profesionalci, ali za mene to ima i drugo značenje, neću da budem 11. ili 12. igrač u ekipi, pa ni u NBA ligi. Želim da imam odgovornost, da od mene nešto zavisi u igri, i zato sam vrlo srećan i zadovoljan što sam došao ovde“.

Upitali smo Dženkinsa da nam kaže nešto više o treneru Dejanu Radonjiću – da li je miran ili temperamentan.

„Neću da odgovaram na to, nema šanse“, rekao je Dženkins uz širok osmeh, „Trener je čvrst, želi da izvuče najbolje iz nas i izvući će po svaku cenu“.

Dženkins nije želeo da obećava trofeje, ali za svoju odluku da ništa ne prognozira nije ponudio šablonsko obrazloženje. Naprotiv.

„Trener Džekson je na početku moje ruki sezone obećao da ćemo ući u plej of, svi smo uzdali u to, ali nažalost nije se dogodilo, i dobijali smo ružne poruke od navijača. Poslednje što želim jeste da mi se to ponovi sa navijačima Zvezde. Mogu da obećam da ćemo se truditi najviše što možemo. Veoma sam sujeveran čovek i dve stvari se pridržavam u tom smislu – ne volim prognoze i verujem da postoji košarkaški Bog“.

"Nikad na teren sa odvezanim pertlama"

Sledeće logično pitanje bilo je koji su Dženkinsovi rituali na dan utakmice.

„Ne mogu da odem sa terena, a da mi poslednji šut bude promašaj, ne mogu da kročim na teren sa odvezanim pertlama. Imam rituale pred meč, ali nisu isti svakoga puta. Ako odigram dobro na nekoj utakmici, pred sledeću pokušam da odem u krevet otprilike u isto vreme, navijem alarm u isto vreme, da jedem istu hranu, u suštini da ponovo proživim isti dan. A kada odigram loše, onda sve menjam iz korena i pokušavam nekom novom rutinom“.

Za kraj, Dženkins je imao i novogodišnje želje za sebe, klub i za navijače.

„Sebi želim da nastavim da napredujem kao košarkaš i da pomognem ekipi što više mogu, Zvezdi želim mnogo pobeda, a navijačima želim da zahvalim na podršci i da im kažem da nastave tako da nas bodre“.

strana 1 od 2 idi na stranu