Upoznajte Jovanu Jakšić, novu nadu srpskog tenisa

Još jedna blistava zvezda priključila se srpskom teniskom sazvežđu – 19-godišnja Jovana Jakšić posle titule u Posa Riki nalazi se na 251. mestu WTA liste. Do sada je u karijeri osvojila 11 ITF trofeja, a nedavno je u Montereju debitovala na WTA turu i došla je do drugog kola.

Prijatna, neposredna i opuštena, Jovana u intervjuu za B92 govori o svemu što joj se dogodilo u poslednje vreme, o svojim teniskim počecima, izborima koje je pravila u životu, teniskim uzorima, ali i o tome koliki je finansijski izazov profesionalno se baviti tenisom. Jedan sponzor mogao bi mnogo da pomogne Jovani da krene putem Ane, Jelene i Bojane.

Saša Ozmo Srbija
Podeli

Najveći broj ljudi u Srbiji nije imao priliku da gleda 180cm visoku Jovanu na teniskom terenu. Forhend joj je zaštitni znak, voli da igra agresivno i da diktira ritam u poenima.

„Moj stil igre je ofanzivan, glavno oružje mi je forhend. Nisam tip koji se hvali, ali imam jedan od najboljih forhenda na svetu, to su rekli i brojni treneri. Igram dvoručni bekhend, na toj strani sam slabija, ali sam popravila i taj segment igre, sada ne mogu da me 'probiju' tu tako lako. Oslanjam se i na snažan prvi servis. Uvodim i promenu ritma, ali sve se svodi na to da ja napadam i da vršim pritisak na protivnicu, nisam jedna od onih teniserki koje će da trči do sutra. Volim i da završim poen na mreži volejom“, počinje Jovana priču za B92.

Ipak, do svetskog vrha je dug i mukotrpan put, a mlada Jakšićeva svesna je da mora da uloži još mnogo truda kako bi joj se snovi ostvarili.

„Zaista radim na svemu, imam mnogo prostora za napredak u svim elementima igre. Najviše radim na kretanju, to moram da popravim. Mislim da sam a poboljšala, ali treba još mnogo da radim na snazi, kondiciji, prilasku napred... Imam 'rupa' u igri, ali ne stagniram, pravim skok gore i to me jako raduje“.

"U najboljih 150 do kraja godine"

Jovana je ambiciozna, ali postavlja sebi realne ciljeve. Najvažnije joj je da je vredna i da uživa u tenisu, a rezultati će doći kao logična posledica takvog stava.

„Moj glavni cilj jeste da do kraja godine uđem među 150 najboljih teniserki na svetu. Planiram da odigram i kvalifikacije na Gren slem turnirima, to je još nekih pedesetak mesta napred i pedesetak osvojenih bodova. Za dve nedelje u Johanesburg na turnir sa nagradnim fondom od 50.000 dolara, videćemo šta će biti. Ipak, ne opterećujem se mnogo time, najvažnije mi je da dobro igram i da uživam u tome što radim“.

Jovana voli sportske šampione, za sebe kaže da je sportski tip, a ima i jednu teniserku na koju se posebno ugleda.

„Lindzi Devenport bila je moj uzor. Ona je bila velika šampionka, osvajala je Gren slem turnire i bila je prva na svetu. Moja stil igre ’vuče’ na njen, i ona je bila agresivna igračica“.

Pre nekoliko nedelja Jakšićeva je debitovala na WTA turu – na turniru u Montereju savladala je Veru Duševinu, nekada 31. teniserku sveta, a u drugoj rundi izgubila je od Marije Kirilenko sa 6:0, 4:6, 6:1. Mladoj teniserki u usponu duel sa Kirilenko, teniserkom koja je svetskom vrhu, predstavljao je dragoceno iskustvo.

„Taj meč mi je dosta pomogao. Videla sam da mogu da igram sa najboljim igračicama sveta, ona je sada 12. na WTA listi, a ja sam joj uzela set. Imala sam i grešaka, ali i dosta propuštenih šansi. Da sam neke iskoristila, možda bi se i meč završio u moju korist. Stvarno sam izvukla pozitivnu lekciju iz toga, videla sam da moram još da napredujem, ali svesna sam i da mogu mnogo da uradim“.

Kako izgledaju dani na Turu...

Trend u ženskom tenisu poslednjih godina jeste da veteranke beleže odlične rezultate. Osim neprikosnovene Serene Vilijams, Gren slem šampionke u poznim teniskim godinama postale su Samanta Stosur, Frančeska Skjavone, Na Li. Pošto je fizički aspekt tenisa veoma značajan u današnje vreme, mlađim teniserkama teže je nego ranije da se probiju do samog vrha. Na pitanje kada misli da će dostići svoj zenit, Jovana odgovara trezveno:

„Meni je najvažnije da budem zdrava i da me povrede zaobiđu. Videćemo kako će se sve odvijati, za sada sve ide kako treba, ali ne želim nigde da žurim“.

Jovana nam je otkrila i deo atmosfere sa turnira.

„Odvojene su prostorije za novinare i za igračice. Novinari ne mogu da uđu u taj prostor jer je teniserkama potrebna puna koncentracija, ali postoji i vreme za intervjue, zatim vreme u kojem se potpisuju autogrami itd. Naravno, možete i da 'iskočite', vanredno da uradite intervju, ali u principu je sve do detalja isplanirano. Imamo teretanu, isplaniran ručak i moramo da rezervišemo teren za trening. Svako ima svoje rituale – neko voli da se vrati u hotel da odspava pred meč, neko ostaje tu da igra karte jer tu ima gomila društvenih igara – monopol, 'ne ljuti se čoveče', kockice“.

Prema Jovaninom iskustvu, odnosi među teniserkama na Turu su korektni – igračice su konstantno upućene jedne na druge, postaju poznanice, nekada i prijateljice.

„Teniserke se međusobno viđaju svakodnevno, klimnemo glavom, javimo se, ali u suštini je svako u svom svetu. Neke se druže, pogotovo devojke koje igraju dubl zajedno, u principu vlada normalna atmosfera. Moja najbolja drugarica je Gorana Stevanović iz Novog Sada, ona je ranije igrala tenis. Imam drugaricu iz BiH, ona igra tenis Anita Husarić. Na WTA turu imam mnogo poznanica, ne mogu da kažem da su mi drugarice, ali imam s kim da se zagrejem, da popričam, da se zezam... Npr. sada sam u Posa Riki dosta vremena provodila sa devojkom iz SAD, zajedno smo trenirale. To su prijateljstva koja se gaje za ceo život, jednog dana prestaćemo da igramo tenis, ali to će uvek ostati i to je baš lepo“.

"Mama mi je najveća podrška"

A sve je počelo kada su u Jovaninoj osnovnoj školi počeli da se dele leci za kurseve tenisa. Roditelji u početku nisu ozbiljno shvatali njenu želju za tenisom, ali to se ubrzo promenilo.

„Počela sam da treniram prvi put sa osam i po godina, što je relativno kasno. Išla sam u Osnovnu školu 'Drinka Pavlović', blizu Skupštine, u drugom razredu dolazili su i delili letke za školu tenisa, kurseve tenisa. Onda dođem kući i kažem: 'Mama, hoću tenis'. Nisam ni znala šta je tenis, ali meni je eto 'dunulo' da igram tenis“, kaže kroz iskreni, dečji smeh Jovana i dodaje:

„Važi, sine,važi', kaže mi mama. Letak je naravno završio u kanti, prvi, drugi, treći put, a onda sam počela da plačem: 'Pa vi mene ignorišete!'. Onda su me upisali u Teniski klub Maks, više ne postoji, ali bio je kod zgrade Pinka. Tu sam mesec dana trenirala, onda smo otišli na more i kada smo se vratili 'nikom ništa', moji ne spominju tenis, a ja im kažem: 'Mama, tata, a tenis?'. A tebe to još drži, pitaju me. Potom sam se prebacila na Gemaks, tu sam bila sedam godina. Do pre dve godine sam tamo bila. Trener mi je bio Dejan Dermanov – on mi je dao tenisku kulturu, celu bazu i tehniku, sve što sada imam“.

Majku Danijelu Jovana ističe kao najveću podršku i kao osobu bez koje ništa ne bi bilo moguće.

„Moja mama je imala privatnu ordinaciju, ali ostavila je svoj posao i sada putuje stalno sa mnom. To je meni fantastično, ne mogu bez nje nigde da idem, ali tata i mlađi brat su kod kuće, tako da je teško to sve uskladiti, trpi cela porodica“.

"Iz inata sam počela ozbiljno da shvatam tenis"

Decu nepravda najviše pogađa zato što još nisu stigli da se suoče sa svime što život nosi. Upravo je jedna nepravda na teniskom terenu u Jovani probudila inat, koji ju je naterao da se maksimalno ozbiljno posveti tenisu.

„Trenirala sam tri puta nedeljno po sat vremena na malom terenu, bez dubl polja, više rekreativno, čisto nečim da se bavim. Prvi turnir sam odigrala 2005, sa 12 godina, devojke čak i mlađe od mene su već neko vreme bile na turnirima. Ja sam te 2005. odigrala 25 turnira i 30 mečeva, pa vi računajte koliko sam bila uspešna. Ali na jednom od tih poraza odlučila sam da ću početi ozbiljno da se bavim tenisom. Bio je turnir do 14 godina na 'Partizanu', igrala sam protiv devojke koja je bila prva u državi, kao danas se sećam, nije bilo šanse da je pobedim. Na 6:1, 4:0 njen servis završio je u autu 5-10cm, ja sam zaokružila trag, ali njen trener je bio sudija i presudio je njoj u korist. Izgubila sam 6:0 do kraja, a na izlasku sa terena nisam mogla da prestanem da plačem. Došla sam do trenera i roditelja, koji su mi rekli: 'Pa što plačeš, biće prilika ponovo sledeće nedelje?'. 'Mama, tata, hoćete li da mi platite da treniram svaki dan, za godinu dana ovde će me svi zapamtiti?“, u dahu priča Jovana, a onda se i našalila:

„Kao klinka sam bila okrugla, buca, bilo me lakše preskočiti nego zaobići, ali dobro... Nije trebalo da kupite ova 'medena srca', hahaha. I eto, iz inata sam počela ozbiljno da treniram, tako je sve počelo, i bilo je kako sam rekla, posle godinu i po dana sam osvojila državno prvenstvo. Bila sam prva u Beogradu do 16 godina, zatim i prva u državi do 16 godina, a sa 13 i po godina osvojila sam prvu kategoriju do 16 i do 18 godina. Sve zbog pogrešne odluke, ali možda bi me nešto drugo iznerviralo, ko zna... Osvojila sam evropski Masters, bila sam 13. juniorka na listi ITF, sada sam 251. na WTA listi“.

Sponzori, pomozite Jovani!

Tenis ili škola, Jovana nikada nije imala dilemu – čak je i matursko veče u osnovnoj školi propustila jer je bila na turniru.

„Išla sam vanredno u srednju turističku školu, ostalo mi je još nekoliko ispita. Ne žalim ni za čim, ponekad mi društvo iz osnovne škole nedostaje, proveli smo osam godina zajedno, ali kada se vidimo, setim se da je ipak bilo mnogo ljubomore... Tako da ni ne žalim, iskreno priznajem da sam uvek više volela tenis od škole. Moji su insistirali na školi, nisu znali da li sam ozbiljna sa tenisom, ali ja sam bila istrajna. Imali smo dogovor da moram da imam sve petice ako hoću da se bavim tenisom. Stvarno sam ispoštovala dogovor, učila sam, tako da sam u osmom razredu imala tri treninga dnevno i školu od sedam-osam sati. Dan mi nije trajao 24, nego 32 sata... Kada su roditelji videli da je tenis nešto ozbiljno, osvajala sam turnire, stvarno sam se trudila da se dokažem i podržali su me, pa sam srednju upisala vanredno. Čak ni na maturu u osnovnoj nisam išla, bila sam na turniru, ali to je moj izbor, volim to što radim“, odlučno govori Jovana.

Život profesionalnih tenisera i teniserki često se predstavlja kao plivanje u luksuzu. Međutim, to je često veoma daleko od istine. Jovana je sada u možda i presudnoj fazi svoje karijere i jedan jak sponzor mogao bi da joj obezbedi sve potrebne uslove da se vine ka vrhu. Potencijala joj ne nedostaje.

„Imam čoveka koji mi pomaže sa trenerima i sa putovanjima, a od Teniskog saveza Srbije dobijam izvesnu sumu novca za avionske karte. Primam i nedelju stipendiju od države, primam minimum. Sve ostalo finansiram sama i prilično je naporno. Pomoć uvek treba, svakoga dana je sve teže – oprema je najmanji problem, verujte mi, tu su putovanja, hoteli, treneri, tereni... Pa mi kažu: 'Koliko si zaradila, ti si puna love', a ja ne mogu ni da 'pokrijem' turnire. Ni ne pokrijem put onime što zaradim“.

Voli 'Poslednjeg samuraja', ali ne zbog Toma Kruza...

Posle teških tema, okrenuli smo se nešto lakšim, počevši od muzike, za koju Jovana kaže da obožava.

„Volim 'Elitne odrede', želela bih da upoznam Relju Popovića. Volim domaću muziku, strašno je, ali volim folk. U suštini, ne volim harmoniku i kafansku muziku, kao ni rok, a sve ostalo mogu da slušam“.

Najdraži Jovanin film jeste Poslednji samuraj, ali ne zbog Toma Kruza.

„Trenutno onlajn pratim seriju 'Revenge' (Osveta), bilo je na Foks lajfu, ali kako sam na putu, počela sam preko interneta da pratim. Omiljeni film mi je 'Poslednji samuraj', preplakala sam svaki put kada sam gledala. Ali ne zbog Toma Kruza, ne volim njega toliko, nego zbog samuraja koji izvrši harakiri. Obožavam i 'Gladijatora', to je vrhunski film. Od knjiga volim kriminalističke romane, počela sam Agatom Kristi, a trenutno čitam romane Nore Roberts. To nije čista misterija, ima i drugih zapleta“.

'Medenim srcima' smo je stavili pred veliko iskušenje, ali Jovana nas je pohvalila za izbor soka.

„Najviše volim sok od narandže, pravu stvar ste kupili, haha. Od hrane mi je omiljena italijanska kuhinja, razne paste, pene sa sirom i slično“.

Prati B92 SPORT na Viberu

Sportski intervju

Mihajlović za B92: Nemamo bodove, imamo kult reprezentacije

Selektor srpskih fudbalera Siniša Mihajlović rekao je u intervjuu za B92 da on sam odlučuje ko će igrati za reprezentaciju i da na njega ne utiču ni Fudbalski savez ni menadžeri. Mihajlović kaže i da smo dobili dobru osnovu za „jednu od najboljih reprezentacija u Evropi“, da će o tome da li odlazi u decembru odlučiti Fudbalski savez i da mu je žao što u timu nije imao Nemanju Vidića i Dejana Stankovića.

Sportski intervju ponedeljak 8.04. 13:11 Komentara: 181

Terzić za B92: Karadžić kao Domanovićev "Vođa"

Pismo Zvezdana Terzića izazvalo je nove burne reakcije u fudbalskoj javnosti u Srbiji, potresenoj brojnim neuspesima u poslednje vreme. Bivši predsednik FSS u intervjuu za B92 kaže da niko nema ništa lično protiv Tomislava Karadžića, ali da je stanje u srpskom fudbalu očajno. Takođe, Terzić kaže da je Karadžić kao Vođa iz pripovetke Radoja Domanovića i da nam je fudbal na tako niskim granama da više ne sme da se ćuti o svemu.

Sportski intervju sreda 3.04. 17:54 Komentara: 52