Sagmajster za B92: „Krunisao sam karijeru!“

Kada smo u decembru sa Sagmajsterom razgovarali o iskušenjima najvećeg relija na svetu, ostale su upečatljive dve poente srpskog takmičara - Gabor je najavio da sigurno neće stati, dokle god motor bude mogao da ide, i da će se boriti za poziciju. Dakar debi završio je prolaskom kroz cilj, što je rezultat vredan ogromnog poštovanja i za koji odasvud stižu zaslužena priznanja. U ekskluzivnom intervjuu za sajt B92, Subotičanin govori o svojim utiscima i otkriva šta bi učinio da dogodine bude još bolji.

Aleksandar Babić Srbija
Podeli

Pre puta za Buenos Aires, najavio si borbu za rezultat i odredio plasman kojim bi bio zadovoljan. Da li si u nekom trenutku relija cilj preinačio u borbu za preživljavanje i dao prioritet stizanju do finiša?

„Ne. Kako sam pričao sa ostalim takmičarima, uglavnom je prve nedelje pravo takmičenje, dok svako ima snage. Uvek je druga nedelja mnogo teža i onda na neki način počinje preživljavanje. To ne važi za sve. Onima koji su iskusni, recimo, prvoj pedesetorici, to apsolutno nije nikakav problem, već vozačima iza njih“.

„Ja sam prva dva-tri dana vozio kao na balkanskom ili srpskom prvenstvu i bilo je i rezultata. Išao sam sa 80% - 90% svoje snage, ali su došli kvarovi. Prve nedelje sam se baš namučio sa motorom, sedam puta mi je stao. Do sedmog dana sam super vozio, bio sam trideset šesti na nekom čekpointu. Onda sam imao pad, slomio sam rebra, i počeo da vozim glavom. Nije ni to bilo neko preživljavanje, ali, kome god sam telefonirao kući, a svaki dan sam se čuo i s porodicom i s novinarima, svi su samo zahtevali da završim trku“.

U konačnom plasmanu si osamdeset deveti, sa nešto više od 36 sati zaostatka za pobednikom. Od toga 8 sati i 41 minut otpadaju na kazne. Gde si ih zaradio?

„Četvrtog dana mi je stao motor, Boža Ristić i ja smo ga popravljali. Zakasnio sam i dobio četiri sata. Promašio sam i jedan čekpoint, mislim na relaciji Kopijapo-Kopijapo, tu sam kažnjen sa još četiri sata. A ovo ostalo jer sam u naseljenom mestu vozio brže nego što je dozvoljeno“.

„Ali, i organizatori tu nisu fer. Jedanaestog ili dvanaestog dana, neke su pustili u dine, neke nisu. Mene su pustili u dine i ja sam 80 kilometara završio za pet sati. Na jednu mnogo visoku, četiri puta sam morao da se penjem, da bih stigao do vejpointa. Izgubio sam sat i po vremena zbog samo dva vejpointa, za jedan propušten kazna je bila šest sati. Dok sam to završio, dosta sam kasnio. A posle su i onima koji nisu završili priznali kao da su to vozili!“

Na snimcima iz Argentine i Čilea videli smo pampe, dine, ispražnjena rečna korita. Kaži nam nešto više o specifičnostima deonica koje si prolazio?

Ja nikad nemam problema tamo gde je prohodno. Ako je teško, ako je pesak ili kamen, makadam, tucanik, bilo koju prepreku prolazim dok je prohodno, i to dosta brzo. Kada dođu dine, tu je dosta često neprohodno. Tu nema pravila, nema odgovora, vrtiš motor, probaš da priđeš s druge strane, svašta... Možeš izabrati lakši i teži put, a tamo ima milion tragova".

"Iskreno, treba imati mnogo sreće na Dakaru“.

Najveći problem je što su dine uglavnom stavljali na kraj dana. Znači, posle etape od 400-450 kilometara ide još 50 kilometara dina. Tu su uvek najveći problemi, jer je već svako umoran i zato je to mnogo teško. Šestog dana smo dine vozili ujutru, i onda, kad si odmoran, to lako prolaziš. Nije svejedno da li se one voze u jutarnjim časovima, ili kada je već 30°-35°C. Najčešće se pada zbog nedostatka koncentracije, zbog kamena, ili isuviše mekanog peska, kad upadne točak i ti letiš preko volana. Uglavnom sam padao kada sam imao pune rezervoare, kad je motor bio jako težak. Kad je motor lakši, onda nema problema i padova“.

Sa sedme etape imaš i „rendgensku uspomenu“. Koliko rebara si polomio?

Tri, i još mi nije dobro. Vozio sam pod jakim tabletama za bolove. Sve je u redu, dok deluju. Ali, kad prestaje delovanje, onda sam imao strahovite probleme. Zato sam uvek pio više. Oni mi daju dve tablete, ja popijem četiri. Tako je bolelo da nisam mogao drugačije“.

Bilo je mnogo zaglavljivanja u dinama, kašnjenja u bivake, odlaganja i pomeranja startova, skraćenja brzinskih ispita... Da li je utisak da su organizatori načinili pretešku rutu?

Organizatori to nisu fer uradili. Ako je napravljena etapa, nju svako treba da prođe. A ne: ’sporije ćemo odvojiti na drugom čekpointu’. Ne, ako je sporiji, ako nije sposoban - ispada! Kažem, jednom su do pet ili šest sati puštali u dine, posle su ostale odvojili i svima dali sat vremena kazne. A mi smo tu vozili pet sati, sve prošli i napatili se. Ne možeš da ne praviš razliku između takmičara, između etapa: ili si sposoban, ili nisi sposoban tu da prođeš“.

„Nemam s čime da poredim, ali mislim da se moglo završiti, da ruta nije bila preteška, i da je mogao da završi onaj kome je sve bilo u redu. Ja sam imao pet ili šest situacija kada sam osećao nemoć. Ili, padneš, nekad bez veze, onda se ljutiš na sebe kako si smotan. Ali, sedneš, sačekaš dva-tri minuta, naiđe neko, pogledaš kako on prolazi, prikupiš malo snage, i ideš dalje“.

„Dakar ne može da završi neko ko dođe sa ulice, a voli enduro ili motokros. Kako sam primetio, skoro da je znanje kakvo ja imam minimum, moj nivo je ulaznica. Ko je od toga sporiji, ima veće poteškoće, može da zakasni, da uveče stigne u dine. Da budemo realni: ja mogu da vozim među prvih 50, ali to je već 90-95% mojih mogućnosti. Ali, kad tako brzo voziš, imaš šanse da padneš i da napraviš neku glupost“.

"I, bila je velika prašina. Nije svejedno da li si među prvih pedeset u prašini, ili kasnije. Ovi prvi idu 10-20% brže, prašina brže prolazi, i to može da se prati. Sporiji praši jednako toliko, ali ti moraš sporije iza njega. Nije svejedno gde ćeš startovati kog dana".

Dakar reli u Srbiji je postao mnogo gledaniji zbog tebe i Boža Ristića. Koliko će ti to pomoći u spremanju za sledeći?

"Sigurno je dobro što je ovde sve tako ispraćeno, što su tu bili mediji koji su o nama redovno vodili računa. Ali, prvenstveno, ovo mnogo košta. Ja sam već skoro dva Dakara isfinansirao i ne mogu više. Imam obećanja domaćih sponzora, uglavnom iz mog grada i okoline, skoro svakog dana me zovu. Ako se barem pola obećanog ostvari, ja ću voziti Dakar 2010".

Imao si dosta problema sa KTM-om, jednom si menjao agregat, ali ni njime nisi bio oduševljen. Šta se tu dešavalo?

"Treba imati sreću i s motorom. Najveći je problem bilo to što sam ja otišao s polovnim motorom koji je prešao 4.500 kilometara na Centralnoevropskom reliju, to je skoro pola Dakara. U Karpatima sam dva ili tri puta pao, i zato je taj motor već bio polovan. To apsolutno više ne bih uradio tako. Ako se uzima potpuno novi motor, i na pola trke se promeni, onda nema nikakvih problema".

"Bilo je nekih problema sa mehaničarem - nismo se sporazumeli, ili nije hteo da me shvati. Ja imam iskustva i o tome mnogo znam. Ako nešto kažem, znam zašto pričam. Ali, on sve radi onako kao što je KTM propisao. A ja bih neka creva promenio, stavio drugi volan, apsolutno bih promenio točkove, stavio druge glavčine, neke druge kočnice. I amortizere bih drugačije namestio, možda ne bih imao četiri rezervoara, nego tri. Dosta bih tu promenio, i sigurno ću to sledeće godine i uraditi, da motor prilagodim sebi i da bi mi bilo lakše.

A zamenu agregata izazvala je velika prašina. Moj mehaničar je ugradio filter kakav je kupljen u KTM-u. Ja ne radim tako, ja za motokros kupim nov, isperem ga u posebnoj tečnosti, tako imam dva sloja zaštite, i onda ga stavim. Mehaničar radi kako je fabrika izmislila, ja ne bih, ali ne možeš da dođeš u sukob jer to je već negativna energija u timu, a ja sam drugi put sa njima“.

Na početku su tvoje kolege imale ogromne probleme sa pneumaticima...

Prvih dana smo imali problema sa tom penom u njima, naročito oni vozači koji idu mnogo brže, udare direktno u kamen i prelome je. Ja sam stalno koristio penu, to mi ne odgovara, ali sam slušao mehaničare. Ja bih inače išao sa unutrašnjom gumom, zato što je pumpam na koliko hoću, ja bih vozio na 1,3 bara napred i 1,5 bar nazad. Ovako sam osećao kao da u prednjem točku nemam dovoljno vazduha i klizao mi je u krivinama“.

Kako komentarišeš sjajan rezultat Fretinjea sa Jamahom od 450 cc?

Ja sam vozio i Centralnoevropski reli i Hungarian baha s njim. Iskusan je vozač, lak je, imao je sreće, mislim da je njemu ovo sve dobro ispalo. Uz to, dobro su sastavili ekipu, bili su dobro organizovani, a koliko su motora promenili, to samo oni znaju. Sa dva motora to sigurno nije završeno. Čuo sam čak da ih je promenio trinaest za 14 dana i to verujem. Ja sam motokros takmičar i 450 cc vozim više od 10 godina. Takvi motori su idealni za hard i enduro sekcije. I ja mislim da njegova Jamaha najverovatnije ima kit za 490 kubika“.

Kakvi su planovi za ovu takmičarsku godinu i da li se protežu na Dakar 2010? Imaš li u tom smislu nekakvih obaveza prema mađarskom timu za koji si dosad vozio?

Pričao sam s Božom Ristićem... Možda ću biti na Maroko reliju, videćemo kad motor stigne, da li ćemo moći da ga brzo sastavimo da sve bude u redu. Apsolutno ću nastaviti motokros, bolji trening od toga ne mogu imati. Voziću Srpski šampionat, Kup nacija, Balkansko prvenstvo, Grčku, Tursku, to je otprilike 20-25 trka. Kad budem imao vremena, možda ću otići na neki reli u inostranstvu - Dubai, Tunis, Faraon, neke bahe, zavisiće od sponzora“.

Prema timu nemam nikakve obaveze, ali tu uvek imam otvorena vrata. Sledeće godine ćemo videti. Počeo sam da zatvaram konstrukciju, ali ne bih o tome još pričao. Mada, ja ne poznajem granice i prepreke, spreman sam na sve. Ja sam ovim stavio krunu na svoju karijeru. Ako sponzori ispune polovinu biće Dakara. Videćemo s kim. Razmišljam - sâm, s Božom Ristićem, možda i sa drugim, novim takmičarima, sa Mađarima. Ali, uglavnom bih voleo da apsolutno sam sebi budem gazda. I u motokrosu imam svoju ekipu, koja je četiri-pet godina šampion države. Ja sam gazda, ja odlučujem, na to sam navikao i to je donelo rezultate“.

Pola miliona ljudi na startu u Buenos Airesu, slični prizori na cilju... Mora da je bilo impresivno.

To nikad nisam doživeo. Vozio sam motokros trke pred najviše 25.000 gledalaca. A prvog dana u Buenos Airesu, kad je bio defile, stvarno je bilo ludo, više stotina hljada ljudi, verovatno i milion. Svako hoće da te dotakne, da se slika s tobom. Nekad je čak bilo neprohodno. Da ne pričam koliko ih je bilo usput, na nekim deonicama, koliko ih je kampovalo, na nadvožnjacima, u kolima. A i kad sam ulazio u cilj, poslednjeg dana, u Buenos Airesu, bilo je isto tako. Srećom, primetio me je jedan policajac na motoru, išao je napred, a ja iza njega i tako smo brzo prošli“.

Kako ćeš se, i fizički i tehnički, spremati za Dakar 2010, na osnovu ove godine stečenih iskustava?

Ostaću kod starog trenera, Jokana Ivića. To mi je kondicioni trener još otkad sam bio aktivni košarkaš. A tehničke pripreme: isključivo bih vozio KTM 690, ne znam da li će biti neki novi model za 2010. godinu, ili će ostati isti. Dakle, jedan potpuno nov motor i jedan agregat pored njega za zamenu. Uzeo bih barem dva para točkova, jer toliko otprilike potrošim na Dakar distanci, zavisi od tempa“.

I motor bih promenio, skinuo bih mu kilažu. Ja nisam navikao da vozim motore od 200 kilograma, moji su uvek bili 100-110 kilograma maksimum. To se totalno drugačije vozi. Lakše se stane, ubrzava, skreće. Nisam posebno razmišljao o tome da ja kupim neki motor pa da ga posebno sastavljam, ali to bi bilo najbolje rešenje“.

Prati B92 SPORT na Viberu

Sportski intervju

Božo Ristić za B92: „Dakar vozim iz ljubavi“

O Ristićevom nesalomivom duhu govori avantura iz Kine, gde mu je tokom šest hiljada kilometara motor ispuštao ulje na zadnji točak, a on ga čistio vozeći kroz pesak. O osećaju solidarnosti, činjenica da je na Dakar reliju sa kolegom i zemljakom ostao sve dok ovom motor nije osposobljen za nastavak. Božo zbog udesa nije dospeo do cilja u Buenos Airesu, ali je i stavom i etikom osvetlao obraz. U ekskluzivnom intervjuu za B92, naš takmičar govori o nekim od brojnih iskustava iz Argentine. Jedno od njih glasi: nisi najbrži kada najbrže voziš...

Sportski intervju ponedeljak 9.02. 11:21 Komentara: 8