Vraneš za B92: "Biće bolje kad zaigram"

Slavko, kako je bilo u Americi?

Bilo mi je i suviše prijatno, po prirodi se lako snalazim a našao sam i dosta prijatelja koji su mi pomogli da se prilagodim. To su bili ne samo ljudi iz košarke, već i naši ljudi koji žive u Americi i koji nisu u meni videli samo NBA igrača, ili osobu koja dobro zaradjuje, već drugara sa kojim provode slobodno vreme. Oni su mi mnogo pomogli u satima razonode, u rešavanju nekih sitnih životnih problema...jednostavno provodio sam vreme fenomenalno i nisam imao vremena da mi bude dosadno.

Mnogi tvrde da mladi igrači ne stižu da treniraju na pravi način u NBA, što zbog putovanja, što zbog ovaveza prvog tima, da li se slažeš?

Verujte mi, svaki igrač na planeti Zemlji, ako želi on može da trenira i uvek će naći vremena za treninge. Moje pravilo je bilo da uvek mogu više, odnosno da ukoliko dobro rasporedim vreme uvek ga ima dovoljno za trening. Posle treninga sa prvim timom, ostajao sam da individualno radim. Dakle imao sam uslove da po želji produžujem trening, bez obzira da li su treneri prisutni. U situacijama kada se igralo  tzv. back to back, to jest dve utakmice u dva dana, i kada nema treninga, za rukije je bio obezbedjen ili šuterski trening, ili teretana. Znači nismo ispadali iz programa rada. Stručni štab se trudio da nam obezbedi maksimalne uslove za rad. Odmora je bilo malo i radili smo punom parom. Niksi su se trudili da uklone sve probleme oko nas da bismo mogli da usresredimo pažnju na što bolje rezultate.

Naš novinar, Milan Pavlica (199cm) i Slavko Vraneš (227cm), B92

Pričaj mi malo o životu u Americi, ti si visok čovek, to je veliki kontinent, da li ti je odgovarao?

Njujork mi se najviše dopao. To je milionski grad, mnogo ljudi, mnogo ćudi, različitih  mišljenja, mnogo toga može da se vidi, a važi jednostavno načelo – ne krši zakon, plaćaj porez i radi što ti je drago. Toliko različitih ljudi na jednom relativno malom prostoru kakav je Njujork, a da nema bitnijih sukoba medju njima, to je zaista neverovatno. Sa saigračima sam imao fenomenalne odnose, nisam se svadjao, sve je bila stvar dogovora. Družili smo se i van treninga, na večerama, roštiljima, žurkama, itd. Jednostavno, naša zemlja mi nije uopšte nedostajala koliko mi je bilo dobro tamo.

Kao statusni ritual, mnogi rukiji imaju obavezu da nose torbe, ili donose pecivo starijim igračima. Da li si i ti radio nešto slično?

Jedino što sam morao, dok sam bio u Portlandu, bilo je da pomažem ekonomu sa dresovima za trening. Što se tiče krofni, mislim da važi ovakav princip. Stariji igrači posmatraju novajlije i gledaju kako se oni postavljaju prema ekipi. Ukoliko vide da su novi momci normalni, ne diraju ih, ali ukoliko im se učini da žele da privlače pažnju, dižu nos, sigurno je da će reagovati. Ja nisam imao takvih problema. Da je trebalo, ja bih donosio krofne, bez pogovora. Ali toga nije bilo, išli smo zajedno na doručak, ručak...

Kako je došlo do toga da dodješ u Crvenu zvezdu?

Dolazak Ajzeje Tomasa na mesto generalnog menadžera u Njujorku je za mene bio dosta nesrećna okolnost. On je promenio sistem u klubu i rekao mi da ga ne zanima budućnost Niksa već sadašnjost, da mu trebaju rezultati odmah. Rekao mi je da nisam napravio nikakvu grešku, da je zadovoljan mojim radom, ali da mi jednostavno ne vidi mesto u timu. Tada sam počeo da razmišljam o drugim klubovima, išao sam na probe, potpisao kratak ugovor sa Portlandom. Trebalo je da čekam angažman, a život u Americi bez zaposlenja nije nimalo lak, pre svega za organizaciju treninga. Malo su i moji roditelji vršili pritisak na mene da se previše ne vezujem za NBA, i rekli mi da NBA neće nigde pobeći, te da ima vremena za povratak. Počeo sam da gledam na stvari drugačije, razmotrio sve ponude...pre svega me je zanimalo mesto gde mogu da treniram i igram i to je Zvezda nudila.

Kako ti je u Zvezdi?

Ne mogu da kažem kako mi je pošto sam bio povredjen, nisam mogao da treniram. Ne osećam se baš najbolje, ali mislim da će biti bolje povratkom na teren.