"Animozitet je sada veći nego pre šest godina"

Tri puta je Aca Petrović kao trener dolazio u Beograd. Kao trener Kaha San Fernanda i Cibone bio je nemilosrdan prema Partizanu, da bi u jesen 98 pred praznim Pionirom pobedio i Crvenu zvezdu. Ipak crveno beli su prvo u Zagrebu, a onda i u Beogradu uspeli da prekinu Petrovićevu veliku seriju.

Dan uoči duela sa Zvezdom, pitali smo ga koliko njemu kao treneru znači liga sa klubovima iz bivše Jugoslavije, te da li bi u jednom takvom takmičenju pored crveno-belih voleo da vidi ekipe iz Srbije i Crne Gore:

“To je u ovom trenutku jedna neobavezna liga, koja svakom igraču i ekipi pomaže. Primer je Krka koja je dve godine učesnik Gudjer lige, a uspela je sve to da pretoči u dobre igre u ULEB kupu, gde će igrati polufinale. To je pragmatičan razlog da igrači kroz, što je moguće više, jakih utakmica napreduju. Neka to bude osnovni pokazatelj zbog čega jedna takva liga ima svoje opravdanje. Vidim da sa strane Srbije i Crne Gore postoji pritisak ili pet klubova ili nijedan u sledećoj sezoni. Ne znam kako će se to raspetljati i završiti. Činjenica je da se mora dosta poraditi na sudjenju. Mislim da ima dosta kvalitetnih sudija, ali su dosta opterećeni. Ja lično ne bih bio opterećen da mi protiv Zvezde sude tri Srbina”.

Iako je fajnal-for Gudjer lige, prvobitno bio obećan Beogradu, zbog jednakog broja glasova koje su sakupili srpska i hrvatska prestonica, završnica ovog takmičenja pripala je Tel Avivu. Ipak zbog blizine Iraku, fajnal-for će se kako saznajemo ipak održati u beogradskom Pioniru, a Zagreb kao opcija je praktično izbačen iz kombinacije, jer je Cibona sve dalje od završnice takmičenja:

“Nisam upoznat sa detaljima sa tog glasanja, iako sam tražio od ljudi iz mog kluba da mi pruže poverljive informacije. Očigledno je u pitanju bila pat-pozicija izmedju Beograda i Zagreba. Za nas u ovom trenutku posle poraza od Širokog, možda je i bolje što se sve desilo na taj način. Medjutim, činjenica je da i Zagreb i Beograd mogu da organizju Fajnl-for, baš kao i Tel Aviv. Ukoliko se desi nešto nepredvidjeno, ipak ima dovoljno vremena da se završnica organizuje u Zagrebu, Beogradu ili Ljubljani”.

Dok se na svetskoj košarkaškoj sceni nije pojavila reprezentacija bivše SR Jugoslavije, hrvatski nacionalni tim bio je veoma uspešan. Srebro na olimpijadi u Barseloni, bronza na Mundobasketu u Torontu i eurobasketima u Nemačkoj i Grčkoj bio je učinak Hrvata do 1995. Posle toga, sve je bilo više nego skromno. Bivšeg selektora Hrvatske Aleksandra Petrovića pitali smo zašto je to tako:

“Od 1992. do 1995. uvek smo osvajali medalje. Medjutim, to nama nije bilo dovoljno i došlo je do jednog puča u vladi u Hrvatskoj i naravno, kažnjen si ako želiš nešto što je bilo dobro da promeniš u nešto još bolje. Iako je to bilo možda i nemoguće posle Draženove smrti, jer mi smo izgubili lidera. Tog trenutka kada je napravljena “greška u koracima”, Hrvatska je kažnjena tako što već 6-7 godina nema vrhunskog rezultata. Meni je 2001. godine malo nedostajalo, par stotinki da pobedimo Tursku, plasiramo se na Indijanapolis i možda sa Jugoslavijom sretnemo u finalu. Pred nama je novi težak zadatak, Švedska. Mislim da imamo igrače, koji žele igrati za reprezentaciju, ali u ovom trenutku u Evropi ima 8-9 selekcija i biće velika bitka za ta tri mesta koja su ostala za Olimpijadu u Atini”.

Petrovića smo pitali kako gleda na dogadjaje u Srbiji i Crnoj Gori, kada je u pitanju izbor selektora košarkaške reprezentacije:

“Onaj ko poznaje situaciju u Španiji, znao je da Pešić i Imbroda nisu mogli da vode reprezentacije zbog pravila ACB lige. Ne znam zbog čega se toliko vremena izgubilo kada se znalo da Maljković, ne može biti selektor”.

Velike duele u bivšoj SFRJ vodili su Partizan i Zvezda sa zagrebačkom Cibonom, koja je sredinom 80-tih bila dvostruki evropski šampion. Stariji košarkaški fanovi sećaju se stepovanja i aviona, odnosno načina na koji je koševe proslavljao Aca Petrović. Za kraj razgovora pitali smo ga kako mu sada izgledaju ti dogadjaji i rivalstvo izmedju beogradskih klubova i zagrebačke Cibone:

“Onog trenutka kada sam postao trener, potisnuo sam neke stvari u drugi plan. Medjutim, ako se forsirano sećam, onda je tu svakako 1982. godina i finalna serija sa Partizanom u plej-ofu, kada smo u trećem produžetku dobili Partizan... pa serija onih dramatičnih utakmica 1983. protiv Crvene zvezde.  Milsim da je onaj levi horog Nakića skoro u poslednjoj sekundi odredio veliku sudbinu Cibone, jer je posle te sezone Dražen došao u Cibonu. Bilo je toliko tih momenata ... pa ono polufinale sa Zvezdom, kada smo bili najjači i kada nas je Bane Prelević uništio u Zagrebu u trećoj utakmici. Bilo je toliko vrhunskih utakmica, da je nemoguće sve ih se setiti.

Treba ipak na sve to racionalno gledati. Nisam dugo bio u Beogradu, ali ono što me lično zabrinjava i što ne mogu racionalno objasniti, je da su animoziteti 2003. godine veći nego što su bili, recimo pre šest godina”.