Rio o smrti supruge: Zašto mi nemamo mamu?

Rio je u dokumentarcu – 'Rio: Biti majka i otac' otkrio da mu je bilo jako teško pošto je Rebeka u 34. godini izgubila bitku sa rakom dojke. da je počeo da pije, ali i da razume zašto pojedini ljudi nisu u stanju da se odupru suicidalnim mislima.

"Nekada sam razmišljao – 'Kako neko može da počini samoubistvo? Kako neko može da bude toliko sebičan?'. Ali, sada znam kako im je. Da nisam imao 'mrežu' ljudi oko sebe ili svoju decu – koja su mi bila najveća inspiracija – ne bih mogao da razmišljam ispravno i rezonski", rekao je Rio na projekciji filma.

Od svega, najteže mu je bilo zbog dece – desetogodišnjeg Lorenca, osmogodišnje Tejt i petogodišnje Tije.

"Razmišljali su naglas – 'Zašto mi nemamo mamu? A, ja nisam imao odgovor. Već u maju 2015, kada je umrla, samo deset nedelja pošto su ustanovili da ima rak, počeo sam da tonem. Sedim kod kuće, deca spavaju, ali ja ne mogu. Pri tom, ne želim da razmišljam niočemu. I, tako sam sedeo neko vreme na krevetu, pre nego što bi sišao dole i počeo da pijem brendi. Ni to nije nimalo pomoglo. Šta više, jednog dana sam se probudio toliko mamuran da sam doživeo udes i shvatio sam da nešto mora da se promeni....", iskren je Ferdinand.

Nekadašnji partner Nemanje Vidića kaže da mu je mačo stav koji važi za fudbalere u mnogome odmogao da se otvori i počne da priča o svemu.

"Sedeti u sobi i plakati je jedno, ali pričati o osećanjima je nešto sasvim drugačije. Mene je oblikovala kultura svlačionice. Bio sam u potpunosti emotivno zatvoren, smatrajući da je slabost ukoliko muškarac pokaže emocije".

Osim ogromnog životnog, emotivnog i porodičnog gubitka – Rio je sada morao da se bavi i svakodnevnim obavezama.

"Nikada u svom životu nisam ručak napravio. A to su sve stvari koje morate da radite. Jedino što sam radio bila je ta 'trka do škole', ali to nije ništa drugo nego ustajanje deset minuta pre dece. Koju je Rebeka već nahranila, obukla i smestila ih u auto. Kada sam ja to prvi put radio – zakasnila su. Onda, primera radi, krenemo na odmor, a ja ponesem torbu. Rebeka je već sve spakovala. Kada ste fudbaler ne morate apsolutno ništa da radite – dokle ne pređete belu liniju. A, sada sam imao situacije gde sam se pitao –'Kako se ide do lekara?'. Ja znam samo za onog u klubu. Nisam imao predstavu kako se zakazuje...", kaže Rio i nastavlja, "Takođe, Rebeka je nameštala krevete na određen način, pa su deca morala da mi objašnjavaju šta radim pogrešno. Osećao sam se bespomoćno. Šta god da uradim, neće biti dobro, onako kako je ona to radila... Sve to promenilo se u sekundi, ranije – probudim se, obučem, jedemo zajedno, odbacim klince i idem na trening... To je bio samo jedan deo posla, onaj daleko lakši... Gde je kupovina? Gde je odeća, cipele, torbe...".

Ipak, kao najteži, ističe se mometan kada je sa Lorencom bio u bolnici, a on na zidu onkološkog odeljenja video zahvalnicu jedne od porodica pacijenata.

"Upitao me je šta je to, a ja sam mu rekao da je to zahvalnica koju porodice ostavljaju doktorima i sestrama – za sve ono što su učinili da im pomognu. Njegov odgovor je bio jako prost – 'Pa, mami nisu pomogli'. Okrenuo se i nastavio ka izlazu", zaključio je Rio.