"Ne volim ime Delije,mi smo bili poslednji Cigani"

Ljubivoje Tadić, prvak drame, bivši upravnik Narodnog pozorišta, glumac, dramaturg, reditelj, borac za demokratiju, Zvezdaš...autor je knjige “Lična dokumenta”, čije delove je preneo "Nedeljnik".

Jedno poglavlje posvećeno je i njegovoj velikoj ljubavi – Crvenoj zvezdi.

“Naravno da je način života porodice Tadić određivao i raspored fudbalskog prvenstva. Išli smo na utakmice i kada je bilo -20. Recimo, na važnu utakmicu Crvena zvezda – Teteks 4:1. Rastko (otac Rastko Tadić), Ljuba (stric Ljuba Tadić) i ja bili smo tamo, a Marko Marković nas je pomenuo u prenosu, jer smo jedini bili prisutni službena lica i mi. To je toliko razlutilo Miru (majku), da smo ostali bez nedeljnog ručka", rekao je Tadić.

"Vi jedini u Beogradu nemate kuću! Idite pa ručajte gde vam je bolje".

"Počeo sam da gledam Džajinu (Dragan Džajić) generaciju, bio sam na prvoj Pižonovoj (Vladimir Petrović) utakmici, gledao sam uživo Pelea, Maradonu, Kristijana Ronalda. I ja sam aplaudirao kada nam je Maradona sa „suprotne tribine dao onaj gol“.

Tadić se prisetio i ostalih ljubimaca u crveno-belom dresu.

„Voleo sam i Duleta Savića, koji je dao silne golove, ali jedan je apsolutno art gol – protiv Arsenala na Hajberiju za 1:1. Kao i onaj Pižonov protiv Partizana za 1:0, kada je predriblao ceo tim i ušetao se u gol. Kasnije sam ispretio prve utakmice poslednjih naših velikih igrača Dejana Stankovića i Nemanje Vidića“.

Sada je proredio odlaske na stadion, naročito kada je preminuo njegov otac Rastko.

„Mi smo bili poslednji Cigani. Najdraža parola koju smo imali bila je: „Mi smo Cigani, najjači smo najjači!“ Nama su svuda vikali Cigani. I u Kragujevcu, Čačku, Novom Sadu, Nišu, Crvenki, što nije bilo pogrdno jer je bilo tačno. Nikada nisam voleo navijačko ime Delije, jer su mu kumovi Udba i kriminalci. Sebe i dalje zovem Ciganinom. Doduše, jednim od tužnijih samih Cigana na svetu, zato što su Cigani otišli, a Zvezda je takva kakva je i biće samo gora. Zauvek.“