"Za dom sam spreman – ali koji dom"

Šimunić je u utorak uveče, posle utakmice i pobede protiv Islanda od 2:0, u baražu za Svetsko prvenstvo 2014. godine, na Maksimiru sa službenog razglasa poveo navijanje ustaškim pokličem „Za dom!“, na šta su mu navijači uzvraćali „Spremni!“.

Zanimljiv tekst na tu temu napisao je Zoran Čutura za balkanski ogranak televizije Al džazira, a neke delove mi prenosimo.

Šimunićeva ’lekcija’

Evropska večer. I onda Džo Šimunić nađe za shodno još na terenu uzeti mikrofon i u njega izreći „Za dom...“, na šta tribine, naravno, odgovore „...spremni“ i ode evropska iluzija u tri rodna kraja. Niti smo spremni za Evropu kao svoj dom, makar smo formalno-pravno-administrativno već u nju ušli i makar je reprezentacija odigrala evropsku utakmicu, niti je Evropa spremna za nas.

Još je Džo našao za shodno da posle toga, ako već ono „Za dom...“ možemo uzeti kao nešto izrečeno u euforiji, zanosu, pod adrenalinom, dakle posle tuširanja, ’ladan k’o špricer deli lekcije u stilu: „Cilog života ovo želim napraviti, neka malo prouče istoriju oni kojima to smeta“.

Iza Džoa stoji i hrvatsko pravosuđe. Prošle je godine izvesni gospodin od strane Prekršajnog suda u Kninu oslobođen optužbi (optužnicu je digla policija) da je prodavajući na štandu kape, majice i ostale suvenire sa natpisima „Za dom spremni“ napravio neki prekršaj. Prema mišljenju Suda, „Za dom spremni“ je stari hrvatski pozdrav poznat još od vremena Šubića, a bogami i Zrinskog i ne treba ga vezati isključivo uz ustaški režim. Džoe je, dakle, temeljem mišljenja kninskog suda, potaknuo tribine na stari hrvatski pozdrav. Mašala!

Proučili smo malo tu istoriju na koju se Šimunić referira, barem kroz školu. Ne mogu biti siguran kakvo je školovanje prolazio Šimunić u rodnoj Australiji i nekako sumnjam da su se Hrvati od 16. veka pozdravljali sintagmom „Za dom spremni“, ali to je samo moje mišljenje, potpuno nerelevantno... Ostavljam otvorenom mogućnost da sam bio i ostao indoktriniran prolazeći kroz socijalističko-unitarističko školovanje.

Eventualno mogu zamisliti mladi bračni par, žena u poodmaklom stanju trudnoće, digli su kredit koji će otplaćivati idućih 25 godina, jedva su dočekali da se otarase njenih/njegovih roditelja, koji su im stalno bili za vratom, kako prelazeći prag svog prvog stana jedan drugom sa suzama u očima kažu „Za dom smo, napokon, spremni“ – to bi bio pravi hrvatski pozdrav 21. stoljeća, pozdrav s čvrstim uporištem u istoriji.

Potencijal za trenera

Džo Šimunić je odličan igrač, znalac, tip koji kao korektor mora čitati igru i donositi procene šta će se dogoditi, a ne slediti ono što se događa. Kao takav je sigurno dobar materijal za budućeg trenera. Uostalom, posednji selektori naše reprezentacije su redom bili obrambeni igrači – i Bilić i Štimac i Kovač.

Džo ima 35 godina, a moj unuk Lovro ima 20 meseci i taman bi se mogli sresti na terenu – Džo sa 45 kao trener, Lovro sa 12 kao desni bek pionirske selekcije, recimo Dinama. I nekako me prođe jeza kad se setim mogućnosti da se pre i posle treninga trener i igrači pozdravljaju starim hrvatskim pozdravom, pozdravom koji datira iz 16. veka.

Ako primenimo istoriju, jer teoretičari često zalutaju, najbolje ćemo to učiniti kroz istoriju vlastitih porodica. Moja porodica, Čuture, potiču iz Hercegovine. Deda Jozo, jedan od petorice braće, krenuo je trbuhom za kruhom, vozom bez voznog reda, sa siromašnog hercegovačkog krša u bogatu Slavoniju. Tamo je sreo baku Mađaricu i osnovao porodicu. Pokrenuo je fudbalski klub u Novoselcu, igrao je centarhalfa ’oštrog kao nož’, bio je barjaktar na svadbama i remenar – barem mi je tako ispričao moj pokojni otac.

Deda Jozo je za ono vreme bio div od 195, imao je velik nos i velike uši, što sam sve povukao na njega. Baka Terezija je bila jedva preko 150, ali besprijekorna kuvarica. U familiji sa četvoro dece moj je otac ostao kući kad je počeo Drugi svetski rat. Sestra je, takođe, ostala kući, a dva starija brata, stričevi koje nikad nisam upoznao – poginuli su. Jedan kao ustaša, drugi kao partizan. Otac, već rođen u Zagrebu kao i ja, često mi je ’pretio’ da ćemo otići u Hercegovinu i temelno proučiti tu istoriju, naći blisku rodbinu i sa njima se pošteno izgrliti i izljubiti (bio bi to, pretpostavljam, samit visokih, ušatih i nosatih), ali umro je prerano da tu pretnju i ostvari. Još čekam da mi se javi zov ’rodne grude’, ali već pomalo i odustajem, jer – nikako da se javi. Makar i malkice...

’Istorija istorijskih utakmica’

S mamine, pak, strane najzanimljiviji je lik njen pokojni otac – bio je gospodin čovek, kapetan duge plovidbe. Znao je strane jezike i bio je prevodilac kad su Italijani okupirali Gorski Kotar, prema podeli Hrvatske na nivou saradnje NDH sa okupatorskim režimima, gde je živela njegova bogata porodica. Kao kolaboracionista su ga po prekom sudu streljali partizani, a od podoričnog imetka - pošte, radnje i ostalog – posle nacionalizacija, eksproprijacija i ostalih -acija i -izacija ostao je samo komad šume – ne građevinskog zemljišta nego šume.

Džo, Josipe, naš profesoru istorije, učitelju nas neukih, pošto sam nesebično i ne srameći se s tobom podelio ličnu istoriju, a mogao bih se sramiti svega i svačega, kaži mi za koji bih dom trebalo biti spreman i za koji bih dom trebao biti nespreman? Iskreno priznajem – zbunjen sam pošto sam ovako, najekonomičnijim načinom i rečnikom, tu istoriju ukucao na monitor kompjutera.

Ni krivog ni dužnog su me turbulencije na koje niko nije mogao uticati iskrcale tu gde jesu i tu pripadam. Da sam rođen samo 20 kilometara zapadnije bio bih neko sasvim drugačiji, da sam rođen samo 20 kilometara istočnije, severnije ili južnije bio bih neko sasvim, sasvim drugačiji. Daj malo elaboriraj svoje viđenje naše i moje istorije u nastavku serijala pod nazivom ’Istorija istorijskih utakmica hrvatske fudbalske reprezentacije’. Možda, ipak, shvatiš da se sa Lovrom ne bi trebao pozdravljati starim hrvatskim pozdravom, kad i ako se jednom sretnete na terenu.

Šimunića, koji je ustaškim pozdravom proslavljao plasman na Svetsko prvenstvo, podržao je i HNS, koji je saopštio da je fudbaler pogrešio, ali da su u Savezu šokirani hajkom na njega. Na društvenoj mreži Fejsbuk povećava se broj ljudi koji ga podržava.

Ulje na vatru dolio je predsednik HNS Davor Šuker najavom odigravanja prijateljske utakmice Hrvatska – Kosovo, što su iz FS Srbije okarakterisali kao provokaciju.

FIFA je potvrdila da je pokrenula postupak protiv Šimunića.