Nađ:"Želim da se vratim u Partizan"

Nađ, koji ima 34 godine, poslednju utakmicu je odigrao je u dresu Čukaričkog protiv svog bivšeg kluba Partizana. Da li se Albert Nađ i definitivno oprostio od fudbala pošto su čelnici Čukaričkog, navodno, pokušali da te nagovore da još ostaneš aktivan?

Istina je da su pokušavali, međutim, ovo je i definitivno kraj jedne fudbalske karijere. Ne iz nekih zdravstvenih ralzloga, ili zbog neke povrede već sam se jednostavno psihički umorio, naročito u poslednjih šest meseci zbog velikih problema u Čukaričkom. Hteo sam da završim karijeru još na polusezoni, ali sam na molbu šefa stručnog štaba, i mojih drugara iz kluba ostao u još šest meseci kako bi ostvarili zacrtani cilj sa početka sezone, i izborili opstanak u ligi i obezbedili klubu prvoligaški status i naredne sezone. To me je zadržalo u ekipi ovih šest meseci, i ne kajem se zbog toga, jer sam u klubu proveo fenomenalnih godinu i po, sa momcima koji su prema meni bili predivni, i uz sve ove poteškoće koje je klub imao uvek bili nasmejani i raspoloženui za rad, omogućivši mi da se u nekim trenucima osećam mnogo mlađi."

Da ste sami birali raspored u na kraju sezone, sumnjam da ste mogli da izaberepe boljeg rivala za svoj oproštajni meč?

"Nisam ni razmišljao o tome da će mi poslednji meč biti baš protiv Partizana. Poslednji meč Čukaričkog na stadionu Partizana sam propustio, jer sam, posle meča na Banovom Brdu, u kome je Čukarički slavio rekao da neću igrati protiv Partizana jer mi to srce ne dozvoljava. Ovo je bio moj oproštaj i želja da igram protiv voljenog kluba, u kome sam ponikao, kluba koji mi je sve dao, u kome sam se afirmisao. Sa druge strane, ja sam sve učinio kako bi i kroz moje ime taj klub napravio rezultate. Lepši oproštaj nisam mogao da doživim, možda je jedini žal je što se nisam oprostio kao igrač Partizana, ali eto barem sam se oprostio utakmicom protiv njega. Partizan je za mene uvek bio nešto najveće, imao sam tu sreću da od malih nogu nižem uspehe sa njim, bilo je tu i poraza i loših trenutaka, ali je pored svega Partizan bio i ostao u mom srcu. Zahvalio bih se i navijačima koji su me ispratili na ovaj način, i pružili mi ovakvo zadovoljstvo, mislim da sam im uzvratio na najbolji mogući način. Možda kvalitet na svakom mom meču nije bio na najvišem nivou, ali su moja borbenost i zalaganje za crno-beli dres uvek bili na najvišem mogućem nivou, i verujem da su oni to prepoznali."

Čini se kao da ste tek juče debitovali za Partizan.

"Bilo je to davno pre 17, 18 godina. Dan posle jedne utakmice u omladincima, rekli su mi da se narednog dana javim u hotel Palas gde su u karantinu bili prvotimci, pred meč sa Pelisterom. Prvi tim je tada vodio Ivica Osim. Za to je vezana i jedna anegdota. Kada sam prvi put ušao u svlačionicu današnji trener Partizana Slaviša Jokanović je rekao 'ko je ovaj zakržljali, gde će on da igra fudbal'. Mređutim taj 'zakržljali' je uspeo, i došao do prvog tima, postao kapiten i uz celu tadašnju generaciju stasao u pravog igrača. Moja generacija je sa nepunih 19, 20 godina osvojila prvu duplu krunu posle četrdesetak godina, što je bio veliki uspeh za klub, i nadam se da će nove generacije nastaviti da nižu te duple krune, a da će crno-beli u fudbalu nastaviti tradiciju koju je u košarci ustanovio Dule Vujošević."

Malo je poznato da ste u kadetima imali nadimak 'pustinjska oluja'.

"Ta moja generacija je bila neverovatna. Tako su me nazvali jer smo u staroj Jugoslaviji pobeđivali sve redom, i to sa astronomskim rezultatima. Ne zato što su protivnici bili slabi, već zato što smo mi bili jaki, tada smo čak i grali i mečeve sa prvim timom. Sećam se da smo na insistiranje Ivice Osima igrali dva puta u istoj nedelji protiv prvog tima, pred njihov duel sa Spartakom, i dva puta ih pobedili, i tako najavili blistavu budućnost. Tada je usledio raspad zemlje, pa je većina starijih igrača otišla iz kluba i zemlje, i verujem da su tada mnogi bili skeptici, i razmišljali o tome šta će se desiti, jer smo mi imali 18 19 godina. Međutim, mi smo te godine superiorno osvojili duplu krunu, a u Kupu protiv Spartaka smo u dva meča postigli čak 10 golova. O toj generacija dovoljno govori podatak da su istoj ekipi igrali Savo Milošević koji je zabeležio više od 100 mečeva za reprezentaciju, Bata Mirković, Ivan Tomić, Dragan Ćirić, Goran Pandurović i Ivica Kralj."

Ako si se oprostio od aktivnog igranja, to sigurno da ne znači da si se oprostio i od aktivnog navijanja za 'crno-bele'?

"Nikako, uz moja dva sina koji su tu da nastave moju tradiciju. Košarka, fudbal, rukomet, sve sportove koje pratimo, navijaćemo svim srcem za 'crno-bele', jer je dobro poznato da je porodica Nađ uvek uz Partizan."

Pošto planiraš da završiš trenersku školu, da li možemo uskoro da te očekujemo makar u omladinskoj školi Partizana?

"Ja bih to voleo. Iskreno, moje ambicije su uvek bile vezane za Partizan, i bio bih lažno skroman kada bih rekao da ne bih želeo da se vratim u Partizan. Bez obzira što trenutno nisam u Partizanu, Albert ostaje u službi Partizana, i nadam se da će ljudi u klubu prepoznati moj kvalitet i ljubav prema crno-beloj boji, i naći neko mesto za Adija."

U dugoj karijeri čini se da su ti i najsrećniji i najtužniji trenuci vezani za kvalifikacije za Ligu šampiona?

"To je istina je. U Njukaslu, 27. avgusta 2003. godine, cela crno-bela armija je bila presrećna, uostalom kao i mi igrači, jer smo ostvarili cilj koji generacije pre i posle nas nisu uspele da ostvare, plasirali smo se u Ligu šampiona. I dan danas, posle šest godina, znoje mi se dlanovi kada čujem 'Ajmo Milivoje'. Ipak, mnogo više boli poraz, i eliminacija od Artmedie. Mi igrači i trener Vermezović smo to veoma teško podneli, a ubeđen sam da je to bila najbolje taktički spremljena ekipa. Verujem da bi taj trijumf i definitivno potvrdio da je to najtrofejnija bilag eneracija 'crno-belih', jer smo godinu dana pre toga odlično odigrali u Kupu UEFA, u kome smo došli do četvrtine finala, u kome smo izgubili od CSKA, koji je na kraju i osvojio to takmičenje."

Sada kada je format takmičenja drugačiji, kako ti ocenjuješ šanse Partizana? 'Crno- beli' sada treba da preskoče tri prepreke kako bi se plasirali u LŠ.

"Partizan mora da se pojača. 'Crno-beli' ima kvalitetnu ekipu, ali suviše mladu. Sa takvim timom se ne može izaći u Evropu, a očekivati dobre rezultate. Prošle sezone protiv Fenerbahčea 'crno-beli' su posle15-20 minuta imali fenomenalan rezultat, i da su na terenu bili iskusniji igrači, stvari bi bile drugačije. Primiti gol u 45. minutu, to su 'dečije bolesti', koje iskusna ekipa neće sebi dozvoliti. Mi smo u LŠ ušli jer smo u timu imali iskusne igrače koji su odigrali bezbroj bitnih utakmica u jakim ligama. Tu su bili Ljubinko Drulović, Saša lić, Taribio Vest, Igor Duljaj, a vratili smo se Ivica Kralj i ja, bio je to odličan spoj iskustva i mladosti. Ove sezone svi žele da uđu u LŠ jer plasman u to takmičenje donosi veliki novac. Pitanje je koliko novca Partizan može da uloži, a činjenica je da su pojačanja nophodna, ali i da se sačuva kostur tima. Jasno je da igrači poput Obradovića, Dijare i Moreire imaju veliki broj primamljivih ponuda, i videćemo koliko je Partuzan sposoban da se izbori sa bogatijim i moćnijim klubovima. Sigurno je da 'crno-belima' neće biti lako, i da ih u sva tri kruga očekuje težak posao."