Medalja i "srce na terenu" – nije malo i ne može da bude

Postoji razlog zašto svoj odjavni tekst u ovom basketaškom specijalom počinjem parafraziranjem prve rečenice najavnog teksta.

Tada je navedeno da će ovo leto u istoriji srpske košarke biti upisano kao jedno od najtraumatičnijih, sa mnogo "šokantnih" vesti i činjenicom da je konačan sastav reprezentacije Srbije više diktiralo medicinsko osoblje nego stručni štab.

Danas, na drugi dan posle velikog finala i završetka Evropskog prvenstva mogu da konstatujem da ću ovo leto pamtiti samo po jednoj stvari - novoj medalji u bogatoj kolekciji, osvojenoj u svim "onim" i "onakvim" okolnostima.

U pojedinim komentarima se ističe da se selekciji Srbije može prikačiti epitet "večitog drugog". Ko želi, neka uradi to, ako mu će mu srce biti punije, a duša mirnija, neka, ali bi svako takav valjalo da zna da je Srbija u sva tri "povezana" slučaja šampion duha igre, košarke kao takve i najbriljantniji predstavnik evropske tradicije igre između obruča.

Čini mi se da nije sramota da se na dva najveća takmičenja koja postoje u sportu, Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama zauzme drugo mesto iza selekcije SAD.

Uveren sam i da nikako nije ispod časti biti drugoplasirani na Evropskom prvenstvu koje će ostati upamćeno kao takmičenje koje je pretilo da potpuno uruši evropsku košarku, a dogodilo se usred interesnih borbi nejake FIBA sa jedne strane i "moćnih privatnika" i NBA cirkusa sa druge.

Težinu puta koji je pređen od objavljivanja prvog šireg spiska, preko potonjih otkaza, neodazivanja, povređivanja i "povređivanja", kako je nekoliko puta isticao selektor Aleksandar Đorđević, znaju samo članovi stručnog štaba i igrači.

Mislim da je red da i svi mi budemo toga svesni i da shvatimo da ovo srebro nije utešna nagrada za izgubljeno zlato, niti se, kao što je Bogdan Bogdanović rekao, slavi poraz.

Ne, slavi se ratnički duh, predanost, istrajnost, spremnost da se greške ispravljaju, da se mentalno sazreva, da se svoje ostavi ispred vrata dvorane, a da na terenu postoji samo "naše", odnosno "njihovo".

Zahtevi su uvek najveći, želje su još veće od toga, realnost je tu negde između, želi se "mir i stabilnost u redovima", a dostupnost oružja pred bitku bivao je sve manji.

Proklamovani ciljevi se nisu menjali, niti je trebalo da se menjaju, verovatno samo on i njegov stručni štab znaju kako su uspeli da preostalima, odnosno na kraju reprezentativcima koji su osvojili medalju, ostave te ciljeve na umu, a da ih ne opterete, ne stvore im paniku jer su okolnosti dosta drugačije od onih na koje se naviklo.

Zato i selektor i ceo stručni štab i svi igrači od prvog do poslednjeg treba da budu svesni podviga koji su napravili, u datim okolnostima koje su bile sve samo ne idealne i pred kojima su padali i veći treneri i veći igrači.

Veliki ljudi nisu pali, dokazali su veličinu, pokazali šampionski karakter i spremnost da se sve podredi jednom cilju.

Neki drugi to nisu, mnogi od nas to nisu i trebalo bi da nauče i da naučimo šta znači "dati sve od sebe" - i doći do suza kao simbol pravog takmičarskog duha koji ne može da prihvati da je zaista stigao do granica svojih trenutnih mogućnosti.

Zbog svega toga na licima reprezentativaca Srbije i stručnog štaba treba da budu osmesi zadovoljstva sobom jer su iz čudne situacije izašli čistih obraza i mirne savesti, a na javnosti je da gleda i šta se dešava van terena i u kakvim je realnim okolnostima srpska košarka.

"A o medaljama? Medalja je materijalna nagrada, a duh reprezentacije je uvek tražio da ono nematerijalno bude najizraženije, da se poštuje filozofija stručnog štaba, dres koji se nosi i himna koja se peva. Nagradi se treba nadati, a ne unapred je slaviti ili zahtevati od nekoga. Na to mi nemamo pravo, samo Đorđević i njegovi saradnici", takođe stoji u najavnom tekstu od pre dvadesetak dana.

Medalja je tu. Da su Letonija i Španija bile u našem delu žreba, a ne Mađarska i Italija... Zato, radujmo joj se kao da je najveća na svetu, a za tugovanja, razmatranja, promatranja i razne druge "čačkoguske" aktivnosti tek stiže vreme, čuvajmo usta i jezike i upotrebimo ih kad im je vreme i mesto - uskoro počinje ABA liga, pa i ta nova ABA 2, a igra se i Košarkaška liga Srbije.

Do tada, podsetimo se kako je reprezentacija Srbije stigla do srebrne medalje na Evrobasketu i iza sebe ostavila, redom: Španiju, Rusiju, Letoniju, Nemačku, Italiju, Grčku, Litvaniju, Hrvatsku, Finsku, Francusku, Crnu Goru, Tursku, Ukrajinu, Mađarsku, Gruziju, Poljsku, Belgiju, Češku, Izrael, Veliku Britaniju, Rumuniju i Island.

Prva utakmica na šampionatu i ozbiljna "nagazna mina". Letonija nije protivnik koji se viđa svaki dan, ali je Srbija imala rešenje za zagonetku i trijumfom otvorila Evrobasket.

Prvi i jedini poraz do finala selekcija Srbije je doživela u duelu sa Rusijom. Govorili su i igrači i selektor da se posle te utakmice ozbiljno i otvoreno razgovaralo, da su greške locirane i da nisu nepopravljive.

Šansa za popravni nije mogla da bude teža. Protivnik je bio domaćin. Rezultat - puna hala frenetičnih Turaka je morala da prizna poraz.

Posle teškog duela i teškog protivnika na red je došao autsajder. Takvi umeju da naprave najviše problema - ovoga puta nisu.

Belgija je videla BB šou.

U prvoj eliminacionoj utakmici čekala nas je Mađarska, spremna da iznenadi.

U borbi za polufinale selekcija Srbije se sastala sa Italijom i uradila ono što je selektor zahtevao - protivnik je limitiran na manje od 70 datih poena. Kada to uradite, ne možete da izgubite.

Kao što je već rečeno - karakter šampiona ne gine dvaput na ruskom frontu.

I za kraj - finale, čudno, mučno, ali ponosno.

Spasoje Veselinović