Tu su samo da popune broj, ili ne?

Ovoga puta, sportska redakcija B92 odlučila je da ispravi tu nepravdu i posveti tekst momcima koji su prevalili težak i dugačak put kako bi obradovali svoju naciju.

Imaćete priliku da se upoznate sa istorijom, uspesima, velikanima i samim sistemom košarke u zemljama za koje, najverovatnije, ne biste ni rekli da imaju dodirnih tačaka sa basketom.

U spomenutim zemljama košarka ne spada u sportove od nacionalnog značaja – šta više, dobar deo populacije verovatno ni ne zna sva pravila jednog od najstarijih sportova na svetu.

Novi format takmičenja, u kom učešće uzima 24 tima, omogućio im je da uz dosta manje muke obezbede put na Evrobasket, što im je u prošlosti takođe bio jedan od problema, a mi smo iz svake grupe izabrali po jednu selekciju.

Ipak, to sigurno neće sprećiti – a predstavljaće im i svojevrsni dodatni motiv – Fince, Islanđane, Holanđane i Estonce da podignu nivo ove divne igre na još viši nivo, i nateraju što veći broj klinaca da u budućnosti krenu njihovim stopama.

Finska – košarka uz 'nemačku' melodiju

Getty Images

Priču o nacijama Starog kontinenta – kojima košarkaška lopta, obruč i mrežica – nisu nešto ’potpuno normalno’ počećemo iz Skandinavije. Tačnije iz Finske – trenutno 35. reprezentacije sveta.

Iako kada vam neko spomene Fince najpre pomislite na zimske sportove, hokej ili Kimija Rainkonena, ’Suomi’ imaju dugu istoriju negovanja košarke i učešća na međunarodnim takmičenjima širom planete. Šampionat Evrope u Francuskoj, gde će igrati u grupi A zajedno sa Rusijom, Bosnom i Hercegovinom, Poljskom, Izraelom i ekipom domaćina, biće im 15.

Prvo učešče na Evropskim prvenstvima ostvarili su u godini početka drugog Svetskog rata, kada su na završnom turniru u Litvaniji 1939. zabeležili svih sedam poraza i završili kao osmoplasirana selekcija – poslednji – sa koš razlikom 70:541. Na naredno veliko takmičenje morali su da čekaju 11 godina, do prvenstva u Francuskoj, da bi u Parizu pokazali da su značajno napredovali. Računajuči i kvalifikacije, zabeležili su sedam pobeda i dva poraza, ali im polovičan učinak u grupnoj fazi nije bio dovoljan da se domognu druge faze.

Getty Images

Samo godinu dana kasnije, glavni grad njihove zemlje, Helsinki je bio domaćin Olimpijskih igara, pa su Finci po prvi put uzeli učešće na najvećoj svetskoj smotri sporta. Međutim, nisu nastavili da postepeno podižu rejting svoje zemlje u košarkaškom svetu, pošto su doživeli poraze od Sovjetskog Saveza, Meksika i Bugarske, završivši svoj nastup pred domaćim navijačima već u grupi.

Plasmanu na Svetsko prvenstvo mogli su i dalje samo da se nadaju, dok su, s druge strane, na Evropskim prvenstvima postali redovni učesnici. Priliku da ih vidi na delu imala je i publika u tadašnjoj Jugoslaviji na mečevima u Hali beogradskog Sajma.

Ipak, na prvi prolaz u nokaut fazu Evropskog šampionata – ujedno i svoj najveći uspeh u istoriji – morali su da čekaju sve do 1967. godine, kada su se ponovo našli u ulozi domaćina. Ostvarili su šest pobeda i tri poraza, da bi slavljem protiv Izraela u razigravanju osvojili šesto mesto. Tri godine ranije, upisali su i svoj drugi nastup na OI, pošto su u Japanu zauzeli 11. mesto.

WikiCommons

U godinama stvaranja košarkaškog identiteta među mnogobrojnim reprezentativcima izdvajalo se samo jedno ime. Čovek koga smatraju najuspešnijim članom nacionalnog tima u istoriji, a može se reći i najboljeg pojedinca u istoriji Finske ikada – Sepa Kuselu.

Kusela je rođen u Helsinkiju 25. februara 1934, umro je 16. oktobra prošle godine, i važi za igrača sa najimpozantnijom biografijom na parketu. Svestrani plej, po potrebi i bek šuter, bio je učesnik pet prvenstava Evrope (od. 1955. do 1963.), jedanaest puta osvajao je nacionalni šampionat, dok je titulu najboljeg igrača zemlje zaslužio u dva navrata. Jedan je od najvažnijih pojedinaca za razvitak i popularizaciju košarke u Finskoj, kao i implementaciju modernijih shvatanja i pristupasamoj igri.

Šta više, njegovim odlaskom u penziju – ’otišla’ je i finska košarka. Iako je ’67 ostvaren najveći uspeh, usledila je osmogodišnja pauza, da bi, posle još jednog ispodprosečnog nastupa u Belgiji, na početak ’modernog doba’ Finci morali da čekaju sve do 1995. godine i završnog turnira u Grčkoj – koji svi mi i te kako dobro pamtimo. Ali, posle još jednog razočaranja u nizu došla je, treća, najveća pauza – duga deceniju i po.

Getty Images

Povratak na veliku scenu dogodio se 2011. u Litvaniji, u zemlji u kojoj su prvi put i nastupili 72 godine ranije, gde su lepom, disciplinovanom igrom i trijumfom nad Crnom Gorom i BIH obezbedili šokantan prolazak u narednu rundu, poslavši spomenute rivale kući. Iako su u novoformiranoj grupi sva tri meča izgubili ispisali su nove strane istorije. Zajedno sa Grčkom, Turskom i Brazilom dobili su pozivnicu FIBA za predstojeći Mundobasket u Španiji 2014. godine – čime su se automatski kvalifikovali i za predstojeći Evrobasket.

U međuvremenu, basket je počeo da dobija sve veći broj fanatika u ovoj skandinavskoj zemlji, a sistem postavljen početkom novog milenijuma počeo je da daje rezultate. Novi trener istanbulskog Bešiktaša – Henrik Detman, osvajač svetske bronze sa Nemačkom u Indijanopolisu 2002, preuzeo je nacionalni tim 2004. godine, kada je i krenuo rapidan boljitak, da bi pre dve godine u Sloveniji Finci pokazali da nisu nezasluženo dobili ’wild card’.

Najpre su srušili Tursku, a zatim i komšije iz Švedske. Usledio je poraz od Italije, ali zatim i velike pobede nad Rusijom, posle dva produžetka, i Italijom za drugo mesto u grupi D. Ipak, nisu imali snage da nastave u istom ritmu, poraženi su od Hrvatske i Španije, da bi šampionat okončali slavljem nad selekcijom domaćina i na dobar način najavili svoj prvi svetski šampionat.

FIBA

Zajedno sa njima na Iberijsko poluostrvo stiglo je i 40 aviona ili ti preko 8.000 navijača, ali je i ovoga puta kontinuitet uspeha izostao. Očekivano su poraženi od Sjedinjenih Američkih Država, koji su anulirali već protiv Ukrajine, a neočekivani poraz od Dominikanske Republike značio je i kraj nadanja o plasmanu u narednu fazu.

Takmičenje su završili na poslednjem mestu, sa negativnom koš razlikom. Ipak, jedan Finac ostao je zapisan u istoriji – pošto je Petri Koponen sa 5,8 asistencija po meču bio najbolji dodavač turnira u Španiji. Ni to nije uzdrmalo klupu Detmanu, a tim će i na predstojećem šampionatu činiti uglavnom igrači iz nacionalnog šampionata, uz nekoliko nosilaca igre koji imaju status internacionalaca.

Prve zvezde tima su momak koji pokriva pozicije četiri i pet – član Mursije Džerald Li, čiji je otac, inače Amerikanac, i sam bio reprezentativac Finske sredinom sedamdesetih godina, a u čije ste kvalitete mogli da se uverite kada je igrao za podgoričku Budućnost.

Getty Images

Zatim, novi igrač Gran Kanarije Sasu Salin, dugogodišnji član ljubljanske Olimpije, i spomenuti Koponen iz ruskog Himkija, kao i ’najsvežjiji Finac’ – 31-godišnji plej Džamar Vilson.

U timu neće biti dugogodišnji kapiten Hano Motola, koji se posle decenije povukao iz reprezentacije, ali je tu Erik Marfi, stariji od braće (Aleks) koji su se školovali na Univerzitetu Ostin u Teksasu. Nekada je igrao za Čikago Bulse, trenutno je krilni centar turskog Bešiktaša, a tu je i, još jedan Amerikanac, Šon Haf.

Ostaje da se vidi koliko ’Čopor Vukova’ može u nezgodnoj grupi A u Monpeljeu, ali – jedno je sigruno, nikome neće biti lako da ih savladaju, a nemojte se iznenaditi ako opet budu na pobedu od plasmana i u samu završnicu. Prvi duel imaće petog septembra – kada će im rival biti aktuelni prvak Evrope Francuska.

Island – I njihov 'Vlade' je igrao sa Medžikom

kki.is

I naredna ’egzotična’ košarkaška nacija takođe nam dolazi sa hladnog severa, a ovoga puta idemo blago ulevo, na ostrvo sa populacijom od samo 330.000 stanovnika, kako bi vam predstavili selekciju Islanda.

Ostrvce na granici između Atlantika i Artičkog okeana poznato je po doktorima, fizičarima, višestukim osvajačima Svetskog šampionata najjačih ljudi, sjajnim rukometašima i nekolicini veoma dobrih fudbalera (Albert Gudmundson, Ejdur Gudjonsen, Gifli Sigurdson...). Takođe, Rejkjavik, glavni grad Islanda, može se pohvaliti da je njegov građanin, od marta 2005. godine, i šahovski velemajstor i nekadašnja ’prva figura’ sveta – Bobi Fišer. Dakle, sve-sve, samo košarkaške lopte nigde.

Nacionalni savez, drugog omiljenog sporta u zemlji, osnovan je 1961. godine, ali, osim uspeha u regionalnim turnirima, u narednih 50 godina nisu uspevali da naprave neki zapaženi uspeh, a ni da se barem plasiraju negde. Tamošnji šampionat sastoji se od 12 timova, u svakoj od prve tri lige, a upravo je on bio glavni, može se reći i jedini, oslonac kada je u pitanju fond igrača i kandidata za nacionalni tim. A tako je i sada, uz nekoliko izuzetaka.

kki.is

Za razliku od Finaca, koji imaju bogatu košarkašku istoriju i osam decenija iskustva takmičenja na raznim šampionatima, Islanđani ne mogu da se pohvale niti jednim učešćem na nekom od relevantnijih prvenstava. S druge strane, mogu da se pohvale da je njihov zemljak nastupao u najjačem takmičenju na svetu – NBA ligi. Jedan od prvih evropskih igrača koji je zaigrao ’preko bare’ – i to ni manje ni više nego u Los Anđeles Lejkersima sa Irvingom ’Medžikom’ Džonsonom – bio je Petur Karl Gudmundson, 218 centimera visoki i 118 kilograma teški centar iz Rejkjavika.

Posle stasavanja u matičnom Valuru, Gudmundson se odlučio za srednju školu u Merseru u Vašingtonu, gde je kasnije pohađao i koledž. Kao 61. pika, u trećoj rundi drafta 1981. godine, izabrali su ga Portland Trejl Blejzersi, a u svojoj ruki sezoni beležio je prosečno tri poena i tri skoka – za nešto malo više od 12 minuta na terenu.

Međutim, usledio je trejd u Detroit Pistonse koji nisu računali na njegove usluge, da bi posle četiri sezone u rejkjavičkom Isrotafelagu i razvojnim timovima Tampa Bej Trilers, Kanzas Siti Sizlers potpisao ugovor sa slavnim timom iz ’Grada anđela’. U međuvremenu mu je Imigraciona kancelarija odbila zahtev za vizu, kada je trebalo ponovo da zaigra za Sizlerse, ali se situacija promenila kada je stigao poziv ’Jezerdžija’.

kki.is

NI u El Eju se nije proslavio, odigrao je samo osam susreta – upisivavši 7,3 poena i skoro pet uhvaćenih lopti po meču. U Kaliforniji je takođe proveo samo jednu sezonu, pre nego što je poslat u San Antonio Sparse. U Teksasu se najviše zadržao, dve sezone, dres ’Mamuza’ nosio je 74 puta – uz učinak karijere – 13 poena, deset skokova i tri asistencije.

Narednih nekoliko sezona proveo je ponovo u nekolicini timova iz razvojnih liga, pre nego što se na početku devedesetih vratio u domovinu i nastupao u UMF Tindastolu, a karijeru je završio 1992. godine u SAD u Sihouks Fals Skajforsima. Osam godina kasnije vratio se na Island i postao, što mu je do sada jedini angažman, trener Valura. Ostao je blizak savezu, živi na relaciji Island-SAD, a 30. oktobra živa legenda Islanda napuniće 57 godina.

Činjenica da su imali njega u timu nije pomogla ’Ribarima’ da stignu ni blizu Evrobasketu, a kamoli Mundobasketu, ali daleko od toga da njegovo prisustvo nije uticalo na razvoj i popularizaciju basketa na ostrvu u blizini Severnog pola. Sve više klinaca odlučilo za košarkašku – umesto rukometne ili fudbalske lopte. Osim njega, jednim od najzaslužnijih ljudi za razvoj košarke je i dugogodošnji predsednik Saveza Olafur Rafnson – koji je 2010. izglasan i za prvog čoveka FIBA Evrope.

kki.is

Danas, ’ulogu’ Gudmundsona preuzeo je još jedan momak rodom iz Rejkjavika – Jon Arnor Stefanson. Daleko je najbolji igrač reprezentacije, iako je kroz karijeru igrao beka šutera i po potrebi nisko krilo (195 cm), u nacionalnom timu igra pleja, a lopta je uglavnom u njegovim rukama. Kao i slavni predak karijeru je otpočeo u domovini, da bi ga 2003. potpisali Dalas Meveriksi.

Međutim, pošto u Teksasu nije ni ’video’ parket, odlučio se za povratak u Evropu i sa Dinamom iz Sankt Peterburga osvojio Evrokup. Tridesetdvogodišnji momak nastupao je uglavnom u Španiji i Italiji, a trenutno je član Unikahe. Vazi za veoma dobrog šutera, sa istančanim osećajem za igru.

Osim zvanično najboljeg sportiste Islanda, u prošloj godini, ističe se samo još izvesni Ukrajinac Pavel Ermolinski. Krilo rođeno u Kijevu karijeru je počelo upravo na Islandu, a najveći uspesi u karijeri su mu osvajanje nacionalnog šampionata, dok je, što se inostranstva tiče, nastupao uglavnom u španskoj i italijanskoj drugoj i trećoj ligi – izuzev sezone 2004/05 kada je bio član Unikahe. Ostatak reprezentacije čine momci iz domaće lige, dok nekolicina nastupa u ’okolnim’ šampionatima Švedske i Finske.

kki.is

Činilo se da ni ovoga puta neće stići do svoj prvog učešća na Evrobasketu, pogotovo posle prve faze kvalifikacija – gde su dva puta poraženi od Bugarske, uz dva trijumfa protiv 'uvek neugodne' Rumunije.

U narednoj fazi našli su se u grupi zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Velikom Britanijom, a ponovo je Stefanson gotovo sam doneo ekipi istoriju. BIH ih je dva puta savladala, sa ukupno 40 razlike, ali su pobede nad, takođe uvek neugodnim, Britancima bile dovoljne za plasman na završni turnir.

Hteli, ne hteli, gledaćete ih osmog septembra, kada u Berlinu budu bili rival našoj selekciji u grupi B. Osim ’Orlova’, od kojih su poslednjih put poraženi u kvalifikacijama 2012. sa 114:58, rivali će im biti i Turci, Španija, Italija i domaćin Nemačka. Izabranici Krega Pedersena i sami su svesni činjenice da su im šanse za bilo kakav uspeh gotovo nepostojeće, ali sigurno se neće predati, već će dati sve od sebe da im prvi nastup ne protekne kao čista formalnost.

Holandija – igra li se košarka u zemlji lala?

basketball.nl

Kada pomislite na Holandiju i sport verujemo da će vam sve pasti na pamet, ali ne i košarkaška selekcija ’zemlje lala’. Pored Britanaca, možda i najveća misterija modernog doba kada je u pitanju basket i njegov razvitak.

Šta više, Holanđani i nisu preterano ’niska’ nacija, kao ni zemlja u kojoj je košarka ’mlad’ sport. Za početak setite se braće Van der Gor – Majka i Basa – odbojkaša koji su visoki gotovo 210 centimetara, pa ostaje dodatno čuđenje kako ih nema ’ni na mapi’, barem. Iako su relativno rano počeli da se bave košarkom, a uzevši u obzir i da će im predstojeći Evrobasket biti 17. u istoriji, dosta je logično da je prelaskom u moderno doba nešto ’pošlo po zlu’.

Bili su učesnici četiri vezana posleratna šampionata, a i njih je publika u Jugoslaviji imala priliku da vidi na delu 1961. godine, kao i dve i po decenije kasnije. Nastavili su sa redovnim učešćima na završnim šampionatima Starog kontinenta, da bi najveći uspeh u svojoj istoriji ostvarili u Francuskoj 1983. – kada su završili takmičenje na četvrtom mestu, porazom od Sovjetskog Saveza u borbi za bronzu.

Getty Images

Tri godine kasnije, upisali su svoje prvo, i jedino, učešće na Mundobasketu u Španiji, predvođeni zvezdom Indijana Pejsersa Rikom Smitsom. Ali, posle razočaravajućeg 14. mesta, umesto postepenog dizanja igara i rejtinga svoje zemlje – desilo se totalno suprotno.

Posle drugog šampionata u SFRJ nisu uspevali da se domognu ni druge faze kvalifikacija za Evrobasket, a potpuni sunovrat na ulasku u XXI vek nije uspeo da spreči ni Francisko Elson – NBA šampion sa San Antonio Sparsima iz 2007. godine.

Takođe, još jedan momak iz najjače lige sveta imao je udela u propadanju holandskog basketa. Den Gadžurić, momak sa desetogodišnjim NBA iskustvom, uvek je uspešno odbijao da se cima natrag u domovinu, često smišljajući najneverovatnije razloge.

Posle dvadeset godina nevidljivosti, ’cirkus’ se nastavio 2012. godine, kada je Nacionalni savez odlučio da mu više ne pada na pamet da ulate novac u sport za koji većina stanovnika Holandije ne zna ni da postoji.

WikiCommons

Momci koji su nastupali u DBL odlučili su da se pobune protiv državnog ’aparthejda’, a na njihov apel reagovala je televizija ’Sport 1’ i postala glavni sponzor lige, pa su ’Oranje’ ponovo našle na parketu. Da ’šou’ bude potpun potrudila se i uvek ozblljna FIBA – kada je, godinu dana kasnije, odlučila da poništi dve pobede Holanđana u kvalifikacijama za predstojeće EP – jer su reprezentativci Šon Kaningem i Muhamed Kerazi proglašeni ’strancima’, a prema propisima dovoljen je nastup samo jednog naturalizovanog igrača.

Novi težak udarac ’Narandžasti lavovi’ doživeli su kada je i liga odustala od nacionalnog tima, a, ovogo puta, u ulozi spasioca našao se sadašnji selektor Ton van Helfteren. Čovek koji je 207 puta nosio dres sa državnim grbom latio se posla kao volonter, a nije ga obeshrabrila ni činjenica da su se – od 42 igrača, koliko je uvrstio na svoj prvi spisak – samo sedmorica odazvala njegovom pozivu. Uprkos svim nedaćama – Van Helfterenovi momci uspeli su da šokiraju košarkaški svet u godini za nama.

Ni slučaj Kaningem-Kaziri, zbog kog su prva dva susreta izgubli službeno sa 20:0, nije ih zaustavio na putu ka Zagrebu i prvenstvu Evrope. Posle pobede nad Bugarskom i poraza od Izraela, prelomni momenat po njih pogodio se u Podgorici, a svi Crnogorci dugo će pamtiti Holanđane. Predvođeni Rolandom Šaftnerom i Nikom Udendagom utišali su Moraču, da bi, ovoga puta na krilima Arvina Slotera i Kazirija, još bolju igru prikazali šest dana kasnije u Laidenu protiv ’Sokolova’ – za novo slavlje i povratak na prvenstvo Starog kontinenta posle dve i po decenije.

basketball.nl

Veliku satisfakciju za svoje mučenje Ton je doživeo na ulasku u 2015. Posle povratka na veliku scenu NMT – jedna od vodećih firmi u oblasti brodogradnje – preuzela je brigu nad finansijama Saveza, on je potpisao ugovor, a vodeći internacionalci redom su izražavali želju da budu deo nacionalnog tima. Simpatični brka nije mogao da bude srećniji i ponosniji.

Van Helfteren našao se na ’slatkim mukama’, ali je povukao i nekoliko neočekivanih poteta – kada je u pitanju selekcija najboljih dvanaest pojedinaca. Spomenuti Udendag i Kevin Blaker, koji su izneli dobar deo tereta u kvalifikacijama, neće se naći u avionu za Zagreb, kao ni Kaningem.

S druge strane, među odabrane su upali Robin Smaulders i Henk Norel – iako nisu odigrali ni minut u kvalifikacijama – a upravo se od njih očekuje da, uz kapitena Slotera, donesu Holandiji rezultat. Prvi, dugogodišnji krilni centar bundesligaša Oldenburga prva je opcija za poziciju četiri u timu, i od njegove saradnje sa članom Saragose Norelom, nekadašnjim pikom Minesotra Timbervulvsa, u velikoj meri zavisi igra ’Lala' pod košem. Na poziciji pleja, Sloter bi trebalo da ima veliku pomoć u mlađanom Leonu Vilijamsu, saigraču iz SPM Šutersa iz Den Boša.

'Oranje' u Hrvatskoj sigurno neće imati osećaj moranja, već će se truditi da maksimalno uživaju i prikažu se u što boljem svetlu. A, pod takvim okolnostima, nije nemoguća misija da se domognu druge faze. Takmičenje otvaraju duelom sa Gruzijom, dok će šansu za prolaz sigurno tražiti protiv Makedonije – pošto je pitanje koliko mogu protiv u mečevima protiv Grčke, Slovenije i domaćina Hrvatske. U svakom slučaju, nemojte propustiti da ispratite mečeve ekipe harizmatičnog i energičnog Tona van Helfterena. Igraju brzu, disciplinovanu košarku, ne odstupajući previše od ’školskog’ pristupa samoj igri.

Estonija – 'taoci' Sovjetskog Saveza

WikiCommons

Našu priču o nacija koje nisu preveliki faktor u košarkaškom svetu završićemo na Baltiku, a, iako zemlje iz ovog dela Evrope važe za izuzetno talentovane kada su u pitanju sportovi sa loptom, na sudbinu Estonije najviše je uticala politička situacija.

O Litvancima ne treba previše trošiti reči, dok se, s druge strane – jedan od domaćina – Letonija može pohvaliti zlatom sa Evrobasketa i nekolicinom pojedinaca koji nastupaju u vodećim evropskim ligama. Međutim, takav slučaj nije i sa Estonijom.

Kao i komšije, oni su košarkom počeli da se bave još pre Drugog svetskog rata – a prvo pojavljivanje na nekom od velikih takmičenja imali su u Hitlerovoj Nemačko '36j, gde je po prvi put i igran basket kada su u pitanju OI. Takmičenje su otvorili trijumfom protiv Francuza, ali su porazima od Sjedinjenih Američkih Država i Filipina svoje prvo učešće okončali na devetom mestu.

Nastavili su postepeno da napreduju, da bi 1939. u Litvaniji takmičenje okončali na istorijskom petom mestu, sa pozitivnim skorom od 5 pobeda i tri poraza. Međutim, sve se promenilo posle okupacije od strane Sovjetskog Saveza, a dok su bili deo SSSR samo je jedan čovek uspeo da zasluži poziv u nacionalni tim nove 'domovine' – najbolji igrač u istoriji Estonije i sadašnji selektor – Tit Sok.

Getty Images

Upravo je njegovo prisustvo dovelo do toga da košarka ne bude totalno bačena u drugi plan u Estoniji, a vispreni plej najveće uspehe ostvario je na Olimpijskom igrama u Seulu 1988. i Svetskim šampionatima 1986. i 1990. godine, kada je osvojio zlato, odnosno dva srebra.

Posle uspeha na Igrama proglašen je za najboljeg sportistu svoje zemlje, da bi svoje uspehe naplatio prelaskom Panatinaikos. Posle četiri godine u Grčkoj dobio je njihovo državljanstvo, kao i grčko ime – Tut Đanopulos.

Karijeru je okončao 1998. godine kao član Arisa, da bi ubrzo dobio mesto i u Kući slavnih Estonije.

Nedugo zatim odlučio je da otvori školu košarke u Talinu i Tartuu, kako ne bi dozvolio da basket ponovo doživi stagnaciju, a kroz nju su prošli i njegovi sinovi Tanel i Sten. Da je učinio pravi potez govori i činjenica da je Sten trenutni plej reprezentacije, i to sa pravom, a Tanel njegova zamena.

Getty Images

Posle osamosaljenja krajem osamdesetih godina prošlog veka košarka u Estonije je u potpunosti oživela, kada su u pitanju domača lige i interesovanje za nacionalni tim, da bi se samo dve godine kasnije našla na završnom turniru u Nemačkoj.

Iako bez pomoći Soka i Martina Mursepa, nekadašnjeg krilnog centra Makabi Tel Aviva, Majami Hita i Dalas Meveriksa, bili su hit prvenstva – pošto su na otvaranju šampionata u Berlinu savladali, kasnijeg šampiona, Nemačku, da bi u konkurenciji još Belgije i Slovenije završili kao prvoplasirani tim grupe D.

Nastavili su u istom ritmu i u drugoj fazi, ali ih je poraz od Hrvata u poslednjem kolu poslao na 'braću' Ruse, koji nisu imali previše problema da ih eliminišu, pa su turnir okončali kao šestoplasirana selekcija Evrope.

Međutim, kada se očekivao novi zalet estonske košarke, usledio je novi neuspešan period. Na naredno relevantno takmičenje morali su da čekaju do 2001. i Turske, da bi na Bosforu doživeli tri ekspresna poraza. Nije im pomogla ni činjenica da je Mursepa ubacivao gotovo 20 poena po susretu, jer su nesuglasice i podele u timu učinile svoje.

Beta/AP

Tri godine kasnije, Sok se odlučio da po prvi put preuzme nacionalni tim, ali je posle tri razočaravajuče godine podneo ostavku. Ipak, nije mu dugo trebalo da promeni odluku, iako je sve vreme blisko sarađivao sa Savezom, pa je 2009. ponovo se na klupu svoje zemlje. Ovoga puta sve je išlo dosta bolje, a veliku pomoć imao je u vidu sina.

Estonce je dobro upamtila i ovdašnja pubilka, kada su u kvalifikacijama za EP u Sloveniji 2009. u potpunosti nadigrali ekipu tadašnjeg selektora Dušana Ivkovića i savladali je u Talinu, ali nisu uspeli konačni cilj i domognu se same završnice.

Ovoga puta situacija je bila dosta drugačija, a umnogome im je pomogao novi format takmičenja. U prvoj fazi kvalifikacija bez većih problema su porazili Holanđane, dok im je poraz od Portugala došao kao opomena u pravo vreme.

Plasirali su se direktno u polufinale razigravanja, da bi uz dosta problema ipak došli do vize za Letoniju. U polufinalu su silovitom igrom u Talinu nadoknadili minus od šest poena iz prvog duela sa Belorusijom, a tim na isti način nadoknadili deficit iz susreta u Sofiji sa Bugarskom.

Beta/AP

Kao i kroz istoriju, gro selekcije čine igrači iz domaćih klubova, uz nekoliko izuzetaka. Prva zvezda i kapiten ekipe je svakako dugogodišnji internacionalac Kristijan Kangur.

Tridesetdvogodišnje krilo trenutno nastupa za Palakanestro Vareze, dok je prethodno nosilo dres milanskog Armanija, Montepaskija iz Sijene i Virtusa iz Bolonje, kao i francuskog Asvela. Dugi niz godina važi za vođu tima, a sveukupni nastup Estonaca zavisiće najviše od njegovog 'raspoloženja'.

Tu je i spomenuti Sten Sok, novi igrač moskovskog Dinama, koji će najveću podršku u organizaciji igre imati u bratu Tanelu, sa kojim je zajedno nasupao u matičnom Tartuu. Osim spomenutog trojca, jedini preostali internacionalac u timu je 24-godišnji Sim-Sander Vene – krilni centar iz redova litvanskog Žalgirisa.

Od svih pobrojanih selekcija, Estonci možda imaju i najviše šansi da se domognu druge faze i ostvare značajniji uspeh. Osim domaćina Letonije i komšija iz Litvanije, rivali će im biti i Ukrajina, Češka i Belgija – a šansu da se nađu među četiri najbolje selekcije grupe D svakako će tražiti u duelima sa poslednje tri selekcije. Ostaje da vidimo da li će u tome i uspeti.