Spasoje Veselinović

“Dovedi Amerikanca i završio si posao” – ali šta posle?

Evolucija košarke traži da svaki tim ima igrače ekstremne energije, brzih rešenja i lucidnosti u eri kada delovi sekunde mogu pobednika da načine tragičarom.

Komentari: 26

Rad sa mlađim selekcijama je u većem delu Evrope stavljen u drugi plan, jeftinije je dati veću platu jednom američkom košarkašu, stići do instant uspeha, nego godinama ulagati u jednu ili dve generacije koje se kasnije mogu ispostaviti neproduktivnim.

Nacionalne selekcije koje se odluče za “minut pire” varijantu umesto negovanja kulture i poštovanja davno ustaljenih principa često ne uspeju da isplivaju na tom talasu.

Pojedini igrači im donesu toliki kvalitet da kasnije, kada njihov entuzijazam više ne bude toliki, ne postoji niko ko će da nastavi priču. Paradoksalno, ekstremni kvalitet bez kontinuiteta ubija budućnost.

U nastavku ćemo govoriti o dva slučaja, onome što se dogodilo Rusiji i situaciji kroz koju je prošla Makedonija, a u finišu ćemo se osvrnuti na to koje reprezentacije su se odlučile za “instant varijantu”.

Џон Роберт Холден

Sa jedne strane Hari Truman, Dvajt Ajzenhauer, Lindon Džonson, RIčard Nikson, Džon Kenedi... Sa druge Staljin, Nikita Hruščov, Leonid Brežnjev, Jurij Andropov... A između njih jedan čovek, Džon Robert Holden.

Hladni rat je okončan 1991. godine, ali, kako to obično biva u ovakvom svetu, tenzije nastavljaju da tinjaju desetinama godina, često stvarajući atmosferu netrpeljivosti, tihe mržnje, animoziteta i odbacivanja.

Džej Ar Holden je naterao Vladimira Putina da navija za jednog Amerikanca, da slavi njegov pogodak u poslednjoj sekundi finalne utakmice Evrobasketa 2007. godine protiv Španije kojim je momak rođen u Pitsburgu na Crveni trg doneo trofej čekan 22 godine.

Ako je nešto uspevala sovjetska košarka, to je da jednu generaciju iscrpi do kraja, pa onda pređe u nekakav proces tranzicije. Postsovjetski tim je osvojio dva srebra iz prva dva pokušaja, a labudova pesma jedinice Sergeja Bjelova otpevana je 1999. godine.

Taj Evrobasket je okonačan na šestom mestu, ništa bolje se nije prošlo ni u narednih šest godina, propušten je i Mundobasket 2006, međutim ključni potez dogodio se godinu dana ranije. Holden nije znao ruski, ćirilica mu je bila jednaka hijeroglifima, ali je već igrao u CSKA i veoma dobro se prilagodio evropskoj košarci.

Ukazom Vladimira Putina Holden je postao Rus, a nacionalni tim konačno plejmejkera koji u rukama ima i asistencije i poene. Zbornaja komanda je pronašla svoju glavu u Holdenu, ruku i nogu koje mogu svašta da urade bilo je na pretek, međutim nije na vidiku bilo domaćeg “keca“ koji ume sam da povuče ekipu ka vrhu.

Na prvom šampionatu 2005. godine je “divljao“, preko 12 poena po utakmici, završavao je skoro svaki treći napad, Rusija se iz Srbije vratila kao osmoplasirana, ali je ono najbolje tek sledilo. Andrej Kirilenko je od starta, od meča sa Srbijom pokazao da sa njim nema šale kada je stopostotno spreman, Viktor Hrijapa je igrao kao nikada pre, ali je trebalo izboriti se sa Španijom.

Niko od njih dvojice nije hteo da uzme loptu u poslednjem napadu, na +1 za “Crvenu furiju“. Komanda se oslonila na Holdena. Do tada je ubacio šest poena, imao četiri promašaja u šutu za tri, svega po jedan skok i asistenciju za 39 minuta. Poslao je Kalderona gde ovaj nije želeo, šutirao pomalo bojažljivo, lopta je skakutala po obruču, ali nije htela napolje. Holden je Rusiji doneo zlato.

Olimpijske igre u Pekingu su prošle katastrofalno, Rusija je završila takmičenje već u prvoj rundi, Holden je odigrao solidno, više za svoju dušu, ali je ključ ono što je iza njega ostalo. Amerikanac je naslednici sovjetskog stila košarke doneo brzinu, naučio je kako da igra modernu košarku, a gde je on stao trebalo je da nastave Vitalij Fridzon, Aleksej Šved...

Tračak nade se pojavio tri godine posle Pekinga, osvojena je bronza na Evrobasketu u Litvaniji, potom istovetno odličje je stiglo u Moskvu iz Londona, a onda je usledio potop. Šved, Bikov... Ispostavilo se da je Rusija nema lidera na terenu, nema igrača Holdenovog tipa, koji bi znao kada treba da promeni ritam i razdrma ekipu kad se uđe u krizu.

Visoki igrači nisu nikako mogli da budu mlađi, redom su se polako gasili Savrašenko, Liholitov, na kraju i Kirilenko i Hrijapa. Trebalo je njima servirati dobre lopte, znati kada su upotrebljivi, a kada nisu. Ispostavilo se da je Holden bio poslednji koji je umeo to da uradi.

Sadašnjom ruskom reprezentacijom sa mesta “jedinice“ komanduje Anton Ponkrašov koji za Holdenovog vakta u CSKA nije mogao ni da pomisli da će mu biti dodeljena uloga plejmejkera. Zbog brojnih otkaza, a i zbog evidentnog manjka talenta na spoljnim pozicijama, Rusija će biti jedan od autsajdera predstojećeg šampionata, možda i prvi put u svojoj istoriji.

Бошко Мекејлебовски

Ako je odluka Moskve da angažuje Amerikanca, aktivnog člana CSKA bila iznenađujuća samo sa političkog aspekta, onda je želja Skoplja da Lesteru Mekejlebu da na upravu košarkašku reprezentaciju Makedonije bila paradoksalna na više nivoa.

Njemu nije bio dovoljan skoro 21 poen po utakmici za koledž Nju Orleans da nađe sebi mesto u NBA ligi, 2008. nijedan klub nije želeo da ga uzme na draftu. Zamerano mu je to što je prenizak i što ima lošu mehaniku šuta.

Put u turski Mersin mu se isplatio, sjajno je odigrao sezonu, a to su primetili pravi ljudi. Čelnici KK Partizan su u najavi sezone 2009/10 istakli da je cilj pomlađivanje ekipe, dovedeni su Sinovec, Veseli, Mitrović, Đekić, ali je “kec” poveren strancu o kome se tada veoma malo znalo.

Sjajna sezona krunisana odlaskom na F4 Evrolige u Parizu omogućila je velikom broju igrača tadašnjeg Partizanovog tima dobre pozicije na tržištu. Aleks Marić je krenuo put Panatinaikosa, Jan Veseli je bio pred vratima NBA, a Bo je stigao u Montepaski.

U međuvremenu, iz Skoplja je stigla bombastična vest da je omaleni plej prihvatio ponudu Košarkaškog saveza i da će sa Perom Antićem predvoditi makedonsku reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Litvaniji.

U njegovoj karijeri sve je teklo po planu, zabeležio je drugi uzastopni F4 Evrolige, nastavio da osvaja titule, a energija koju je nosio sa sobom preplavila je makedonsku košarkašku javnost, koja je jedva čekala da vidi da li je konačno pronađen pravi stranac. Prethodni eksperiment sa Džeremajom Mesijem nije uspeo.

Antić-Gečevski-Mekejleb, to je bio trio koji je kroz kvalifikacije uspeo da obezbedi mesto Makedoniji na smotri najboljih evropskih reprezentacija. Bo je briljirao, ubacivao je i preko 30 poena. Činilo se da može i više, a “Lavovi” su delovali najspremnije ikada.

Od osamostaljenja, do 2011. godine Makedonija je na velikim takmičenjima učestvovala samo dva puta i to u razmaku od 10 godina, 1999. su Vrbica Stefanov, Vlado Ilievski, Gjorgi Čekovski zauzeli 13.mesto, a 2009. predvođeni srpskim trenerom Jovicom Arsićem Makedonci su skočili četiri pozicije više.

Sve to im nije davalo gotovo nikakvu pažnju javnosti pred šampionat u Litvaniji, ali javnost nije na vreme ozbiljno shvatila jednog momka. U sve četiri utakmice grupne faze Mekejleb je bio najefikasniji, zabeležene su tri pobede, jedan poraz posle produžetaka, a svaki meč Makedonaca bio je pravi spektakl pošto se sve igralo na jednu loptu, koju je, po pravilu, na kraju u koš ubacivao đak Univerziteta Nju Orleans.

Istorija je ispisana 14. septembra 2011. godine. Prepuna Žalgiris Arena je bila uverena da za domaće nema zime. Tako nije mislio Mekejleb. U finišu utakmice promašio je polaganje za dva, srećno se lopta odbila do Stojanovskog, ovaj ju je brže bolje prosledio Amerikancu oko koga su se našla trojica Litvanaca.

Rešenje majstora – lagan pas za Vladu Ilievskog, pogođena trojka i osiguran plasman u četvrtfinale.

Bivši igrač Partizana je već dobio novo ime i prezime, preko noći je postao Boško Mekejlebovski, a za svega tri godine postigao je 543 poena i upisao svoje ime na peto mesto večne liste strelaca makedonske reprezentacije.

U Litvaniji je ubacio najviše poena od svih košarkaša, ali je po procentu završio na drugoj poziciji, iza Tonija Parkera koji je odigrao meč manje.

Kada se očekivalo da Bo nastavi u tom ritmu stigao je u Fenerbahče Ulker, ali se tu, u najmanju ruku, nije najbolje snašao i uklopio u sistem Željka Obradovića. Potom je usledilo i Evropsko prvenstvo u Sloveniji, gde se Makedoncima vratilo bukvalno sve.

Dve godine ranije pobeđivali su košem razlike, u Sloveniji su gubili poenom, a jedini trijumf u grupi zabeležili su protiv Srbije. Revanširali su se i Litvanci, Mekejleb nije više bio onaj isti i njegova ekipa je morala kući već posle prve runde.

Tu je bio kraj. Njegova karijera krenula je strmoglavim padom, stizale su povrede, ali i loša rešenja u izboru klubova. Oprostio se i od Makedonije koja na ovogodišnji Evrobasket ide s jednim strancem, Ričardom Hendriksom na poziciji centra, ali ja “kecu” ostaje vremešni Ilievski...

U kombinaciji sa haosom koji je nastao otpuštanjem selektora Aleksandra Džikića, “Lavovima” se ne piše dobro. Bar dok ne nađu novog Mekejleba ili bar nekog svog, domaćeg beka da vrati žar makedonskoj košarci koji je raspalio bivši osvajač trofeja Alfonso Ford za najboljeg poentera Evrolige.

Ko je sledeći?

Eksperimentima sa američkim igračima najviše su se bavili Crnogorci. Sve je krenulo Omarom Kukom, koji je imao sličan put Mekejlebu, međutim sa lošijim rezultatima, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.

Nesumnjivo kvalitetan igrač nije se dugo zadržao, a čelnici crnogorske košarke imali su njuh koga treba angažovati.

U jednom momentu na spisku su se nalazila dva nestvarno dobra igrača, Tajris Rajs, MVP F4 Evrolige koji je osvojio Makabi i Tejlor Ročesti, prošle sezone jedan od najboljih igrača najkvalitetnijeg evropskog košarkaškog takmičenja.

Ni sa jednim ni sa drugim Crna Gora nije mogla ništa kvalitetno da uradi, a poslednji fijasko doživljen je u kvalifikacijama za predstojeće takmičenje, kada su Holanđani još jednom dolazali da je košarka timski, a ne sport grupe individualaca.

U velikom problemu i dalje se nalazi Hrvatska, Donte Drejper je uradio šta je trebalo da uradi, obezbedio pasoš zemlje članice Evropske unije, sva vrata evropskih liga su za njega otvorena, a prostor da to učini dobio je i Oliver Lafajet.

Problem za Hrvatsku – Lafajet se povredio, Drejper je rehabilitovan, međutim ljudi u Zagrebu bi konačno mogli da shvate da imaju pregršt talenta u svojim mladim igračima s kojima treba pravilno raditi da ne bi postali propale investicije poput Ukića, Popovića...

Na pojačavanje snaga odlučili su se i Česi. Nesuđena zvezda Crvene zvezde Telekom Blejk Šilb obezbedio je državljastvo i biće rame uz rame sa Janom Veselim i Jiržijem Velšom.

Ipak, najviše pažnje će biti usmereno u novog Turčina, Bobija Diksona koji je promenio ime u Ali Muhamed i biće lider Turaka na šampionatu, posle fantastične sezone krunisane titulom sa Pinar Karšijakom.

Nova lica će imati Poljska i Belgija, sa jedne strane Ej Džej Sloter, sa druge Metju Lodžeski, Gruzini se uzdaju u Džejkoba Pulena, dok je “novi” Judžin Džeter u selekciji Ukrajine Džerom Rendl.

Za kraj, podsetite se tekstova od prošle godine, kada smo opširno pisali o naturalizovanju evropske košarke, kao i tome da li treba dovesti stranca u selekciju Srbije.