Jedinstveni Teo, Ercegov osmeh i Mesina

Mirno je bilo na stadionu Pjer Moroa tokom četvrtfinalnog meča sa Češkom. Kao da je pobeda unapred bila osigurana.

Tek poneke grupe navijača raštrkane po tribinama, skandirale su „Srbija, Srbija“. Čak i kada je naš tim gubio i kada nije uspevao da prelomi meč, nije bilo tenzija.

Nestrpljivi su bili, međutim, igrači. O tome je selektor Đorđević govorio i posle osmine finala sa Finskom i sada posle Češke.

„Imamo šta da izgubimo, rekao mi je Stefan Marković. I onda mi je bilo jasno odakle to nestrpljenje i greške koje nisu karakteristične za naš tim“, rekao je Đorđević.

Više od nestrpljenja posle četvrtfinala govorilo se o Milošu Teodosiću. Jedinstven. Vizionir. Poseban. Lider. Tako su o sjajnom plejmejkeru govorili Đorđević, Stefan Marković i Dejan Bodiroga. Nešto ranije u toku dana i njegov bivši trener Etore Mesina. Selektor Češke Ginzburg je do srži iskreno prokomentarisao Teodosićevu igru.

„Potrebna je pomoć policije da bi zaustavili Teodosića. Sami nismo mogli.“

O Teodosiću svi govore od početka prvenstva. O Bjelici takođe. Igrač koji je večeras „eksplodirao“ i pokazao zašto je u reprezentaciji je Zoran Erceg. Najčešće je ozbiljan, nije preterano oduševljen kad daje izjave, skoro uvek pita „Je l može neko drugi?“. Čak se i saigrači šale pa mu dobacuju kada razgovara sa novinarima „Zoki, nasmej se. Gospodine, može jedan osmeh“. Večeras je stigao taj osmeh i ogromna energija kojom je pokrenuo ceo tim.

"Ajde, bre, Erceg čovek ubacio 20 poena, šta ima ja da pričam", reče nam Raduljica.

Današnja dva četvrtfinalna meča, protekla su nekako u senci onoga što nas čeka u četvrtak – polufinale Francuska – Španija. Španci veruju da mogu ono što su Francuzi uspeli prošle godine – da ih dobiju na njihovom terenu. Francuzi sebe već vide na postolju ispred 27.000 navijača. Kada kažem Francuzi, mislim pre svega na novinare i navijače.

Prva destinacija jutros bio je hotel Ermitaž u kojem je smeštena reprezentacija Francuske. Povod je bilo druženje sa selekcijom domaćina, koje je organizovao njihov savez, a kao najavu polufinalne utakmice sa Španijom.

Očekivala sam konferencijsku salu ili malo veću salu za sastanke, a prostor u koji sam ušla je zapravo kapela. I sa jedne i sa druge strane poređane su bile bele stolice kao za venčanje, na čelu prostorije, ispod vitraža, Toni Parker, Nikola Batum, Boris Dijao i ostali sedeli su za stolom redom jedan za drugim i strpljivo odgovarali na pitanja novinara. Po 15-ak minuta je svaki od njih bio dostupan novinarima i to uglavnom francuskim. Kasnije su nam u hotelu rekli da je ta zgrada, sazidana u 15. veku, nekada bila bolnica, a da je kapela sačuvana još iz tih vremena. U njemu su smešteni samo reprezentativci Francuske, ostali su u drugom hotelu.

U foajeu zatičem Dejana Bodirogu I Etorea Mesinu u srdačnom razgovoru. Italijanski stručnjak je na opasku da sam novinarka iz Srbije rekao:

„Uh, znam mnogo ružnih srpskih reči, ali ne smem sada da ih kažem.“

Ono o čemu nam je govorio su igra našeg tima, Miloš Teodosić sa kojim je sarađivao u CSKA, Bogdan Bogdanović, Nemanja Bjelica, Boban Marjanović...

„Miloš je igrač koji ima talenat, karakter i sposobnost da vodi tim, što je pokazao poslednjih nekoliko godina. Takođe mislim da je Bogdan Bogdanović neverovatno talentovan, tip igrača kakve volim. Ne znam da li će Bjelica odmah imati ozbiljnu ulogu u timu kao što je imao u Fenerbahčeu ili kao što ima u reprezentaciji jer je NBA liga zahtevna, pre svega fizički. Raduje me što se odlučio za Ameriku i želim mu sreću, zaista. Boban će imati svoje mesto u ekipi. Biće mu potrebno vreme, ali smo veoma uzbuđeni jer je sa nama“, rekao je Mesina koji je u stručnom štabu San Antonio Sparsa pa će sa Marjanovićem sarađivati predstojeće sezone.