Greg je gledao Srbe, ponosni Islanđani, vatreni Turci

Za razliku od prethodne dve utakmice, pogotovo one sa Nemcima, kada su tribine bile pune, na meču sa Islandom je bilo manje od 3.000 ljudi.

Komentari: 8

Gornji nivo sa jedne strane hale je bio zatvoren, sa druge su navijači na poluvremenu sišli na donji prsten.

Islanđani su bili bolje organizovani od naših navijača. Gotovo su svi bili smešteni na tribini iza klupa dva tima, nešto više njih je bilo iza klupe reprezentacije Srbije. Samo šestorica su bila prekoputa, svi u identicnim majicama, retro dizajna, tamno plave boje sa belim rukavima, svi sa čašama piva u rukama, jedan je držao lepezu i nije je ispuštao tokom celog meča. Povremeno su se dovikivali sa brojnijom grupom na drugoj strani.

Prvo poluvremene su proveli na nagama, navijajući sve vreme i proslavljajući svaki koš kao da je gol. Kako je prednost našeg tima rasla u drugom delu, tako je i njihov entuzijazam nestajao. Povremeno su aplaudirali, čuo se neki povik. I tako je bilo do sredine poslednje deonice. Tada su ponovo ustali i do kraja utakmice glasno bodrili svoj tim i sa terena ih ispratili glasnim skandiranje, kao i nakon prethodna dva meča.

Naši navijači su i danas bili raštrkani po hali. Najveća grupa smestila se iza koša napram novinarskih mesta i tačno je moglo da se vidi ko je sa kim došao na utakmicu - ili su u istim navijačkim majicama ili istim dresovima ili zajedno drže zastavu. Među svima njima i veliki Greg Popović koji je došao da gleda ovu utakmicu.

Tokom treće i četvrte deonice, zvanični spiker u hali zamolio je pristalice i jedne i druge reprezentacije da što pre napuste halu kako bi ušli turski i nemački navijači.

Sat i po kasnije, u hali usijanje. Nemci brojniji, ali Turci navijaju kao da je odnos snaga na tribinama u najmanju ruku 50-50. Domaći navijači iza jednog koša, predvođeni grupom koja u prvom redu komanduje velikim bubnjevima.

Turci su iza novinarskih mesta, njih nekoliko stotina sve vreme na nogama, obučeni u crveno i crveno-belo, pribijeni uz ogradu, sve vreme glasno bodre svoj tim. Mašu zastavama, pevaju, a u jednom trenutku svi na tom delu tribine, po komandi, su upalili blic na mobilni telefonima.

Za ove sa strane na trenutke nije moglo da se kaže za koga su navijali – oni su udarali dlanom o dlan u ritmu navijačkih pesama i Nemaca i Turaka.

Pored mene crnokosa koleginica iz Turske, mojih godina, rekla bih, žustro reaguje na svaki potez, svaki koš ili promašaj. Na trenutke se osmehne, a faca u fazonu „ Izvini i razumi me“.

Posle utakmice u miks zoni pored novinara najpre prolaze Nemci, smušeni, spuštene glava i kada su skrenuli iza ugla čuli smo da je neko udario zvanični pano šampionata, a neko drugi ili možda isti taj viknuo, možda i opsovao, nisam sigurna. Turski igrači se najpre zaustavljaju kod svojih novinara, ovi ih „cede“ kao na ispitu. Kad dođu do nas, više i nisu raspoloženi za pitanja pa su tako i Osman i Erden rekli „Sutra ćemo“, e pa valjda će naši da se pobrinu da bude „malo sutra“.

Neko se ipak zaustavio. Ergin Ataman je odmah stao čim smo rekli da smo srpski novinari i pre nego što smo uspeli da postavimo pitanje, već je krenuo da govori.

„Verujem da će utakmici biti fer i na terenu i van njega. Mi volim srpski narod i želim da znate da ono što se desilo prošle godine u Istanbulu nema veze sa našim odnosom prema vama“, rekao je selektor košarkaša Turske.

A ta utakmica je vraški važna. Ulog prvo mesto u grupi.