"Neuspeh u senci dominacije jugoslovenske klupske košarke”

U razgovoru sa selektorom Mirkom Novoselom on mi je objasnio da je moje mesto među 12, ali da neki stariji igrači moraju da se oproste od reprezentativnog dresa, jer su već bili na zalasku karijere. Rato Tvrdić i Kaponja (Dragan Kapičić) su tada odigrali svoje poslednje veliko takmičenje. To je neka tradicija u našoj košarci, jer se u to vreme vodilo računa i o najmanjim sitnicama. Savez se tako najzaslužnijim na jedan valjan i kvalitetan način odužio za sve ono što su prikazali i dali za reprezentaciju i jugoslovensku košarku.Ovim nikako ne želim da umanjujem njihov značaj i doprinos na Evropskom prvenstvu u Beogradu, ali želim da kažem da je Savez bukvalno mislio na sve.

Ja sam već naredne godine ušao u reprezentaciju i nastupao na Olimpijskim igrama u Montrealu. 1977. godine moj klub »Bosna« bio je jedan od najmoćnijih u našoj zemlji. Beležili smo vrlo dobre rezultate i te sezone smo praktično tek u majstorici izgubili titulu u borbi sa »Jugoplastikom«. Na mesto selektora reprezentacije došao je profesor Aca Nikolić, koji je u našem nacionalnom timu pronašao mesto za četvoricu igrača iz mog tima – Mirzu Delibašića, Ratka Radovanovića, Đogića i mene, a za pomoćnika je odredio trenera »Bosne« Bogdana Tanjevića. To je možda bila i najsjajnija i najbolja ekipa, a mi smo bili jedna mala kolonija u kompaktnoj sredini u kakvoj smo radili i igrali tokom čitavog prvenstva. Za pripreme i prvenstvo Evrope 1977. me vežu vrlo lepe uspomene, pogotovo u vezi sa novom tehnologijom rada. Profesor Nikolić je bio izuzetno detaljan i voleo je da taj taktički deo treninga produži, pa je nekada trajao i tri sata. Moka (Zoran Slavnić) je upadicama znao često da se našali i da dobaci: »Profesore, pa nismo poneli sendviče!« Taktički treninzi nisu imali veliki intenzitet. Tada su se uhodavale kretnje u svim varijantama napada koje smo uvežbavali za prvenstvo.

Šampionat u Liježu je krenuo vrlo traljavo. Slabo smo igrali protiv autsajdera, a od sedam mečeva izgubili smo jedan i to od Čehoslovačke pred polufinale. Oni su tada imali strašan tim sa Zidekom i Brabenecom, a na tom prvenstvu su zauzeli treće mesto. Posle tog meča napali su nas svi domaći mediji, jer su tvrdili da smo pravili kalkulaciju kako bi u polufinalu izbegli Sovjetski savez.

Ipak, na kraju se ispostavilo da je to bila naša najuverljivija zlatna medalja, jer smo u polufinalu zgromili Italijane sa 20 razlike, a u finalu smo bili bolji od Rusa 15-16 i to u ubedljivoj igri sa apsolutnom dominacijom od početka do kraja. Sa te utakmice ostaće upamćeno da je scena sa igranjem odbojke Kiće (Dragan Kićanović) i Moke na kraju finala dugo bila u špici Sportskog pregleda. Stvarno smo bili ubedljivi, bez obzira na veliko mučenje na početku prvenstva.

Što se tiče Evropskog prvenstva u Torinu, ono je za mene vrlo značajno, pre svega iz domena klupskog uspeha moje »Bosne«, koja je te 1979. godine osvojila Kup evropskih šampiona. Tada je umesto Aleksandra Nikolića na mesto selektora reprezentacije došao Petar Skansi i vrlo je interesantno da ja u prvom krugu izbora čak nisam ni ušao u konkurenciju za nacionalni tim. Ipak, Skansija sam kasnije naterao da promeni odluku, jer sam briljirao i u završnici prvenstva Jugoslavije i u završnici Kupa šampiona, kada sam u finalu postigao 45 poena što je i danas rekord, a taj rezultat dobija na još većem značaju, kada se uzme u obzir da tada trojke nisu ni postojale. Ja sam tako promovisao u reprezentativca i krenuli smo sa poslom.

Imali smo seriju dugih i napornih priprema koje smo obavili u Puli i Kranjskoj Gori. Kranjska Gora je ušla kao standardni centar još od vremena Mirka Novosela, a koristili su je ranije i Aca Nikolić i Ranko Žeravica. Nju smo koristili kao bazu za sticanje kondicije i snage. Pošto smo u predtakmičenju Evropskog prvenstva igrali u Gorici, a tek kasnije u Torinu, Kranjska Gora nam je dobro došla za period aklimatizacije. Kasnije smo dugo vremena proveli u Puli, koje se jako rado sećam jer sam veliki ljubitelj morskih specijaliteta. U Puli smo odigrali i veliki broj pripremnih utakmica u novoj Sali koja je otvorena tek te godine. Uslovi za rad su bili izvanredni, a treninzi su došli kao melem posle velikog opterećenja koje Kranjska Gora nosi sa sobom. Kilometri trčanja, kilogrami tereta, rad u teretani...kad sve to prođe, onda se ulazi u ritam utakmica i to je ono što svaki igrač voli. Tada i vreme brže prolazi, nego na planini. Moram da kažem da su sve pripreme bile naporne, ali kada radite u grupi sa ekipom kod koje se lapo prepoznacije kvalitet i koja je u sebi imali osobe koji su odisale humorom i šalom, onda je sve bilo lakše.

Prvenstva u Torinu sećaću se sa gorčinom, jer nismo ispunili naše želje. U Italiju smo otišli veoma ambiciozno sa ciljem da potvrdimo dominaciju u Evropi i osvojimo još jednu zlatnu medalju. Razloga za »neuspeh« verovatno je bilo i previše, kad se pogleda sa ove vremenske distance. Jedan od bitnijih razloga je što je Praja (Dražen Dalipagić), kao glavni igrač naše reprezentacije te godine bio na služenju vojnog roka.

On je na pripreme došao iz armije bez adekvatne forme, bez treninga i što je najgore, to je moj utisak, da nije uspeo da dostigne onu formu koju je godinama pre i posle tog prvenstva imao. Skansi je sa druge strane, verujući u veliko igračko ime, Praji pružao punu šansu, nadajući se da će ovaj to vratiti u odlučujućim trenucima utakmica. Sa druge strane, mislim da je došlo do uvođenja novih igrača koji u toj svojoj prvoj godini nisu uneli dovoljno u ono što se zvalo – ostvarivanje našeg cilja. Mi smo u predtakmičenju izgubili jednu važnu utakmicu od Izraela u produžetku. Izraelci nisu trebali da predstavljaju značajnije rivala u tom trenutku, bez obzira na Berkovica i kompletan tim Makabija koji je bio izuzetno uigran.

Taj poraz u Gorici nas je kasnije odveo u drugom pravcu, pa smo izgubili i od Sovjetskog saveza. U drugom delu prvenstva u Torinu smo zabeležili tri pobede protiv Italijana, Španaca i Čehoslovačke pa smo na kraju ipak uspeli da se u zemlju vratimo sa medaljom – ne zlatnom, već bronzanom.

U tom periodu Savez je imao izuzetno jak Stručni savet. Ono što je bilo vrlo značajno, to je da je taj Savet postavio pravi sistem rada u košarci i čini mi se da je on poslednjih godina debelo narušen. Tada je selektor uvek birao za svog pomoćnika nekog od plejade trenera koji je sa mlađim selekcijama osvajao zlatne medalje na prvenstvima ili je sa svojim klubom beležio značajnije rezultate. U takvom sistemu uvek se znao raspored postavljanja selektora. Te godine, taj sistem je narušen. Aca Nikolić se posle dve godine rada i osvojene dve znatne medalje (EP Lijež 1977. i SP Manila 1978) povukao, a na njegovo mesto došao je Petar Skansi koji se tu zadržao samo godinu dana. Skansi je bio veliki igrač i cenilo se to što je on ozbiljno počeo da se bavi trenerskim poslom, a i beležio je značajnije rezultate sa »Jugoplastikom«, pa je u njemu viđeno dugoročno rešenje za klupu našeg nacionalnog tima.

Kada se uzme sve u obzir, bila je to izuzetno moćna reprezentacija i sa ove distance mi izgleda vrlo neverovatno da nismo uspeli da osvojimo zlatnu medalju. Čini mi se da se Prajina loša forma tog leta, prenela kao lančana reakcija i na ostale članove reprezentacije. Da li je to bio promašaj u metodologiji rada ili nešto drugo ne znam, ali je svakako bilo očigledno da niko iz ekipe nije preterano briljirao, bez obzira na činjenicu da su sve to bili najslavniji i najbolji naši igrači možda svih vremena. Na bekovskim pozicijama bili su Moka i Kića, Praja je igrao trojku, imali smo Ćosu (Krešimir Ćosić) koji je bio četvorka jer je voleo da izlazi i Željka Jerkova peticu. Umesto Kiće ulazio je Delibašić, umesto Praje ja, umesto Jerkova Rajko Žižić, a umesto Ćose Radovanović. Debitanti na tom prvenstvu bili su Peter Vilfan koji tada nije mnogo igrao, ali je tek na kasnijim prvenstvima dobio značajniju ulogu i Mihovil Nakić, koji je u reprezentaciji odigrao čini mi se samo ovo prvenstvo i Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine.

Lično za mene ovo Evropsko prvenstvo je bilo veoma značajno. Ne sa aspekta neke dobre igre ili osvajanja bronzane medalje. Tada sam u Torinu dobio »Super Oskara« kao najbolji igrač Evrope u svim klupskim kupovima koje je FIBA organizovala. Ta godina je bila godina klupskog uspeha jugoslovenske košarke jer je Bosna bila pobednik Kupa šampiona, košarkašice Crvene zvezde su bile šampionke Evrope, a košarkaški Partizana su osvojili Kup Radivoja Koraća. Imali smo punu dominaciju u klupskoj košarci Evrope i posebnu svečanost na kojoj su dodeljena priznanja organizovao je upravo u Torinu časopis »Gigante Del Basket«. Mali kuriozitet je da u glasanju za najboljeg igrača Evrope nisu učestvovali naši novinari, a ja sam dobio ubedljivo najviše glasova. Trofej mi je uručio generalni sekretar FIBA Borislav Stanković, tako da se sa velikim zadovoljstvom sećam te svečanosti u Torinu.

Prvenstvo u Italiji nam je donelo dosta gorčine, jer je to praktično bio prekid lanca uspeha na evropskoj sceni. 1975. bili smo zlatni, isti uspeh smo ponovili 1977, a ovde »samo« bronza. Medalja je ipak medalja i ona je označila jedan kraći zastoj ili pauzu, sve do novih uspeha.